Raspad SFRJ - hronologija

[JulianAlpsMedia]

Tačna izjava, sa predizbornog mitinga 1990. u Kruševcu glasi " Srbi treba da žive u jednoj državi - a ta država je Jugoslavija." Pri tome, kontekst je da Milošević replicira onima (verovatno Vuku Draškoviću, moguće i Šešelju) koji zagovaraju da Srbi treba da žive u jednoj državi, podrazumevajući tu neku vrstu velike Srbije. Milošević je bio ubeđeni Jugosloven. Što je tu Jugoslaviju video onako kako se to nije dopadalo onima van Srbije, to je jedna stvar, ali ne može mu se pripisivati da je hteo da je rasturi, nego je prost okorišćen kao izvor za njeno rasturanje od strane onih koji su zaista želeli da je likvidiraju.

Problem je u tome što ideja Jugoslavije koju su podržavali Milošević i njegove institucionalne pristalice – unitaristička država sa političkom moći koncentrisanom u Beogradu, gde bi se autonomija konstituitivnih jedinica mogla po volji ukidati i gde bi sistem „jedna osoba, jedan glas“ potpuno uništio ravnopravnost naroda i republika – ne bi bila daleko od ideje Velike Srbije pod drugim imenom.

 

[Bastiani]

Problem je u tome što ideja Jugoslavije koju su podržavali Milošević i njegove institucionalne pristalice – unitaristička država sa političkom moći koncentrisanom u Beogradu, gde bi se autonomija konstituitivnih jedinica mogla po volji ukidati i gde bi sistem „jedna osoba, jedan glas“ potpuno uništio ravnopravnost naroda i republika – ne bi bila daleko od ideje Velike Srbije pod drugim imenom.

Ne znam odakle to da je Milošević zastupao koncept "jedan čovek - jedan glas", upravo je bio protiv toga kao ubeđeni komunista i u osnovi boljševik, i prihvatio ga je nevoljno jer više nije to mogao da izbegne. Čak se sećam da sam u nekom Mićunovićevom intervjuu čitao da Milošević zbog svoje ideološke krutosti nije bio u stanju da formuliše srpski interes, budući da su Srbi (sa Crnogorcima) 40-45 odsto nacionalne zastupljenosti na nivou federacije, i odgovarao bi im princip "jedan čovek jedan glas" koji je bez obzira na sve conditio sine qua non svake demokratije.

Međutim, u tome i jeste bila stvar, Slovenci su bili deklarativno za demokratiju, ali su pri tome bili svesni da je u tom slučaju načelo "jedan čovek - jedan glas" neminovnost, a njima to ne odgovara. Te stvari se regulišu uspostavljanjem naročitih ovlašćenja gornjeg doma parlamenta, ali ta tema nikada nije stigla na dnevni red.

Drugo, pitanje je koliko je realna pretpostavka da bi svi Srbi glasali složno kao streljački stroj, istorija nam je pokazala da to baš i nije bio slučaj. Uostalom pogledajmo izbore u BiH. Procentualna zastupljenost poslanika u skupštini pokazala je da su i Srbi i Muslimani (tj. SDS i SDA) dobili značajno manje nego što je zastupljenost u ukupnoj populaciji (jer je nemali deo glasao za građanske stranke). A ko je listom glasao za svoju nacionalnu stranku i dobio tome odgovarajući procenat - Hrvati. Prema tome, nemoj da pričamo da su Srbi u Jugoslaviji bili ti koji su politički homogenizovani po nacionalnoj osnovi, to su bili Hrvati, ne ni Srbi, a ni Bošnjaci.

Treće, šta znači uopšte "Srba je bilo najviše"? Pa, nekoga mora biti najviše. Dve petine stanovništva nisu ne znam kakva ogromna većina, pa ako recimo Makedoncima nije smetalo što su izrazita manjina, što bi smetalo Hrvatima kojih je mnogo više? I, pazi to licemerje: Bošnjaka u BiH je u procentima bilo i više nego Srba u Jugoslaviji, pa nikad niko nije rekao da princip "jedan čovek - jedan glas u BiH ne treba da se primeni jer favorizuje većinsku grupu.

 

[АнаиванГорд]

Ta energija se zove nacionalizam, a on je isključiv i gleda samo sebe i svoje interese. To je korisno i dobro kada živiš u nacionalnoj državi, ali je krajnje nepraktično kada živiš u federaciji i tvoj je narod samo jedan od šest drugih, ni po čemu poseban, već jedak i ravnopravan kao i ostali.

Hm, pa možemo reći da jeste neka vrsta nacionalizma, možda bi preciznije bilo reći patriotizam jer je nacionalizam izvikan zadnjih decenija i gotovo ga izjednačavaju s nacizmom, što nije isto.
Ali oko tih stvari 'Velika Srbija ', planovi i slično... Razmisli o ponašanju vlasti danas u Srbiji (protesti ..) U Srbiji žive, uglavnom, Srbi i nema npr. Hrvata (pričam o nekom velikom procentu). E , sad prenesi to 30 godina unazad i razmisli...

 

[АнаиванГорд]

I moram da kažem, i drago mi je zbog toga, što su Muslimani iz Raške oblasti ili Sandžaka (kako ko hoće) prepoznali energiju. Tako mi je drago što su mladi ljudi odatle prilikom dolaska u Kragujevac i Niš rekli da su se prvi put osetili kao građani ove države , onako iskreno ne samo kroz papire (državljanstvo, pasoš i sl.)

 

[JulianAlpsMedia]

Ne znam odakle to da je Milošević zastupao koncept "jedan čovek - jedan glas", upravo je bio protiv toga kao ubeđeni komunista i u osnovi boljševik, i prihvatio ga je nevoljno jer više nije to mogao da izbegne. Čak se sećam da sam u nekom Mićunovićevom intervjuu čitao da Milošević zbog svoje ideološke krutosti nije bio u stanju da formuliše srpski interes, budući da su Srbi (sa Crnogorcima) 40-45 odsto nacionalne zastupljenosti na nivou federacije, i odgovarao bi im princip "jedan čovek jedan glas" koji je bez obzira na sve conditio sine qua non svake demokratije.

Koncept „jedan čovek, jedan glas“ nije nužan u demokratiji. Čak i Senat SAD radi na principu jednake zastupljenosti svih američkih država--dva senatora po državi. U SFRJ mogao je biti prihvačen samo demokratski sistem koji bi priznavao primat i jednakopravnost konstitutivnih republika.

 

[АнаиванГорд]

K

Koncept „jedan čovek, jedan glas“ nije nužan u demokratiji. Čak i Senat SAD radi na principu jednake zastupljenosti svih američkih država--dva senatora po državi. U SFRJ mogao je biti prihvačen samo demokratski sistem koji bi priznavao primat i jednakopravnost konstitutivnih republika.

Komplikovano je to pitanje, i smatram da je stvar dogovora. Npr. u SAD na predsedničkim izborima ne vrednuje se isto Kalifornija i , ne znam, Merilend...

 

[Bastiani]

Koncept „jedan čovek, jedan glas“ nije nužan u demokratiji. Čak i Senat SAD radi na principu jednake zastupljenosti svih američkih država--dva senatora po državi. U SFRJ mogao je biti prihvačen samo demokratski sistem koji bi priznavao primat i jednakopravnost konstitutivnih republika.

To je nešto sasvim drugo. U složenim državama se zastupljenost konstitutivnih elemenata štiti ovlašćenjima gornjeg doma i mislim da sam to negde gore i napisao. Ali načelno je princip "jedan čovek - jedan glas" sine qua non za demokratiju. U našem projektovanom slučaju, moguće bi bilo da Crna Gora ili Slovenija ima jednak broj predstavnika (u gornjem domu) kao i Srbija, ali ti predstavnici na osnovnom nivou moraju biti izabrani principom jedan čovek - jedan glas. .

Mogu konstitutivni elementi čak imati i različit broj predstavnika, ali da konstitutivna jedinica pod određenim uslovima ima pravo veta na neke ili na sve odluke. Mogući su različiti modaliteti.

 

[JulianAlpsMedia]

To je nešto sasvim drugo. U složenim državama se zastupljenost konstitutivnih elemenata štiti ovlašćenjima gornjeg doma i mislim da sam to negde gore i napisao. Ali načelno je princip "jedan čovek - jedan glas" sine qua non za demokratiju. U našem projektovanom slučaju, moguće bi bilo da Crna Gora ili Slovenija ima jednak broj predstavnika (u gornjem domu) kao i Srbija, ali ti predstavnici na osnovnom nivou moraju biti izabrani principom jedan čovek - jedan glas. .

Zašto? Ako su možni različiti modaliteti, onda nema razloga da sve federalne institucije SFRJ ne bi bili izabrane na temelju ravnopravnosti republika. Da, u SAD tako funkcionoše samo jedan dom kongresa, ali SFRJ je ipak bila multinacionalna federacija u kojoj je državnost i pripadnost temeljila na republikama i kojoj je stalno pretila majorizacija većih naroda (to je bila velika istorijska trauma iz vremena Kraljevine Jugoslavija) i neravnopravnost manjih.

 

[Bastiani]

Zašto? Ako su možni različiti modaliteti, onda nema razloga da sve federalne institucije SFRJ ne bi bili izabrane na temelju ravnopravnosti republika. Da, u SAD tako funkcionoše samo jedan dom kongresa, ali SFRJ je ipak bila multinacionalna federacija u kojoj je državnost i pripadnost temeljila na republikama i kojoj je stalno pretila majorizacija većih naroda (to je bila velika istorijska trauma iz vremena Kraljevine Jugoslavija) i neravnopravnost manjih.

Zato što se mora pretpostaviti da građani imaju interese koji nisu vezani za njihovo nacionalno poreklo ili pripadnost određenoj konstitutivnoj jedinici. Zato se zovu "građani", zato se takav koncept i zove "građanska demokratija". U protivnom, ne postoji potreba za takvom državom, ne postoji minimum državnog razloga.

Što se Kraljevine tiče, moram podsetiti da je tamo prvobitnim ustavnim rešenjima bilo ukinuto svako nacionalno prepoznavanje - formalno nisu postojali ni Srbi, ni Hrvati, ni Slovenci. To je ujedno i razlog s kojeg danas ne možemo sa sigurnošću znati brojnost tih nacija u 20-im godinama XX veka jer na popisima nije bilo moguće nacionalno izjašnjavanje, nego se to izvodi pomoću opredeljenja po veroispovesti. Kasnije se od tog rešenja odustalo, i koliko znam, nije se odustalo na insistiranje većeg naroda niti su manji narodi imali nešto protiv.

 

[JulianAlpsMedia]

Zato što se mora pretpostaviti da građani imaju interese koji nisu vezani za njihovo nacionalno poreklo ili pripadnost određenoj konstitutivnoj jedinici. Zato se zovu "građani", zato se takav koncept i zove "građanska demokratija". U protivnom, ne postoji potreba za takvom državom, ne postoji minimum državnog razloga.

Onda možda Jugoslavija i nije imala državnog razloga.

Što se Kraljevine tiče, moram podsetiti da je tamo prvobitnim ustavnim rešenjima bilo ukinuto svako nacionalno prepoznavanje - formalno nisu postojali ni Srbi, ni Hrvati, ni Slovenci. To je ujedno i razlog s kojeg danas ne možemo sa sigurnošću znati brojnost tih nacija u 20-im godinama XX veka jer na popisima nije bilo moguće nacionalno izjašnjavanje, nego se to izvodi pomoću opredeljenja po veroispovesti. Kasnije se od tog rešenja odustalo, i koliko znam, nije se odustalo na insistiranje većeg naroda niti su manji narodi imali nešto protiv.

Upravo zato su politiku Kraljevine Jugoslavije manji narodi doživljavali kao takvu pretnju. U praksi je ideja kulturnog „jugoslovenstva” značila dominaciju većinske kulture i jezika na račun identiteta manjih naroda, posebno zato što je značajan deo srpske inteligencije Jugoslaviju doživljavao kao produžetak stare Srbije. U stvari, ova politika ih je osudila na konačno izumiranje u ime neke apstraktne jugoslovenske ideje vođene od kraljevske porodice sa kojom većina ljudi nije osećala emocionalnu vezu. I, da, postojalo je snažno protivljenje ovoj politici; zato je Kraljevina Jugoslavija bila katastrofalno nestabilna sve vreme svog postojanja.

Zašto bi narod koji je napustio na primer Austrougarsku zbog ugroženosti njenih nacionalnih prava željno prihvatio režim koji je želeo da ukine njegov nacionalni identitet i zameni ga novim, potpuno veštačkim identitetom?

 

[Bastiani]

Onda možda Jugoslavija i nije imala državnog razloga.

Pa, u tome je cela stvar. Ali, iz tadašnje perspektive, verovatno je mnogima izgledala kao dobra ideja, čak plemenita.

Zašto bi narod koji je napustio na primer Austrougarsku zbog ugroženosti njenih nacionalnih prava željno prihvatio režim koji je želeo da ukine njegov nacionalni identitet i zameni ga novim, potpuno veštačkim identitetom?

Za odgovor na pitanje bismo prvo morali da znamo da li su Hrvati i Slovenci u Austrougarskoj uopšte želeli da napuste Austrougarsku zbog ugroženosti njihovih nacionalnih prava. Konkretno, hrvatska nacija kakvu danas znamo je najvećim delom konstrukt bečke politike, sviđalo se to nekome da kaže ili ne. Što bi oni bežali iz AU, to što su se našli u Jugoslaviji je posledica geopolitičkih okolnosti uzrokovanih Velikim ratom, a ne njihovim težnjama za slobodom.

Jednako ako ne i više to važi za Slovence, čak i katolička ljubljanska štampa, očajna zbog prilika u kojima su se Slovenci našli krajem Velikog rata, pisala je da "treba priznati da su nas Srbi primili kao nesretnu braću". Slovenci su bili odani Jugosloveni, ali su to bili usled nedostatka bilo kakve druge istorijske opcije i praktično zbog pretnje nestanka sa mape. Vladimir Vauhnik, Slovenac i nesumnjivi lojalni Jugosloven, ako si čitao njegove memoare (evo baš danas mu je godišnjica smrti) piše kako je, dok je bio vojni ataše u Berlinu, pobesneo kada mu je stigla depeša kojom je tebalo da ispipa teren da u nekoj novoj kombinaciji sa Nemcima Jugoslavija dobije Solun. Zašto je pobesneo? Zato što je pretpostavljao da takve teritorijalne prekompozicije podrazumevaju da bi Nemci tražili nešto zauzvrat, a to bi, on je smatrao, bio deo Slovenije, kao što su kasnije Nemci i uzeli deo Slovenije i priključili Rajhu. Ostatak Slovenije se za vreme rata našao u nekakvom teritorijalnom limbu, bez vidljive perspektive šta će se sa tom zemljom desiti posle.

Kad pišemo o Slovencima, istorijski je zanemarena činjenica da su 1941. godine, u Aprilskom ratu, uz oficire Srbe, jedino još Slovenci odvođeni u zarobljeništvo, svi ostali su oslobođeni po osnovi svoje nacionalne pripadnosti i lojalnosti nekim novim vlastima, pre svega hrvatskim. I da su neki Slovenci oficiri (i ne samo oficiri - primer Ivana Hribara) radije izabrali smrt nego predaju. Ovo sve navodim u prilog tome da je (jugoslovenski) identitet možda ipak bilo moguće izgraditi bez obzira što je nastao tek kao posledica geopolitičkog pritiska, a ne nekih vekovnih nacionalnih težnji.

Upravo zato su politiku Kraljevine Jugoslavije manji narodi doživljavali kao takvu pretnju. U praksi je ideja kulturnog „jugoslovenstva” značila dominaciju većinske kulture i jezika na račun identiteta manjih naroda, posebno zato što je značajan deo srpske inteligencije Jugoslaviju doživljavao kao produžetak stare Srbije. U stvari, ova politika ih je osudila na konačno izumiranje u ime neke apstraktne jugoslovenske ideje vođene od kraljevske porodice sa kojom većina ljudi nije osećala emocionalnu vezu. I, da, postojalo je snažno protivljenje ovoj politici; zato je Kraljevina Jugoslavija bila katastrofalno nestabilna sve vreme svog postojanja.

Tvrdnja da je "kulturno jugoslovenstvo" značilo dominaciju većinske (dakle, srpske) kulture ja nisam sretao ni kod najtvrđih ideoloških protivnika Jugoslavije. To se jedino može reći donekle u slučaju Makedonaca, koji međutim nisu ni identitetski ni kulturno ni politički ni kako god hoćeš u tom trenutku bili dovoljno profilisani i realno jesu bili izloženi nekom pokušaju asimilacije od strane Srba. Govoriti o "dominaciji jezika" je katastrofalno netačno - Hrvatima se u jezik niko nije mešao (niti neslovenskim manjinama), što bi bilo i besmisleno s obzirom na praktično istovetnost srpskog i hrvatskog, a, štaviše, poslednja strofa državne himne je bila na slovenačkom jeziku, kao što su i Hrvati imali "svoju" strofu.

Možda se može govoriti o tome da su postojali pokušaji afirmacije nekih nadnacionalnih, specifično jugoslovenskih, političkih i kulturnih projekata, ali ako je utapanje u jugoslovenski politički i kulturni identitet bilo gubitak za nacionalnu istoriju i kulturu, onda je sasvim izvesno da su oni koji su tu imali najviše da izgube bili upravo Srbi.

Priče o sprskoj političkoj dominaciji, "hegemoniji", debelo su zloupotrebljavane i preuveličane, mada bi se svakako mogli naći neki argumenti koji bi to potkrepljivali. Tako te stvari idu, uvek neko koristi nešto da bi bio dominantan nad nekim drugim, nekad uspe nekad ne uspe, zato se to zove politika.

 

[JulianAlpsMedia]

Pa, u tome je cela stvar. Ali, iz tadašnje perspektive, verovatno je mnogima izgledala kao dobra ideja, čak plemenita.



Za odgovor na pitanje bismo prvo morali da znamo da li su Hrvati i Slovenci u Austrougarskoj uopšte želeli da napuste Austrougarsku zbog ugroženosti njihovih nacionalnih prava.

Svaka preostala podrška Austrougarskoj je opadala u godinama pred kraj rata:

https://old.delo.si/zgodbe/sobotnap...dalje-manj-domovina-in-cedalje-bolj-jeca.html

Etničke tenzije između Slovenaca i Nemaca godinama su definisale lokalnu političku scenu; ovo je rezultiralo širokom podrškom (između intelektualaca i šire) južnoslovenskoj državi, ali takvoj u kojoj bi se poštovala slovenačka nacionalna prava umesto bilo kakvog eksperimentiranja sa kulturnim, političkim ili etničkom „jugoslovenstvom“.

Jednako ako ne i više to važi za Slovence, čak i katolička ljubljanska štampa, očajna zbog prilika u kojima su se Slovenci našli krajem Velikog rata, pisala je da "treba priznati da su nas Srbi primili kao nesretnu braću". Slovenci su bili odani Jugosloveni, ali su to bili usled nedostatka bilo kakve druge istorijske opcije i praktično zbog pretnje nestanka sa mape.

Da, teritoriju Slovenije direktno su ugrožavale Austrija, Italija i Mađarska.

Kad pišemo o Slovencima, istorijski je zanemarena činjenica da su 1941. godine, u Aprilskom ratu, uz oficire Srbe, jedino još Slovenci odvođeni u zarobljeništvo, svi ostali su oslobođeni po osnovi svoje nacionalne pripadnosti i lojalnosti nekim novim vlastima, pre svega hrvatskim. I da su neki Slovenci oficiri (i ne samo oficiri - primer Ivana Hribara) radije izabrali smrt nego predaju. Ovo sve navodim u prilog tome da je (jugoslovenski) identitet možda ipak bilo moguće izgraditi bez obzira što je nastao tek kao posledica geopolitičkog pritiska, a ne nekih vekovnih nacionalnih težnji.

To nije bio slučaj nekog preovlađujućeg jugoslovenskog identiteta, već rezultat neverovatno teške situacije koja je zadesila slovenačke zemlje: čitava zemlja je bila podeljena između Italije, Nemačke i Mađarske (neka sela pripala su NDH.) Hrvati su imali NDH, čak i Srbi su dobili marionetski režim pod Nemcima, a Slovenija je prestala da postoji, dok je slovenački narod je bio osuđen na nestanak. To je bitna razlika.

Tvrdnja da je "kulturno jugoslovenstvo" značilo dominaciju većinske (dakle, srpske) kulture ja nisam sretao ni kod najtvrđih ideoloških protivnika Jugoslavije.

Ali to se uvek dešava u ovakvim situacijama. Kada je Sovjetski Savez želeo da stvori „društvenu kulturu“, ona je bila zasnovana na kulturi najbrojnije nacije: ruske. Čak su i Slovaci negodovali zbog češke kulturne dominacije u međuratnoj Čehoslovačkoj, gde je cilj stvaranja jedinstvene kulture bila državna politika. Koliko bi slovenačke kulture, kulture nekog veoma malog naroda, opstalo u nekoj novi jugoslovenskoj "kulturi"? Ili bi slovenačka kultura postala manjinska kultura poput mađarske ili albanske?

Govoriti o "dominaciji jezika" je katastrofalno netačno - Hrvatima se u jezik niko nije mešao (niti neslovenskim manjinama), što bi bilo i besmisleno s obzirom na praktično istovetnost srpskog i hrvatskog, a, štaviše, poslednja strofa državne himne je bila na slovenačkom jeziku, kao što su i Hrvati imali "svoju" strofu.

I u međuratnoj Jugoslaviji i u SFRJ, srpskohrvatski je bio lingua franca, dok su slovenački (a kasnije i makedonski) bili marginalizovani u mnogim oblastima života. Da je zaista stvorena jedinstvena jugoslovenska kultura, ta dva jezika bi nestala.

 

[Bastiani]

Spojler: Спојлер

Svaka preostala podrška Austrougarskoj je opadala u godinama pred kraj rata:

https://old.delo.si/zgodbe/sobotnap...dalje-manj-domovina-in-cedalje-bolj-jeca.html

Etničke tenzije između Slovenaca i Nemaca godinama su definisale lokalnu političku scenu; ovo je rezultiralo širokom podrškom (između intelektualaca i šire) južnoslovenskoj državi, ali takvoj u kojoj bi se poštovala slovenačka nacionalna prava umesto bilo kakvog eksperimentiranja sa kulturnim, političkim ili etničkom „jugoslovenstvom“.



Da, teritoriju Slovenije direktno su ugrožavale Austrija, Italija i Mađarska.



To nije bio slučaj nekog preovlađujućeg jugoslovenskog identiteta, već rezultat neverovatno teške situacije koja je zadesila slovenačke zemlje: čitava zemlja je bila podeljena između Italije, Nemačke i Mađarske (neka sela pripala su NDH.) Hrvati su imali NDH, čak i Srbi su dobili marionetski režim pod Nemcima, a Slovenija je prestala da postoji, dok je slovenački narod je bio osuđen na nestanak. To je bitna razlika.



Ali to se uvek dešava u ovakvim situacijama. Kada je Sovjetski Savez želeo da stvori „društvenu kulturu“, ona je bila zasnovana na kulturi najbrojnije nacije: ruske. Čak su i Slovaci negodovali zbog češke kulturne dominacije u međuratnoj Čehoslovačkoj, gde je cilj stvaranja jedinstvene kulture bila državna politika. Koliko bi slovenačke kulture, kulture nekog veoma malog naroda, opstalo u nekoj novi jugoslovenskoj "kulturi"? Ili bi slovenačka kultura postala manjinska kultura poput mađarske ili albanske?



I u međuratnoj Jugoslaviji i u SFRJ, srpskohrvatski je bio lingua franca, dok su slovenački (a kasnije i makedonski) bili marginalizovani u mnogim oblastima života. Da je zaista stvorena jedinstvena jugoslovenska kultura, ta dva jezika bi nestala.

Питање очувања културног идентитета је занимљиво. Словеначка култура је, по мом мишљењу, недовољно цењена и то је последица различитог језика (не треба поредити са Мађарима и Албанцима који имају земље-матице) али то је непромењива чињеница и питање је колико је у том погледу културна изолација решење. Она је вероватно ефикасна у погледу очувања идентитета, али култура није само очување идентитета, она је и интеракција са другим културним срединама и ако узмемо у обзир да Југославија није била нимало опресивна према словеначком језику и култури, онда је легитимно питање колико је у коначном билансу Словенија добила и да ли је уопште у некаквом добитку. Такође треба имати у виду да "југословенска култура" није никакав идеолошки концепт који је политички наметан него напросто назив за збир културних догађаја на простору те земље. Која је, као што знамо, била изложена разним центрифугалним и дезинтеграционим процесима, па у том смислу се треба послужити примерима Меше Селимовића и Бранка Ћопића, које је својатање у провинцијалне границе ("босанскохерцеговачка књижевност") на крају и навела да се експлицитно декларишу као српски писци, мада против Југославије и југословенске кулутре нису имали ама баш ништа, напротив. Па је данас беспредметно рећи да су они били југословенски писци иако је то заправо најтачније одређење.

Што се осећања југословенског идентитета (код Словенаца) тиче, видим да смо сагласни око тога да је он диктиран геополитичким реалностима, а није био изворно усађен. С тим да ја ипак мислим да и такво усвајање југословенске припадности временом може да се оствари, то видимо на примерима словеначких официра у Априлском рату од којих су неки извршили самоубиство због капитулације - ево баш данас (или јуче?) је годишњица од потапања разарача "Загреб" када су капетани Милан Спасић и Сергеј Машера из осећања части одлетели у ваздух заједно са бродом.

И сам случај Хрибара је ту индикативан - да, он се демонстративно утопио у Љубљаници у знак протеста што је Словенија (за разлику од Хрватске па чак и Србије) нестала са политичке карте, али је то учинио огрнут југословенском заставом.