Psihologija ljudi od 300 kg

[Susan Sto Helit]

Šta to mora da ti se desi da nabiješ preko 300 kilograma ?

Predpotstavljam da jedu 10 000 - 30 000 kalorija dnevno na nervnoj bazi. Jedu da bi pobedili stres. Ali zar se ne plaše društvenih sankcija i osuda ljudi. Ja imam 115 kg pa me dnevno osuđuju i znani i neznani zbog moje kilaže.

Teško da će ti neko suditi za 300 kg na zapadu, jer je to tamo zabranjeno i možeš se žestoko opeći ako se na tako nešto usudiš.
Ovde su te stvari labavije, u smislu da neće 4589 ljudi vrištati na tebe na tviteru kako si rasista i nacista (i sexista, i transofob, i mizogonista itd itd) ako napišeš ili kažeš bilo šta što nije apsolutno slavljenje i uzdizanje na oltar i proglašavanje za svece sve one koji 300 kg imaju. (Ne, ne preterujem. Pratite strance socijalne mreže, poglavito tviter, pa ćete razumeti).
Lično to ne volim, zato što, šta god extremni leftičari mislili, smatram da je morbidna gojaznost bolest isto ko i pušenje i isto te tako lagano ubija (veruj pušaču). Ne padam na te fazone "teške kosti", "hormonski poremećaj" i slično. Svakako da ima ljudi koj su gojazni zbog hormona, ali to je manjina, i takvi obično ne uživaju u svojoj debljini i leče se. Sigurno ne idu da se slikaju za naslovnu stranu Kosmopolitena, i sigurno ne trpe da im ljudi baljezgaju kako treba da "vole sebe" i "da budu to što jesu", jer su svesni da je to što jesu, bolest. Ko god ima taj problem i svestan ga je i leči se, od mene će uvek dobiiti podršku.
Međutim, masa ljudi (žena prvenstveno u Americi) debelo je jer preterano ždere i uopšte se ne kreće, i to je cela priča. U tome nema ničeg uzvišenog, to ne treba slaviti. A što se neko toliko udeblja, razlog je u kulturi, u načinu života u Americi i UK, i sve više po ostalim zemljama (prvenstveno zapada, mada nisu jedini). Razlog je loša, brza hrana, ogromne porcije, sedenje kao način života (poznato je da Ameikanci praktično nigde ne idu peške već se samo premeštaju iz kola na fotelju pred tv-om) itd.
Ima naravno i onih koji jedu zbog stresa, mada nisam videla još nikog u zemlji Srbiji koji je nabio 450 kg zbog stresa. Oni koji jedu zbog stresa a koje lično znam, uglavnom su žene i one nisu morbidno debele, čak i ako su deblje nego bi trebale biti. Pričam o monstruoznoj debljini, za koju ne verujem da nje možeš doći samo tako što "jedeš kad si pod stresom". Ne. U pitanju su neke druge stvari, a najvažnije sam već gore navela.
To što tebe prozivaju zbog debljne, ako sam te dobro razumela, pre će biti u vezi s našim zahebanm pogledom na svet, našom ličnom kulturom. Ne znam koja ti je visina, ali ne bh te, svakako, računala u morbidno debele sa sto i nešto kila, pogotovo ako si muško od metar devedeset. Međutim, kao što zapad ima nakaradna stav o tome, imamo ga i mi, pa se ljudi ponekad napadaju bez razloga, iz ko zna kojih debilastih motiva.

 

[Duchess1989]

Ne ubacuju u hranu ništa što stvara zavisnost, nego je hrana od mesa životinja koje su tovljene genetski modifikovanom hranom da bi bile veće i deblje.

Šećer sam po sebi stvara zavisnost, ustvari taj osećaj sreće zbog hormona koji se luče dok jedemo nešto slatko. Dovoljno za ljude koji nisu baš disciplinovani i ne umeju da se kontrolišu da počnu neprestano da jedu slatkiše.

 

[Richard III]

Pritajena ili otvorena depresija i bezvoljnost, tako debeli ljudi retko imaju želju za bilo čim. Često sa svetom komuniciraju samo putem interneta i vole instant gratifikaciju koja je stalna, u svim vidovima. Ima ljudi koji mogu godinama da sede u sobi i uživaju u masnoj hrani i serijama i filmovima, od jutra do mraka. Nešto kao duševna nepokretnost i nasladjivanje samo instant sadržajima koji šibaju dopamin. Plaše se i bola bilo kakve vrste, napora, obično je prisutna genetski slaba volja od jednog ili čak oba roditelja. Normalni ljudi su spremni na odricanja, bolove zarad dugoročne koristi, uz povremeno prisutno uživanje, ali kod ovih, ako nisu hormonski bolesni, prisutna je ljubav ka najdirektnijem i najmasnijem hedonizmu od jutra do mraka. Dobra, masna hrana, serije i filmovi da drže pažnju, Netflix, pornići, masturbacija. Čak se ni droga ili alkohol, kao ni seks ili provod, ne uzimaju kao vredni pažnje, jer su sve to užici koji dolaze od spolja i podrazumevaju neku vrstu kontakata sa spoljnim svetom i neke rizike. Ovo je mnogo primalnije, hrana, gazirani i negazirani sokovi, pice, torte, burek, mesište, štagod. Jednostavno postoje ljudi koji vole samo da žderu i bindžuju filmove po ceo dan, i tako koriste svoju slabašnu mentalnu energiju. To je teško shvatiti i prihvatiti, ali postoje takve osobe, ko što postoje serijske ubice koje dožive orgazam kad ulove i iskasape žrtvu.

Ali ipak najgora je već pomenuta averzija ka bolu i naporima, oni i sami znaju da je to što rade nakazno, ali potajno vole to i nisu stvoreni da se podvrgnu bolu, mukama, odricanjima. Pogotovu kako se debljaju sve više, ko će bre da krene da se blamira po teretanama i trkačkim stazama, da pufće i užasno sporim procesima se, mesecima, odriče duševnog mira, sobe, dopamina, da se znoji zbog nedostatka hrane, jer kad u sobi tamane picu, cevče sok i gledaju seriju osećaju duševni mir kakav nemaju nigde drugde. Nismo svi isti, i po sanjalačkoj fizionomiji većine tih ljudi se vidi da su uglavnom dobri i spori, sanjalice i lenjivci. To im je i najveći problem. Najbolja opcija za njih je, po meni, ubacivanje balona u želudac, tj. operacija smanjenja želuca. Taman za nekog ko nema nikakvu volju i disciplinu, a plus je primoran da se hrani samo kašama i sličnim splačinama.

Dole na slici su sinovi legendarnog bodibildera i glumca Arnolda Švarcenegera, Patrik i Kristofer. Kristofer je ovaj deblji. Patrik je društven, aktivan, popularan kod žena i brz, Kristofer spor, sanjalački nastrojen, povučen. Zanimljiva genetska kombinacija.