DEMOGRAFSKE PROMENE
Tokom dvadesetih godina prošlog veka Rusi su govorili o „jevrejskoj invaziji“ na gradove centralne Rusije. Solženjicin piše da je, na primer, u Moskvi 1920. bilo 28.000 Jevreja, 1923. godine 86.000, pa 131.000 (1926) i čak 226.500 (1933). U to vreme 83 posto Jevreja živelo je u gradovima i bili su najurbaniji od svih naroda Sovjetskog Saveza. Postoji i velika disproporcija u članstvu u Komunističkoj partiji. Dok je 1922. na 1.000 Rusa njih 3,8 bilo učlanjeno u Partiju, kod Jevreja je ovaj broj iznosio skoro tri puta više. Disproporcija je još drastičnija na višim partijskim nivoima, pa su Jevreji predstavljali 18,3 odsto delegata na 11. partijskom kongresu održanom te godine, i 26 posto članova novog Centralnog komiteta. Dok je tokom prvih postrevolucionarnih godina uloga nacionalnih manjina u represivnom aparatu i tajnoj policiji opadala (sa 50 posto u vreme „Crvenog terora“ na 30-35 odsto do sredine dvadesetih godina) broj Jevreja je nastavio da raste.
Slično je bilo i s obrazovanjem. Uvedena su nova pravila za prijem na univerzitete, pa su Jevreji uživali privilegije kakve pripadnici drugih naroda nisu mogli ni da sanjaju. Dok su Rusi sinovi iz krugova „sitne buržoazije“ bili sprečavani u napredovanju, te „diskriminatorske mere nisu primenjivane na Jevrejima jer su oni pripadali ’naciji proganjanoj tokom carističkog režima’. Jevrejska omladina, čak i buržoaskog porekla, bila je prihvatana raširenih ruku na univerzitetima. Jevrejima je bilo oprošteno što nisu proleterskog porekla“, piše Solženjicin i to potkrepljuje podatkom da su u školskoj 1926–1927. godini 15,4 posto studenata bili Jevreji, iako ih je u ukupnom stanovništvu bilo svega 1,82 procenata.
Solženjicin navodi da judaizam nije, kao što se često tvrdi, bio pošteđen progona tokom revolucije i prvih postrevolucionarnih godina, ali ukazuje i da je politika režima bila daleko blaža i nekonzistentnija nego kada je u pitanju pravoslavlje. Jevrejski fanatici u Partiji pozivali su na politiku „jednakog progona“ i u odnosu na judaizam, ali to je retko ostvarivano. Štaviše, dok su pravoslavne crkve nemilice rušene, u Moskvi je do kraja dvadesetih godina bilo više sinagoga no 1917. godine. Štampanje molitvenika i drugog verskog materijala nikada nije prekidano, a vlasti su povremeno čak dozvoljavale uvoz beskvasnog hleba za proslave Pashe.
Sumirajući situaciju u kojoj su se Jevreji nalazili u Sovjetskom Savezu dvadesetih godina, Solženjicin piše: „Stvara se mit da su Jevreji uvek u Sovjetskom Savezu bili građani drugog reda i retki su spremni da priznaju učešće Jevreja u zločinima počinjenim u ime mlade varvarske države, ali i žar koji su neki od njih pokazali.“ Za stvaranje ovakvog mita koristi se period Staljinove vladavine i tridesete godine prošlog veka kada su, kako se tvrdi, Jevreji razjureni sa ključnih pozicija u Sovjetskom Savezu. Solženjicin, međutim, negira da je do bilo pada u njihovoj moći pre Velike čistke koja je počela 1937. godine i koja pruža statističku osnovu za priču o progonu Jevreja. Iako Staljin, mora se priznati, nije baš bio njihov ljubitelj, brojni Jevreji nisu bili žrtve jer su birani za mete, već stoga što su bili neproporcionalno zastupljeni u vladajućim organima, posebno u tajnoj policiji.
Istina je da Solženjicin pokazuje malo žaljenja za jevrejskim žrtvama Staljinovih čistki, ali to je zato što, kako sam kaže, „ne bi bilo pošteno ni časno u progonjene Jevreje uključiti one koji su proterani iz represivnih organa“. Jedan od njih je i Isaija Davidovič Berg, čovek koji je izmislio „kamione – gasne komore“ (ne, nije to izum nacista) jer je bio frustriran činjenicom da streljački vodovi ne mogu da izađu nakraj sa gomilom kontrarevolucionara koje su im njegovi ljudi dovodili na pogubljenje. Ovaj posvećeni čekista osmislio je vozilo prerušeno u kamion za prevoz hleba kojim su žrtve dovožene spremne za sahranjivanje. Uprkos svojoj inventivnosti, ili možda baš zahvaljujući njoj, Berg je streljan 1939. godine.
