Između stida i krivice

[Urwald]

Osećaj stida i krivice su blisko povezani, pred vama su neke jednostavnije definicije:

Stid se može definisati kao negativan osećaj/mišljenje o nama samima kao osobama:
- "Tako sam glup(a)"
- "Bezvredan/na sam."
- "Ne zaslužujem pomoć."
- "Zašto ne mogu biti normalan/na."
- "Sve ću upropastiti ako se pojavim."
- "Niko me ne može voleti."

Krivica je osećaj uznemirenostizbog potencijalne odgovornosti za negativan ishod/prouzrokovanu štetu.
- Rekao/rekla sam nešto štetno, što je slomilo nečije srce, rasplakalo nekog ...
- Varao sam na testu
- Slagao sam prijatelja
- Nisam ispunio nešto što sam ovećao
- Zanemario sam svoje obaveze - nisam brinuo o bolesnom čalanu porodice

Kako biste vi definisali osećanje stida, a kako krivice?
Povodom čega se oseća stid/krivicu?
U kakvim situacijama?
O čemu osoba misli dok oseća stid/krivicu?
Na kakva ponašanja vas motivišu ova dva osećanja?

 

[38imak]

Stid je bioloska pojava, povrsno osecanje gde razum nema, ili ima jako mali uticaj.

Krivica je kompleksna ljudska osobina, i izrazito zavisi od razuma.

Mislim da nemaju ama bas nikakve veze jedna sa drugom.

Narcis npr. moze da oseca stid stalno, a krivicu nikad.

Stid nema bas nikakve veze sa krivicom.

 

[Džudi S]

Kako biste vi definisali osećanje stida, a kako krivice?

Stid i krivica su dva različita osećanja, mada se čini da su slična.

Postoji i neopravdani i opravdani stid.

" Sramota me je da razgovaram sa...šefom- neopravdani stid

" Stidim se što ne držim dijetu ( a dijeta je stvarno potreba ) - opravdani stid


Krivica spada u negativna osećanja.

Neko snosi krivicu jer je izazvao saobraćajni udes. - Opravdana, prava krivica

" Sve vreme mislim da sam ja kriva zbog..x. y, z... - Osećaj krivice je i simptom depresije, spada među prve simptome depresije, kada mislimo da smo krivci za sve šta nam se dešava.

Možemo da budemo krivci za neke stvari, ali za sve ne možemo.

 

[Samsonight]

Osećaj stida i krivice su blisko povezani, pred vama su neke jednostavnije definicije:

Stid se može definisati kao negativan osećaj/mišljenje o nama samima kao osobama:
- "Tako sam glup(a)"
- "Bezvredan/na sam."
- "Ne zaslužujem pomoć."
- "Zašto ne mogu biti normalan/na."
- "Sve ću upropastiti ako se pojavim."
- "Niko me ne može voleti."

Krivica je osećaj uznemirenostizbog potencijalne odgovornosti za negativan ishod/prouzrokovanu štetu.
- Rekao/rekla sam nešto štetno, što je slomilo nečije srce, rasplakalo nekog ...
- Varao sam na testu
- Slagao sam prijatelja
- Nisam ispunio nešto što sam ovećao
- Zanemario sam svoje obaveze - nisam brinuo o bolesnom čalanu porodice

Kako biste vi definisali osećanje stida, a kako krivice?
Povodom čega se oseća stid/krivicu?
U kakvim situacijama?
O čemu osoba misli dok oseća stid/krivicu?
Na kakva ponašanja vas motivišu ova dva osećanja?

Kako sam sebi uvek "na oku", primećujem kod te jedine potpuno moje osobe često osećanje krivice, ali vrlo retko osećanje stida. Karakterisali su me kao stidljivo dete, i toga mi je dosta.
Krivicu osećam jer znam da sam mogla, umela i znala kako dati više od sebe, uraditi više, i više uticati na zatečene rezultate u nekom trenutku a kojima nisam zadovoljna, ali se uopšte ne stidim ni zbog toga što ipak nisam, a ni tih nedovoljno uglednih rezultata. Mogu se ljutiti na sebe jer sam protraćila dragoceno vreme, ali se ipak ne stidim.
Stid vezujem za kršenje moralnih načela, a osećaj krivice za neuspehe koji nisu pokazali da sam nečovek, ali jesu da sam nesmotrena i nedovoljno uključena u tokove stvarnosti. Dakle, stidela bih se da sam povredila i okaljala obraz svoje persone, ali osećam krivicu kad znam da sam mogla biti opreznija samo malo.
Nervira me jer sam u više navrata mogla samo malo biti opreznija, i izbegla bih neuspeh.
I onda se zamišljam svaki dan u vraćanju filmova-kako bi sve bilo idealno da sam samo malo više koristila svoju inteligenciju, i kako bi TO moje MALO proizvelo mnogo srećnije rezultate-i ne samo za mene.
Krivica, kao i stid su u vezi sa kajanjem.
Kajanja ne prestaju.
Zaista me zanima da li ljudi koji ispuste zanimanje za sadašnjost iz konstantnog osećanja krivice, stida i kajanja, što se meni još ne dešava, Bogu velikom hvala, velikim procentom završe u grozoti koju zovemo imenom DEPRESIJA.

 

[Džudi S]

Zaista me zanima da li ljudi koji ispuste zanimanje za sadašnjost iz konstantnog osećanja krivice, stida i kajanja, što se meni još ne dešava, Bogu velikom hvala, velikim procentom završe u grozoti koju zovemo imenom DEPRESIJA.

Ne razumem najbolje šta pitaš. Da li je depresija posledica osećanja krivice, stida i kajanja?

Osećanje krivice je jedan od simptoma depresije.

 

[zrtvasvihrezima]

Nemam osjećaj krivice čak i kada nešto po kvazi društvenim normama loše uradim. Mislim da sam to kognitivno obradio da teško mogu u moralnom pogledu biti ispod prosjeka uzimajući u obzir šta sve hoda na dvije noge i u kakvim nakaradnim i nepravednim društvima živimo.

A stid kao emocija mislim da je u meni duboko utkana što zbog ranih trauma a možda i genetskih predispozicija. Po meni ta je stid neopravdana i sputavajuća ali kao i sa svakom nametnutom emocijom nije lako upravljati.