Raspravljanje i svađanje

[cvele2]

Naslov teme ukazuje na to da se govori o svađanju i raspravljanju uopšteno. Može to, ali me prvenstveno interesuje analiza mog konkretnog slučaja.

Naime, zatekao sam se skoro u jednoj od mnogobrojnih malih svađi sa majkom i, kao i skoro uvek, ja sam taj koji popusti i koji iznerviran napusti svađu kao gubitnik u neku ruku. Inače se svađamo oko nekih stvari koje bih da uradim, a ona smatra suprotno. Mislim da nije baš potrebno da idem u tolike detalje da opisujem koje su to stvari konkretno (ništa ilegalno i nemoralno, časna reč! ).

Sa druge strane, imao sam do sada svađe i rasprave i van kuće, sa drugim licima. Međutim, tu su se stvari odvijale drugačije. Tada sam uvek žestoko nastupao, uvek sam bio direktan i konkretan i nikada nisam popuštao (barem ne tek tako) i skoro uvek sam isterao "svoje" do samog kraja, bilo da sam se svađao sa bližim ili daljim prijateljem.

Može li neko da mi sada objasni ovaj mali paradoks? Zbog čega, hajde da kažemo, nisam u stanju da izguram svađu sa majkom do kraja i to tako da ja izađem kao pobednik? Pada mi na pamet da je to možda zbog toga što mi je to ipak majka, što me je strah da je ne povredim nekako kroz te svađe... Možda pak smatram da je ipak ona pametnija i iskusnija i da zbog toga popustim u svađi... 'bem li ga šta je u pitanju.

 

[Neistrazena]

I ja patim od istog "sindroma".... Kad se raspravljam s majkom onda to traje kratko... Svaka kaze svoj argument i gotovo.... Nema pobjednika.... Uglavnom sam ja ta koja kaze sta ima i ode... Nekako polu-demonstrativno, polu-tuzno, polu-posramljeno... A sa drugima, u "javnosti", e tamo sam kao lav, tvrdoglava, branim i demonstriram svoj stav do kraja.... A zasto? Nekad imam osjecaj kao da me je sramota pokazati se pred majkom.... Jer ona bas ne poznaje taj javni dio mene...

 

[User Friendly]

Pa ne mozes da pobedis nekog sa kime stalno zivis i od koga zavisis. Jedino ako ces da bijes kevu,e onda je tvoja zadnja. U svakom drugom slucaju izgubio si.

 

[gost 198065]

I šta ti još nije jasno, osim što bi ti profesionalac lepo naplatio, zakitivši učenim rečima?


Nema svrhe svađati se s majkom.


Jedina pobeda dolazi s godinama.


Podrazumevajući da imaš razloga da pobediš; i da nisi debelo oštećen.


Intelektualne dileme retko ostavljaju trajne ožiljke, a debelo oštećeni ionako vrlo retko pišu po forumima o svojim problemima. Ne sekiraj se, sasvim si uobičajen.

Što znači da sačekaš da porasteš.

 

[Lollol]

Kod mene je obrnuta situacija, ja mogu da se svadjam sa ukucanima do kraja i da kazem sta mislim, dok sam prijateljima/poznanicima i drugim licima uvek popustam i ne kazem sta mislim.
Verovatno je to sto imam neku sigurnost sa ukucanima i sto znam da mi neke okrenuti ledja.

 

[***Saint***]

ne volim da se svadjam. umem svašta da kažem i pogodim ljudima najbolnije mesto, zato i izbegavam.
ako je argumentovana rasprava, naravno da ću učestvovati dok god se ne raspravi sve to oko čega smo se pokačili.
čim preraste u čisto vikanje, psovanje i sl.napuštam bilo kakav razgovor.

 

[Џорџи]

Pa zavisi o cemu se radi bez obzira sto ima vise godina obicno ih vreme pregazi i njihove teorije ne piju vodu..treba proceniti na osnovu primera ko je iskusan a ko zadrt..ako ne zavisis ni od koga bice tvoja poslednja a kevu postujes tako sto je ne mesas u svoje kombinacije..ni ona tebe

 

[cvele2]

Imam jednog druga sa kojim se ne vredi raspravljati. Čovek se tako "unosno" svađa i tako dobro sve potkrepljuje argumentima da to nije normalno. Fora je to što se on podjednako isto svađa i sa ukućanima i sa prijateljima, nema razlike i uvek će da izađe kao pobednik, jer će ova druga strana jednostavno da popusti. Ali on se tako svađa za neke stvarno krupne i ozbiljne stvari, za sitnije stvari obično nema potrebe da se raspravlja.

A kakvi ste tokom tih svađa/rasprava? Da li se trudite da ostanete što je više moguće mirni i prisebni ili odmah hvatate na neku dreku i galamu? Ja se trudim uvek da ostanem priseban i miran i kada se svađam sa nekim van porodice, to i postižem. Ali sa majkom kad se dohvatim u raspravu, jednostavno se to otrgne kontroli, otprilike kao što je @***Saint*** rekla.

 

[Џорџи]

Pa znas zasto zato sto vec znas njen shablon i ona tvoj..znate sta vas nervira i onda bocnete tamo gde treba..mene nervira sto taj neko koji me dobro poznaje..ponavlja iste nebuloze u koje ni sam ne veruje..eto cisto da bi pokazao da je pametan

 

[cvele2]

Ma, ako nešto mnogo mrzim, to je onda da se svađam - nebitno sa kime i oko čega. Mada, tamo gde diplomatija ne uspe, nego mora na silu da se nešto izgura, koliko je onda zapravo i vredno to za šta se borimo...

 

[gost 224104]

Mame su vazda u pravu sto pre shvatis bice ti lakse

od mame nemoj da ocekujes da ce popusti u momentu rasprave ---> nema sanse

treba da nucis da politicis da ne dodje do svadja

 

[gost 271475]

Naslov teme ukazuje na to da se govori o svađanju i raspravljanju uopšteno. Može to, ali me prvenstveno interesuje analiza mog konkretnog slučaja.

Naime, zatekao sam se skoro u jednoj od mnogobrojnih malih svađi sa majkom i, kao i skoro uvek, ja sam taj koji popusti i koji iznerviran napusti svađu kao gubitnik u neku ruku. Inače se svađamo oko nekih stvari koje bih da uradim, a ona smatra suprotno. Mislim da nije baš potrebno da idem u tolike detalje da opisujem koje su to stvari konkretno (ništa ilegalno i nemoralno, časna reč! ).

Sa druge strane, imao sam do sada svađe i rasprave i van kuće, sa drugim licima. Međutim, tu su se stvari odvijale drugačije. Tada sam uvek žestoko nastupao, uvek sam bio direktan i konkretan i nikada nisam popuštao (barem ne tek tako) i skoro uvek sam isterao "svoje" do samog kraja, bilo da sam se svađao sa bližim ili daljim prijateljem.

Može li neko da mi sada objasni ovaj mali paradoks? Zbog čega, hajde da kažemo, nisam u stanju da izguram svađu sa majkom do kraja i to tako da ja izađem kao pobednik? Pada mi na pamet da je to možda zbog toga što mi je to ipak majka, što me je strah da je ne povredim nekako kroz te svađe... Možda pak smatram da je ipak ona pametnija i iskusnija i da zbog toga popustim u svađi... 'bem li ga šta je u pitanju.

sve dok si ti "poraženi" u tim raspravama, znači da još uvek gajiš neko poštovanje prema njoj, i to uopšte nije loše, naprotiv.

 

[cvele2]

sve dok si ti "poraženi" u tim raspravama, znači da još uvek gajiš neko poštovanje prema njoj, i to uopšte nije loše, naprotiv.

Poštovanje? Pa po vama ispada da se svađaš sa onima koje ne ceniš i ne poštuješ. Kapiram da se povlačim iz tih rasprava sa majkom jer me je strah da možda ne kažem ili uradim nešto što bi nju povredilo, ali ne bih ja to rekao i uradio jer stvarno mislim tako, nego je to jedan od načina kako u svađi da omekšaš protivnika i da ga nateraš da sam odustane. Stvar je u tome što, ako bih tako nešto rekao prijatelju, sa njim bih posle nekako izašao na kraj i objasnio bih mu nekako da je to bio samo deo svađe i da ne mislim stvarno tako. Ali majci to ne bih mogao nikako da objasnim i u tome je stvar, ona bi sve shvatila isuviše ozbiljno.

 

[gost 271475]

Poštovanje? Pa po vama ispada da se svađaš sa onima koje ne ceniš i ne poštuješ. Kapiram da se povlačim iz tih rasprava sa majkom jer me je strah da možda ne kažem ili uradim nešto što bi nju povredilo, ali ne bih ja to rekao i uradio jer stvarno mislim tako, nego je to jedan od načina kako u svađi da omekšaš protivnika i da ga nateraš da sam odustane. Stvar je u tome što, ako bih tako nešto rekao prijatelju, sa njim bih posle nekako izašao na kraj i objasnio bih mu nekako da je to bio samo deo svađe i da ne mislim stvarno tako. Ali majci to ne bih mogao nikako da objasnim i u tome je stvar, ona bi sve shvatila isuviše ozbiljno.

ispada da se ne svađaš sa onima koje poštuješ. ne u onoj meri da to preraste u ozbiljniji sukob, ili vređanje. kada izgovoriš ono što ne treba, može da bude kasno za popravke, naročito kada se u besu kaže ono što se ne misli. neki ljudi svojom pozicijom u našim životima zahtevaju oprez po ovim pitanjima.
drugo je rasprava sa vršnjakom, devojkom, prolaznicima... jer nema ista reč srazmernu težinu ako je uputiš majci, ili prijatelju. majka će da oprosti, prijatelj možda neće, ali će se njoj sigurno dublje urezati.

 

[FataMorgen]

Naslov teme ukazuje na to da se govori o svađanju i raspravljanju uopšteno. Može to, ali me prvenstveno interesuje analiza mog konkretnog slučaja.

Naime, zatekao sam se skoro u jednoj od mnogobrojnih malih svađi sa majkom i, kao i skoro uvek, ja sam taj koji popusti i koji iznerviran napusti svađu kao gubitnik u neku ruku. Inače se svađamo oko nekih stvari koje bih da uradim, a ona smatra suprotno. Mislim da nije baš potrebno da idem u tolike detalje da opisujem koje su to stvari konkretno (ništa ilegalno i nemoralno, časna reč! ).

Sa druge strane, imao sam do sada svađe i rasprave i van kuće, sa drugim licima. Međutim, tu su se stvari odvijale drugačije. Tada sam uvek žestoko nastupao, uvek sam bio direktan i konkretan i nikada nisam popuštao (barem ne tek tako) i skoro uvek sam isterao "svoje" do samog kraja, bilo da sam se svađao sa bližim ili daljim prijateljem.

Može li neko da mi sada objasni ovaj mali paradoks? Zbog čega, hajde da kažemo, nisam u stanju da izguram svađu sa majkom do kraja i to tako da ja izađem kao pobednik? Pada mi na pamet da je to možda zbog toga što mi je to ipak majka, što me je strah da je ne povredim nekako kroz te svađe... Možda pak smatram da je ipak ona pametnija i iskusnija i da zbog toga popustim u svađi... 'bem li ga šta je u pitanju.

Sa majkom i ne treba da se svadjas
A to sto "napolju" isteras svoje,sto kod rasprave tvoja bude zadnja,znaci da si poneo iz kuce vaspitanje-mamin autoritet i umesnost svadjanja

 

[cvele2]

Sinoć sam opet bio u jednoj žestokoj raspravi sa nekim drugovima. Majko mila! Malo falilo da počnemo za guše da se hvatamo! To su prštali izrazi, nisu se birale reči, to je bilo dranje, urlanje... A onda, kad sad pomislim - zamisli da tako krenem sa majkom da se svađam... Ne, lepo ste rekle vas nekoliko. Uvek sam ja taj koji na vreme popusti u raspravama sa njom, upravo zbog toga jer znam šta bi eventualno usledilo, a ne želim to njoj da priređujem.

 

[gost 198065]

Apropo gornjeg posta.

Svađa s drugovima u kojoj se ne biraju ni reči i izrazi; znači samo toliko da se ne radi o drugovima.

Ako dođem u situaciju da nekom svom prijatelju osetim potrebu nazvati majku objektom psećeg teranja; to je jasan indikator da me, prvo: boli nek stvar za njegovu majku; drugo: da me ista stvar boli i u smislu koliko će ga moje reči povrediti; treće: da u principu jako malo, ili nimalo, marim za osobu po pitanju koje me zabole neka stvar da li ću je i koliko povrediti; i, četvrto: da zapravo ne volim nikoga kog mogu svesno povrediti.

Nedoumice oko toga da li se teške reči izgovaraju u svađi ili ne, ostavljam onima koji "svađu" poistovećuju sa "vređanjem"; i nemaju nikakvog znanja o razlici između kritike dela i kritike osobe; niti o svađi po sebi.

Nikakvih nedoumica ne ostavljam onome ko veruje da ga je bes u stanju opravdati zbog stvari koje kaže u svađi.

Naravno, možda sam se samo zakačila za sporednu napomenu u temi, i offtopičarim.

Ili sam prestara.

 

[marixa]

Problem nastaje onda kada ljudi zaborave kako se razgovara .Svako ima pravo da iznese svoj stav i mišljenje , a isto tako da bez rasprave i deranja uvaži i tudje mišljenje. Čemu galama ? Čemu svadja ? Potrebna nam je kultura komunikacije. Ne moramo uvek mi biti u pravu . Svadja sa majkom ? Pa neke majke prosto ne daju svojoj deci da odrastu, nameću im svoje mišljenje kao jedino ispravno, i svaku vrstu verbalnog suprotstavljanja doživljavaju kao atak na njenu ličnost stvarajući kod dece, koja se bore za vazduh , veliku grižu savesti .

 

[gost 271475]

ne kaže se deranja, nego dranja...
obično oni koji vole da dignu ton to rade da bi ih sagovornici bolje čuli, odnosno da bi bili sigurni da ih čuju.

 

[cvele2]

ne kaže se deranja, nego dranja...
obično oni koji vole da dignu ton to rade da bi ih sagovornici bolje čuli, odnosno da bi bili sigurni da ih čuju.

Zapravo, "deranje" je pravilnije od "dranje". Znam, i meni bode uši, ali tako me je profesorka učila u školi.
A što se tiče tog dizanja tona, mnogi pokušavaju da na taj način zauzmu onu "alfa" poziciju u svađama. Pokušavaju da na taj način pokažu svoju ozbiljnost i autoritet, baš kao kada roditelj poviče na svoje (malo) dete kada uradi nešto loše, samo da bi mu stavio do znanja da je on (roditelj) glavni i da mora da bude poslušan.

Problem nastaje onda kada ljudi zaborave kako se razgovara .Svako ima pravo da iznese svoj stav i mišljenje , a isto tako da bez rasprave i deranja uvaži i tudje mišljenje. Čemu galama ? Čemu svadja ? Potrebna nam je kultura komunikacije. Ne moramo uvek mi biti u pravu . Svadja sa majkom ? Pa neke majke prosto ne daju svojoj deci da odrastu, nameću im svoje mišljenje kao jedino ispravno, i svaku vrstu verbalnog suprotstavljanja doživljavaju kao atak na njenu ličnost stvarajući kod dece, koja se bore za vazduh , veliku grižu savesti .

Pa iz iskustva mogu reći da se svađe obično javljaju kada neko radi nešto, a drugi to smatraju pogrešnim i pokušavaju da mu to i objasne da shvati, a ovaj neće ni da čuje za to. Može sve to i na sasvim miran način da se odradi, što zavisi od temperamenta osoba koje učestvuju u toj raspravi. Do svađe dolazi eventualno ako ni jedna strana ne želi da popusti i ako nastoji da nametne svoje mišljenje ovoj drugoj strani.

Samokontrola je ono što mnogo fali ljudima danas i što im može rešiti mnogo problema u životu.

 

[marixa]

ne kaže se deranja, nego dranja...

Ma ljudi moji je li to moguće ?

 

[gost 271475]

Zapravo, "deranje" je pravilnije od "dranje". Znam, i meni bode uši, ali tako me je profesorka učila u školi.
A što se tiče tog dizanja tona, mnogi pokušavaju da na taj način zauzmu onu "alfa" poziciju u svađama. Pokušavaju da na taj način pokažu svoju ozbiljnost i autoritet, baš kao kada roditelj poviče na svoje (malo) dete kada uradi nešto loše, samo da bi mu stavio do znanja da je on (roditelj) glavni i da mora da bude poslušan.

bode uši i jedno i drugo... nisam znala, vidiš... mada, ni to što je profesorka ne znači mnogo...
mnogo jači efekat daje ozbiljan, miran, prigušen ton... da se naježiš.
onog trenutka kada neko krene sa oktavom više, osetim bespomoćnost, može da urla iz sve snage, ali što se mene tiče on je bitku već izgubio.

Ma ljudi moji je li to moguće ?

možemo i da vičemo, nije problem...

 

[Em.]

Naime, zatekao sam se skoro u jednoj od mnogobrojnih malih svađi sa majkom i, kao i skoro uvek, ja sam taj koji popusti i koji iznerviran napusti svađu kao gubitnik u neku ruku. Inače se svađamo oko nekih stvari koje bih da uradim, a ona smatra suprotno. Mislim da nije baš potrebno da idem u tolike detalje da opisujem koje su to stvari konkretno (ništa ilegalno i nemoralno, časna reč! ).

Može li neko da mi sada objasni ovaj mali paradoks? Zbog čega, hajde da kažemo, nisam u stanju da izguram svađu sa majkom do kraja i to tako da ja izađem kao pobednik? Pada mi na pamet da je to možda zbog toga što mi je to ipak majka, što me je strah da je ne povredim nekako kroz te svađe... Možda pak smatram da je ipak ona pametnija i iskusnija i da zbog toga popustim u svađi... 'bem li ga šta je u pitanju.

Kada budeš siguran da si u pravu,više se nećeš truditi da i nju ubediš u to,već ćeš ćutati i raditi po svome....Ako ipak vreme pokaže da si pogrešio to je već samo tvoja odgovornost

Da,baš to,još uvek smatraš da samo ona može biti u pravu,mada se već javljaju prve sumnje....

Možda je sve to samo normalan tok odrastanja,na kraju svega ipak treba odrasti i preuzeti odgovornost za sebe.

 

[gost 266011]

Nema poterebe da se svadjas sa njom, vec da joj mirno objasnis da je to tvoj stav . Ako ti jednom kazes ovako, a posle pet minuta popustis, onda taj tvoj stav nema "tezinu" . Za sve postoji nacin da se kaze, bez ugrozavanja bilo cijih prava a da niko se posle ne oseti lose. U suprotnom dolazi do svadja, povredjivanja, nametanja misljenja, frustracija a onda opet griza savest jer nije dolso do prirodnog ukapiranja od druge strane sta si imao za reci. Moras imati odlucnost. Ne mislim pri tome ne ipoljavanje ne postovanja prema majci, vec odlucno zauzimanje stava. Ako ti sam ne verujes u to sta kazes i povuces se, kako da te ona shvatti za ozbiljno onda? Ponekad i roditelji umeju da guse malo, da namecu svoje iz neke preterane brige, ljubavi i paznje, iz stava ja - znam - sve najbolje ali time samo cine deteteu medvedju uslugu.

 

[Platin]

Sa roditeljima mozemo da se svadjamo o svakoj temi koja postoji. I posto obicno popustimo to je iz razloga sto zavisimo od njih. Ne toliko emotivno, nego zato sto dosta mladih nema svoje prihode ili nema svoj stan. Roditelji obicno ne znaju kad da priznaju da je dete (iako to moze da bude neko od 50 godina) samostalno ako vec ima posao, brak, decu...

Verujem da su svadje jace dok se jos uvek zivi zajedno. Tu bih dao jednu poruku za roditelje, ako ih ovde ima Ako niste uspeli za nekih 20 ili 30 godina da vaspitate dete kako treba... pa razmotrite u cemu je problem. Da li je uzrok tome da ne znate sta ce dete sledece da uradi ili je to prosto potreba za 'velikim bratom'?
Verujem da postoji i izvestan broj slucajeva gde je stalna kontrola potrebna, ali ne verujem da je to veliki procenat.

A ponasanje u svadji... Ne bi trebalo da se psuje (pogotovo sa roditeljima, u oba smera... moguce je da roditelji tu cesce popuste), nema neke potrebe ni da se preterano dere. Trebalo bi da se razmotri sta je to uopste dovelo do svadje, a ne da se pravi buka.

Posto sam vec godinama punoletan, skupio sam neko iskustvo i procitao neke knjige, mogu da kontrolisem svadju kako hocu. Mogu da govorim normalno a mogu i da se derem svo vreme, mogu i da se 'vratim' sa dranja na normalan ton u sred rasprave.
Sa roditeljima... pa... Naravno kad smo mali da je to monolog, kasnije vise nije. Mogu da 'drzim liniju' koliko hocu i mogu da 'spustim gard' kad vidim da njihovim zivcima skodi da i dalje budu u raspravi.

Dobar recept za raspravu, ako ne zelimo da povredjujemo nekoga je da govorimo da je to nesto tacno ili pogresno, da ne kazemo 'ja sam u pravu' ili 'ti nisi u pravu'. Mozda nekome to i nije velika razlika, ali bolje se cuje ako nema tih 'ja' i 'ti'.
Cak postoji i dobar izlaz iz rasprave, ako smo 'na tankom ledu', u stilu 'tako sam cuo, izgledalo mi je da je tacno'.

Za svadju (i za ljubav ) je uvek potrebno dvoje.