Da nema ovo prepucavanje veze sa onom pričom od pre par godina kad su javno šikanirali Lj. Maksimovića
Pošto je Radić u taboru protiv...
Tako je; radi se o istoj grupi nastavnog osoblja kao i tada; samo to je bilo pre svega nešto više od godinu dana.
Da postavimo taj tekst i ovde:
Ljubomir Maksimović - akademik sa jednom monografijom
Mnogo ozbiljniji problem predstavljaju postupci "pobednika u negativnoj selekciji", onih koji su nezasluženo, ne radom već drugim sredstvima došli do pozicija
Problem plagijata nije glavni uzročnik poraza srpske kulture i čitavog društva, čija je posledica snažan progon najboljih mladih ljudi iz srpske nauke. Mnogo ozbiljniji problem predstavljaju postupci "pobednika u negativnoj selekciji", onih koji su nezasluženo, ne radom već drugim sredstvima došli do pozicija sa kojih mogu da se svete svima koji su bolji, vredniji, savesniji, mlađi i pošteniji.
Jedan od najupečatljivijih takvih po srpsku nauku pogubnih primera jeste slučaj dr Ljubomira Maksimovića, trenutnog potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti za društvene nauke i "profesora emeritusa" na Univerzitetu u Beogradu - Filozofskom fakultetu, protiv koga će pred Univerzitetskim Odborom za etiku i biti stoga pokrenut postupak zbog povrede etike profesije po više osnova. Za razliku od velike većine univerzitetskih profesora koji su napredovali zahvaljujući radu i rezultatima, dr Ljubomir Maksimović je lažnim prikazivanjem svojih rezultata nezasluženo i protiv svih pravila biran u zvanja vanrednog profesora 1978, odnosno redovnog profesora osam godina kasnije, 1986, a zatim stekao i druge privilegije u godinama koje su usledile - prvenstveno materijalne prirode iz državnog budžeta Republike Srbije, iako ne bi trebalo zanemariti ni ucenjivački potencijal prema mladim kolegama koji je samo snažio tokom vremena nezasluženog sticanja pozicija.
Naime, još daleke 1977. godine dr Ljubomir Maksimović, tada u najnižem nastavničkom zvanju docenta, izjavio je da je završio sintezu "o vizantijskoj civilizaciji pod nazivom `Vizantijski svet`", ističući - što ćemo navesti u celini - da je ovaj "projekat praktično završen, jer je obavljen ne samo sav potreban istraživački posao, nego je završena i prva verzija rukopisa knjige i sakupljene dopune i izmene za izradu konačne verzije. Ovaj rad treba u toku jeseni (jesen 1977) da bude predat Srpskoj književnoj zadruzi radi objavljivanja".
Na osnovu ovako samouvereno sročenog iskaza, dr Ljubomir Maksimović je biran u zvanje vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu naredne godine, očigledno "zaboravivši"na predaju rukopisa "završenog projekta" narednih osam godina, sve dok, nakon jednog reizbora u isto zvanje vanrednog profesora, nije došlo vreme ponovnog reizbora. Očigledno se ne zadovoljavajući položajem vanrednog profesora - iako i na njega biran bez potrebnih rezultata - dr Ljubomir Maksimović u svom planu rada podnetom Vizantološkom institutu SANU od 26. novembra 1985. godine navodi izričito:
"U sledećoj godini nameravam da privedem kraju rad na obimnoj sintezi `Vizantijski svet`, koja treba da obuhvati sve osnovne aspekte vizantijske civilizacije i pojavi se u izdanju Srpske književne zadruge tokom 1987. godine".
Čini se da je svaki komentar na ovaj besprizoran primer davanja lažnih podataka izlišan - osim napomene da se navedena knjiga - dvaput navedena pod istim naslovom i već navodno spremljena za štampu za istog izdavača! - nikada nije pojavila, čak ni nakon pune tri decenije!! Uprkos tome, on je nesmetano nastavio svoju karijeru došavši do statusa redovnog profesora, a zatim i profesora emeritusa i akademika, istovremeno onemogućavajući rad mlađim saradnicima i kolegama, u strahu od ugrožavanja pozicije izgrađene ovakvim sredstvima. Sa samo jednom objavljenom monografijom tokom čitave svoje karijere - i to doktorske disertacije - dr Ljubomir Maksimović nije smeo čak ni po tada važećim kriterijumima napredovati dalje od zvanja docenta, dakle ni u zvanje vanrednog, a naročito ne redovnog profesora.
Ovaj primer neetičkog ponašanja, koji će svojom bestidnošću nesumnjivo ući u anale neprofesionalnog ponašanja na Univerzitetu u Beogradu i rušenja svakog dostojanstva profesije, ne bi bio toliko upadljiv da na osnovu ovakvih sramotnih lažnih izjava dr Ljubomir Maksimović nije pribavio nezasluženi status i materijalnu korist, uprkos činjenici da je tokom čitave karijere objavio samo jednu monografiju (ne računajući zbornike ranije objavljevih radova), svoju doktorsku disertaciju. Da je davanje lažnih informacija preraslo u manir dr Ljubomira Maksimovića, svedoči i njegovo grozničavo zalaganje da sebi izbori status profesora emeritusa nakon penzionisanja 2006. godine - i materijalnu korist koji taj status donosi - iako ne zadovoljavajući ni osnovne kriterijume, a najpre onaj o brizi za naučni podmladak discipline kojom se bavi: tokom decenijskog boravka na Filozofskom fakultetu sve do odlaska u penziju imao je samo jedno mentorstvo, a čak i to samo iz razloga što je njegovog nebrigom i lošom politikom Katedra za istoriju Vizantije, osnovana 1905. godine, bila pred gašenjem, sa njim kao jedinim zaposlenim! Uzgred, titula profesora emeritusa - što znači počasni profesor i svuda u svetu se upravo i shvata kao počasno zvanje - u ovom slučaju se koristi prvenstveno radi ubiranja materijalne koristi (preko 36.000 dinara mesečno neto), uprkos odlukama nadležne katedre i odeljenja da je njegov angažman na Filozofskom fakultetu nepotreban i štetan.
U stalnoj potrazi za novim izvorima prihoda isključivo iz državnog budžeta Srbije dr Ljubomir Maksimović je u potpunosti privatizovao Vizantološki institut SANU i sve njegove organe i delatnosti, obnašajući suprotno zakonu poziciju vršioca dužnosti direktora Instituta tokom niza godina od 2000. nadalje (iako je zakonom predviđeno maksimalno dva mandata od šest meseci u tom statusu), isključujući iz delatnosti Instituta jedina dva profesora Univerziteta za naučnu oblast Vizantologija; grčevito se borio za svaku plaćenu funkciju iz državnog budžeta, od Upravnog odbora Univerzitetske biblioteke, preko Matičnih odbora i drugih tela Ministarstva prosvete i nauke. U poslednje vreme se posebno ističe borbom da do kraja uništi budućnost svih humanističkih nauka u Republici Srbiji sebičnom borbom da se domaći časopisi koji se nalaze na jedino referentnoj ERIH listi [European Reference Index for the Humanities] - koji su to mesto zaslužili radom brojnih kolega iz raznih disciplina - ne uzimaju u obzir prilikom napredovanja mladih kolega, samo iz razloga što se na taj način ruši lažna slika o njegovom presudnom uticaju prilikom njihovog izbora i slabi njegova mogućnost ucenjivanja mlađih kolega kojim se beskrupulozno služi za ostvarivanje sopstvenih interesa.
Kao žalostan primer osvete loših đaka i neradnika, ovaj slučaj, nažalost, prevazilazi ne samo lične dimenzije, već i dimenzije struke - ovakvim ponašanjem i njegovim nesankcionisanjem zadaje se nepopravljiv udarac budućnosti ne samo srpskoj nauci već i budućnosti Srbije, koja prerasta u državu u kojoj se rad i vrednosti kažnjavaju, a nerad i prevara nagrađuju.
Redovni profesori Odeljenja za istoriju:
prof. dr Vlada Stanković,
prof. dr Siniša Mišić,
prof. dr Radivoj Radić,
prof. dr Nikola Samardžić,
prof. dr Andrija Veselinović,
prof. dr Suzana Rajić,
prof. dr Radoš Ljušić i
prof. dr Danijela Stefanović
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...-Maksimovic---akademik-sa-jednom-monografijom
