Jeste ja nemam pojma. A izgleda da nisu imali pojma ni Ralis i Potlis, nije imao pojma tadašnji carigradski patrijarh, nije imao pojma Sveti sinod Vaseljenske patrijaršije 1855. godine. Nije imao pojma Aleksandar fon Rojc, nije imao pojma Sveti sinod Ruske crkve 1851. godine. Nije imao pojma Nikodim Milaš koji jasno piše da je Crnogorska crkva autokefalna - toliko jasno da jasnije ne može biti - evo šta lično on piše Mitrofanu Banu:
Pogledajte prilog 228946
Nema pojma knjaz Nikola i crnogorska skupština koja je usvojila Ustav 1905. godine. Nema pojma ni vaseljenski patrijarh Melentije 1922. godine - i njemu se potkrala greška.
Jedino ima pojma Ivo Senković koji nešto mnogo spominje Valtazara Bogišića - evo mu Valtazara Bogićića i Nićifora Dučića - izgleda da ni oni nisu imali pojma:
Pogledajte prilog 228945
Zanimljivo je Senkovićevo rezonovanje - on ne spori da su svi ovi ljudi (pa i čitav niz drugih) tvrdili da je Crnogorska crkva bila autokefalna, samo što on hoće da ih predstavi neznavenima (budalama koje nemaju pojma o čemu pričaju), a neke zlonamjernima (knjaza Nikolu).
Avtos - svoj; kefalos - glava; - autokefalan - onaj koji ima svoju glavu. Postavlja se jesu li Crnogorci sami birali svoga poglavara, jesu li imali svoju glavu na čelo crkve ili je tu glavu birao neko drugi sa strane?
Pa ne moze drzava da usvaja zakone o autokefalnosti moze i Tadic sad da proglasi Beogradskog Nadbiskupa Papom al to nije po crkvenim kanonima.
Године 1856. влада Турске издала је познати хати-хумајум, правни акт којим су Цариградском патријарху дата већа права, од оних датих раније, да би могла радити слободније на организовању црквено-школског живота хришћана на терену њој потчињеном, између осталог и на терену Пећке патријаршије, набрајајући места и на тој територији, укључујући у њу "Кроцки (Черногорiй) " што сведочи да је овим хати-хумајумом била обухваћена и Епархија Црне Горе, па према томе то доказује да 1865. ова Епархија тада није била "аутокефална".[18]
Треба имати на уму, оба ова доказа сведоче, да се није могла добити аутокефалија од Цариградске патријаршије без сагласности турских власти, тим пре што је Црна Гора била у непрекидној борби са њом коју није признавала.
Отуда произилази, да су се грчки правници Ралис и Потлис с правом оградили од извора који су добили од Руске цркве, у коме наведене чињенице нису засноване на канонима и потекле од надлежне црквене власти, позвавши се на каталог Цариградске патријаршије, у чијој ранг листи аутокефалних цркава није било ни помена о "аутокефалији" Епархије у Црној Гори, наводно под поглаварством владике Петра Петровића.
На крају, мора се знати, да Петар I ни Петар II нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу каквог закона о уређењу цркве, зато у тзв. "аутокефалији" није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар II били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.
Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.
Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).
Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа". То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.
Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.
За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.
То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.
Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.
Љубомир Дурковић-Јакшић
