Ptice umiru pevajuci

Najlepsi i najsrecniji casovi u mom zivotu skopcani su bili s tako uzasnim naporom, da ih se jos uvek secam. Secam ih se , a to znaci i tebe, ne kao srece nego kao radosnog napora koji je gotovo nepodnosljiv. Zasto je tako iscrpljujuce tesko biti srecan? Ali, sve je to davno proslo kao vrbov vetar. Smirila sam se otkako vise nisam srecna. Pa ipak, pogledaj, ima neko ko me jos uvek voli, ko me se jos uvek seca!
 
Da mi je da ljubim kao nekad prije -
Bez nade i srece; vaj! da mi je moci
Ispuniti opet cele svoje noci
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre,pun mracne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uzivajuci u bolu sto zadam,
Da ne ljubim oci nego kad su placne.

Da mi je da volim srcem,koje tajno
Sve noseci sumnju strasniju i vecu,
Ne zna za vrlinu,jer ne zna za srecu,
I sto mrzi bolno,jer ljubi ocajno.
 
Gde, gde si mi otišla nocas, moja draga prepelice?!
Kad si nestala u jednom trenu i utekla u krilo mraka ?
Zar se bojis mirisa modre tresnje i obrisa njenog zrelog,
pa u meni ostavljas uzaludna cekanja kao melem placu ?
Gde, gde si se sakrila, po ovom suvom vremenu ?
 
Noc me ta u mladosti stize,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje covek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu
bez nje.
Kada se osamim zaogrne me
ogrtacem snova.
I mada mi davno rece sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet...izvan te kobne zene
U mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se
rastajemo,
I vec sam od toga kao mesec zut,
Pa se opet neobjasnjivo sastanemo
Da zajedno produzimo put.

Ne znam vise da li je to ljubav.
Ili zagonetni cudni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio
kao splav
O recni brzak.
 
Još uvijek sam tu,

još uvijek sam tvoja..

Moje misli su upucene tebi

Svilene i zaljubljene…



Ne trebam ja pjesmu

da ti kažem da te volim

Ne trebam ja rijeci

da svjedoce o mojoj ljubavi.

Ja trebam tvoje usne

njima cu udahnuti ljubav

Trebam tvoja ramena

njih cu ogrliti ljubavlju.



Trebam tvoje ruke

nježne i mocne,

da ružne snove otjeraju,

da obrišu suze

i daruju srecu.
 
Svu tugu svoju u te bi da skrijem
I da, drukčiji, no što me svi znaju,
Na tvome nedru, k'o u rodnom kraju,
Krišom od ljudi svoje suze lijem.

Samo tvoj da sam, i sav da se svijem
I da me oči tvoje vode raju
U kut gde boli i uzdasi staju:
Iz tvoga oka da utehu pijem.

Moj bol je velik, od sveg bola veći
I samo tebi, tebi ću ga reći:
O budi svedok moga iskušenja!

I vratiću se čist, u svet pun gada,
I vratiću se bez greha i jada.
O, budi crkva i Bog mog spasenja.
 
Zasto places,draga,svu noc i dan ceo:
Izgubljena sreca jos uvek je sreca!
I taj jad u dusi sto te na nj seca,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreca nikada ne mre,ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva cujes iz daljine,
To je jos ona zbori u tebi duboko-
U samotne noci,kad zalosno sume
Reke pune zvezda,gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No dusa je sluti,cuje i razume...
 
"Spusti glavu tamo gde je moje srce bilo:
tisinu slusaj kako tu dozreva,
bez proletnjega buktanja i vreva,
bez ognja jesenjeg sto gusi se od placa.
Svecano moje srce dogoreva
kao ogromna i strasna lomaca.
Spusti glavu gde je moje srce bilo
i slusaj kako polako zgara,
bez visokoga plamena i dima;
ali zara, kao zverske oci vrelog zara
vise nego u kljucalom srcu zemlje
u njemu ima."
 
"Uvek sa novom svezinom
javlja se lik tvoj,
kao samo suncevo radjanje
i mesec mladi;
pre bi mi mogao zubor vode
nego glas tvoj da dosadi.
Sa istim cudjenjem uvek
dodirnem tvoju ruku,
kao kamen, zemlju i vodu,
kao vrbov rumeni prut;
po sto puta da te vidim
cini mi se prvi je put."

D. Maksimovic
 
Ozbiljan cas

Ko sada place negde u svetu,
Bez razloga place negde u svetu,
Nada mnom place.

Ko se sad smeje negde u noci,
Bez razloga se smeje negde u noci,
Meni se smeje.

Ko sada ide negde u svetu,
Bez razloga ide negde u svetu,
Polazi k meni.

Ko umire sada negde u svetu ,
Bez razloga umire negde u svetu,
Pogleda mene.

 

Adriana Mezzadri - Marcas De Ayer

Siento que te conozco hace tiempo
De otro milenio, de otro cielo
Dime si me re recuerdas aun
Solo con tocar tus manos
Puedo revelarte mi alma
Dime si reconoces mi voz

Siento que me desnudas la mente
Cuando me besas en la frente
Dime si traigo marcar de ayer
Solo con tocar tus manos
Puedo revelarte mi alma
Dime si reconoces mi voz

Siento que te conozco
Siento que me recuerdas
Dime si reconoces mi voz


Adriana Mezzadri-Samo dodir ruku

Osecaam da te oduvek znam
iz prethodnog zivota,iz drugog sveta
reci mi da li mi se jos secas
Dovoljan je samo dodir ruku
da ti otkrijem svoju dusu
Kazi mi,da li prepoznajes moj glas?

Osecam kako mi citas misli
dok me ljubis u celo
Da li se secas kako je juce bilo?
Dovoljan je samo dodir ruku
da ti otkrijem svoju dusu
Kazi mi,da li prepoznajes moj glas?

Imam utisak da te poznajem
osecam da me se secas
Da li ti je poznat moj glas?
 
Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi.
 
O smrtnici sto u tuznom zivite mraku,
slicni trepeljivu liscu u sumi,
o vi slaba stvorenja,
o vi glinene lutke,-
o vodeni beskrilni cvjetovi,
vi smrtnici jadni,
o vi slike sna,-
poslusajte sada ptice,-pogledajte
na nas besmrtnike, u vijeke vjekova vjecne!
Gledajte na nas, bica vecno mlada,
na nas sto mislimo samo uzvisene misli,-
da tako po istini sve cujte
i saznate od nas o pojavama nebeskim:
o vjetrovima, gromu i ledu,
o prirodi ptica, o postanku bogova,-
da saznate kako Podzemne nastadose tmine,
Haos i rijeke!

Aristofan, Ptice :wink:
 
Znam, ti bi slavom tek mogao sjati,
da pre izdana, sad savladana zena
tvoje trijumfe u negvama prati;
najvecu cast bi stekao tog trena.
Pre misljah: zivot i mir ce mi dati,
a sad za smrcu ceznem ubijena;
al’ od tebe je ne trazim, jer stvari
sve su mi mrske kad su tvoji dari.

I sama cu se spasti bilo kako
od tvojeg bijesa, a kako mi ne da
ropstvo da nadjem oruzja, il’ ako
otrova nema ni uzeta, sve da
braniti hoces, ja cu naci lako
puta do smrti. Ah, jos uvijek gleda
da hini i jos umiljat se gradi!
Ne laskaj vise razboljeloj nadi!

Tasso, Oslobodjeni Jerusalim
 
Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe,njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas
satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.
 
... Otici cu. A ptice ce ostati
pevajuci
i ostat ce vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim belim zdencem.

Svake veceri nebo ce biti plavo i spokojno;
i zvonit ce, kao i veceras,
zvona sa zvonika.

Umret ce oni koji su me voleli
i svet ce se obnavljati svake godine
a u uglu mog vrta rascvala i okrecena
lutat ce duh moj, nostalgican...

Otici cu, i bit cu sam, bez ognjista, bez stabla
zelenog, bez zdenca obeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice ce ostati pevajuci.
 
Tebi je lako reći - idem,
jer tamo nisi bila.
Tebi je lako pružiti ruku,
jer još nisi odlazila.

Tebi je lako reći - zbogom
i da je sve to šala.
Tebi je lako, jer ništa ne znaš;
još se nisi rastajala.

Tebi je lako, a ja već znam:
kada se te stvari dese,
svatko kad ode ostavi trag,
a dio života odnese.

Tebi je lako reći - idi
i ni za čim ne žali.
Tebi je lako, jer si dijete -
jer te nisu ostavljali.
 
A ko se moze rastati sa svojim bolom i sa svojom samocom bez zaljenja?

Da li trebas biti veran prvo sebi pa nekom drugom ili obrnuto?

Prvo sebi i ne raditi ono sto ne zelis da ti drugi rade.

Najgora je savest, kad znas sta si uradio, a ne mozes preci preko toga.

Tako da prvo moras biti sebi veran, pa onda voljenoj osobi...
Ljubav je i telesna i duhovna vernost.
 
NAPUKLO ZVONO

Gorko je i slatko u duge zimske noći
Slušat kad ti glava pokraj vatre klone,
Sjećanja, što iz daljine će doći,
Na zvona glas, kad negdje usred magle zvone.


Sretna li zvona što tako snažna glasa,
Već staro, al bodro, još velju snagu krije,
I, vjerno, svoj poklič šalje ko znak spasa,
Vojniku slično staru, što na straži bdije.


No moja je duša napukla, pa kada
Ispunit bi htjela pjesmom noći hladne,
O, kako se često dešava da tada


Glas joj hropcu sliči ranjena vojnika,
Do krvave mlake kad napušten padne,
Izdišuć, bez kretnje, pod hrpom ranjenika.

 
Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti. :(
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top