Raspravljanje i svađanje

[gost 39034]

Naslov teme ukazuje na to da se govori o svađanju i raspravljanju uopšteno. Može to, ali me prvenstveno interesuje analiza mog konkretnog slučaja.

Naime, zatekao sam se skoro u jednoj od mnogobrojnih malih svađi sa majkom i, kao i skoro uvek, ja sam taj koji popusti i koji iznerviran napusti svađu kao gubitnik u neku ruku. Inače se svađamo oko nekih stvari koje bih da uradim, a ona smatra suprotno. Mislim da nije baš potrebno da idem u tolike detalje da opisujem koje su to stvari konkretno (ništa ilegalno i nemoralno, časna reč! ).

Sa druge strane, imao sam do sada svađe i rasprave i van kuće, sa drugim licima. Međutim, tu su se stvari odvijale drugačije. Tada sam uvek žestoko nastupao, uvek sam bio direktan i konkretan i nikada nisam popuštao (barem ne tek tako) i skoro uvek sam isterao "svoje" do samog kraja, bilo da sam se svađao sa bližim ili daljim prijateljem.

Može li neko da mi sada objasni ovaj mali paradoks? Zbog čega, hajde da kažemo, nisam u stanju da izguram svađu sa majkom do kraja i to tako da ja izađem kao pobednik? Pada mi na pamet da je to možda zbog toga što mi je to ipak majka, što me je strah da je ne povredim nekako kroz te svađe... Možda pak smatram da je ipak ona pametnija i iskusnija i da zbog toga popustim u svađi... 'bem li ga šta je u pitanju.

ne mozes odnos sa roditeljima (gledano kroz vadju) porediti i pokusavati da izjednacis sa odnosima u "spoljnom svetu"
niti treba

 

[zadovoljavajuc]

S pametnim ljudima koji mogu da prate tok rasprave bez obzira na ton mogu s uzivanjem da se raspravljam koliko hoces, u slast, van svake svrsishodne argumentacije (posto je sve u biti jednostavno i reci su zezancija, a to takvi ljudi shvataju).

Sa uvredljivim tupsonima i tupsonkama krhkih ega odma' izletim iz donje lage i dam im sve sto je potrebno da upamte da su imbecili, i ostavim ih da misle sta god zele iz svoje "kako se to odnosi na mene" perpsektive, u paralisanom stanju (kao sto im je i sam duh i um kojem se treba obracati kao debilu).