Psihologija i Religija

ristob:
Šta vernici govore o Bogu?

Vernici smatraj da Bog postoji kao realni entitet, da je Tvorac svijeta i svega postojećeg, pa i ljudi u njemu i da ima aktivan odnos sa tim svijetom. Vernici tvrde da postoji nedvosmisleni (dakle - naučni) način spoznaje postojanja Boga, a to je u stvari uspostavljanje prvog kontakta sa Njim i to može ostvariti svaki čovjek. Taj čin se postiže čovjekovom mentalnom, misaonom radnjom, koja je uvod u čovjekovo duhovno biće. Izgleda paradoksalno ali vernici uporno tvrde se Bog odaziva tek ako mu se čovjek obrati sa istinskim ubjeđenjem da postoji! E, samo do te tačke idu ateisti. Dalje ne idu kako bi eksperimentom provjerili istinitost, nego automatski zaključuju raciom da je sve poslije toga halucinacija u glavama vernika. A, da li je to istina?

Ja, kao vernik, smatram da to nijesu halucinacije.
Kliknite za proširenje...

Lepo, možeš li onda da ispričaša kada si tačno spoznao boga i kako je to bilo.
 
Ovde je tema relacija psihologije i religije i njen odnos i prozimanje.
Molim one koji ocigledno zele da ovu temu pretvore u prepucavanje izmedju vernika i ateista i prepucavanja o Bogu da to ovde ne cine, ima tema koji se time bave, pa izvolite tamo, nemojte ovde bezveze da spamujete temu.
Molim moderatore da reaguje jer ce se bezveze ovako dobra tema, pretvoriti u besmisleno prepucavanje.
 
Razgovor sveštenika Igora Poljakova i lekara-psihoterapeuta M.J. Melik-Parsadanova na talasima radiostanice “Petrovgrad”

Sveštenik Igor Poljakov: Mihailo Jureviču, donedavno se smatralo da je odlazak u Crkvu i sticanje vere projava psihičke bolesti. Da li se u psihijatriji u današnje vreme promenilo mišljenje po tom pitanju?

M.J.Melik-Parsadanov: Naravno da se promenilo. To mišljenje je bilo nametnuto, nisu ga se svi pridržavali. To je bila državna antireligiozna politika, koja je ponekad prinudjivala lekare da se ponašaju nekorektno u odnosu prema verujućim ljudima, koji su odlazili u Crkvu i ispovedali Gospoda Isusa Hrista. Vreme se promenilo, i danas ljudi mogu slobodno da odlaze u Crkvu. U psihijatrijskim krugovima se pojavilo mnogo lekara koji iskreno veruju u Boga i ispovedaju Pravoslavlje. U Peterburgu postoji društvo pravoslavnih psihologa i psijatara posvećeno sv.Luki Vojno-Jaseneckom.

Sveštenik Igor Poljakov: Da li medju vašim pacijentima ima vernika? Moje svešteničko iskustvo pokazuje da se u Crkvi, mnogo više nego na drugim mestima sreću ljudi sa psihopatološkim problemima. Da li postoji neka veza izmedju crkovnosti i psijatrije?

M.J.Melik-Parsadanov: Sv.Jovan Lestvičnik je razdvojio patologiju od prirode i duhovnu patologiju. Kako mi je poznato, u vreme razvoja psihijatrije, kada je psihijatrija postala naučna medicinska disciplina, bolesnike - a to su mogli da budu i sveštenici i monasi - su ponekad iz manastira upućivali u psijatrijske ustanove. U psihijatrijskim klinikama se ponekad nalaze bolesnici u religioznom bunilu.

Sveštenik Igor Poljakov: Šta to predstavlja?

M.J.Melik-Parsadanov: Ti bolesnici su u početku možda bili neverujući ljudi, ali se kod njih u nekoj etapi razvoja bolesti pojavilo religiozno bunilo. Oni su zamišljali da su svetitelji ili Bog, ili su smatrali da imaju poseban odnos sa Bogom, da čuju Božiji glas u svojoj glavi i u različitim delovima tela. To mogu da budu istinske halucinacije, kada oni imaju vidjenja.
Ta psihička bolest ne podrazumeva samo pseudoreligiozne projave. Ona ima uticaj na sve sfere ljudskog postojanja - na njegove fizičke, biološke, psihološke, emocionalne i voljne osobine. Takva bolest treba da se leči medicinskim sredstvima. Uprkos svemu tome ponekad i verujući ljudi boluju od psihičkih bolesti. Radi jasnijeg objašnjenja navešću primere Gogolja i Dostojevskog. Gogolj je uprkos svojoj psihičkoj bolesti bio kompletna stvaralačka ličnost. Psihijatri su posle njegove smrti istraživali njegov psihijatrijski materijal i izrazili svoje mišljenje o Gogoljevom stanju: umro je duševno zdrav čovek pri projavama duševne bolesti. Zadivljujuće je to da su kako Gogolj, tako i Dostojevski sami u sebi primećivali projave bolesti to jest bili su samokritični.

Sveštenik Igor Poljakov: Oni su bili zdravi, ali su videli svoju bolest - to i jeste znak da je čovek zdrav.

M.J.Melik-Parsadanov: Da, znak da je čovek duhovno zdrav se projavljuje u tome da je on samokritičan, sposoban za pokajan odnos prema bolesnim projavama svoje ličnosti.

Sveštenik Igor Poljakov: Recite nam molim vas detaljnije, kako razlikovati religiozno bunilo od istinskog religioznog osećanja? Napomenuli ste da je religiozno bunilo praćeno sekundarnim pojavama, a koje su primarne?

M.J.Melik-Parsadanov: Stvar je u tome da se ja ne smatram potpuno kompetentnim da govorim o religioznim projavama, pošto sam ja lekar-psihijatar i meni se obraćaju bolesni ljudi. Ali ja kao verujući čovek mogu da razumem da religiozni čovek može da ima prefinjene pojave u svom religioznom životu, koje mogu da se projavljuju u vidjenjima, u nekim srcem osluškivanim višim duhovnim čisto religioznim medjusobnim odnosima izmedju čoveka i Boga. To su veoma tanane stvari, ali se u psihijatriji projavljuju grubo - to je lažna mistika, to jest situacija u kojoj projave bolesti obuzimaju celog čoveka i on ne može da izadje iz tog stanja.
Nedavno sam video primer takvog ponašanja. Čovek se molio, ali kada su prolazili ljudi u Crkvi sa kutijom za skupljanje priloga, on je počeo da krsti tu kutiju, pri čemu ne sa tri prsta, kako se mi obično krstimo, već kao sveštenik. Odlazeći iz Crkve, on se poklonio i obema rukama prekrstio oltar. To je znak neadekvatnog ponašanja u Crkvi. Naravno teško je ne progovorivši ni reč sa čovekom postaviti njegovu dijagnozu, ali je kompletno njegovo ponašanje u Crkvi govorilo o nekom posebnom odnosu prema sebi i prema Crkvi. Često odlazim u Crkvu i nisam nijednom video tog čoveka da se ispovedio ili pričestio, i očigledno iskusni sveštenici vide njegovu gordost i prelest. Moguće je da je to bila projava razvoja neke psihičke bolesti.

Sveštenik Igor Poljakov: Interesantno je znati koji su uzroci nastanka religioznog bunila?

M.J.Melik-Parsadanov: Ja ne bih posebno izdvajao uzroke religioznog bunila. I do dan-danas nisu razjašnjeni mehanizmi i etiologija takve bolesti kao što je naprimer šizofrenija. Mi znamo spoljašnje projave i na osnovu njih možemo da postavimo dijagnozu. Začudjujuće je to, da bez obzira na razvoj takvih nauka kao što je genetika, biologija i biohemija, ne možemo da nadjemo uzroke te bolesti. Jedino što je verodostojno ustanovljeno je značaj naslednog faktora. Zato teško da mogu da odgovorim na vaše pitanje, jer na ta pitanja niko ne može odredjeno da odgovori. Tu mogu postojati različiti pogledi i različite teorije.

Sveštenik Igor Poljakov: Kako se u datom slučaju može pomoći čoveku? Kako odrediti da li se kod čoveka pojavilo religiozno bunilo ili je on istinski poverovao u Boga? Često dolaze roditelji i pitaju kako da postupe - kažu, dete mi se razbolelo, neobično se ponaša. Šta se može posavetovati običnim ljudima, koji nemaju iskustva sa psihologijom i psihijatrijom?

M.J.Melik-Parsadanov: Većina sveštenika ima iskustvo, i sveštenik je dužan da porazgovara sa tim čovekom. Sveštenik nije lekar, ali on takodje može da postavi dijagnozu, i da oseti šta nije pravo kretanje ka Bogu, već nešto što prevazilazi religiozne okvire. U tom slučaju čoveka treba uputiti na konsultaciju kod lekara, naravno u saglasnosti sa samim bolesnikom. Poželjno je da lekar bude verujući čovek, zato što će on onda brže i pravilnije oceniti religiozne projave, jer i kod verujućeg čoveka se javljaju trenuci pogrešnih duhovnih osećanja, koji prelaze odredjene norme. Lekar treba da odredi da li je to reaktivna ili endogena bolest, i odredivši to treba da se poveže sa sveštenikom, da iznese svoje mišljenje i da prepiše lekove, kako bi bolesnom čoveku pomogao da se adaptira i da izadje iz afektivnog stanja. U težim slučajevima lečenje se može sprovoditi u stacionaru. Verujući lekar će uvek videti svoj cilj ne samo u lečenju patoloških projava, već i u povratku tog pacijenta u Crkvu, jer za verujućeg lekara njegovo služenje medicini predstavlja nastavak služenja Bogu. Lekar treba da zna granice svoje oblasti i da ih ne prestupa, jer je on takodje običan čovek i može da upadne u prelest.

Sveštenik Igor Poljakov: Često se od necrkvenih ljudi koji se navikavaju na Crkvu može čuti sledeća primedba: u Crkvi ima veoma mnogo čudnih i psihički bolesnih ljudi. Zaista, Crkva nečim privlači ne sasvim zdrave ljude. Šta je to što po vašem mišljenju privlači čudne ljude ka Crkvi?

M.J.Melik-Parsadanov: Crkva može da privlači čudne ljude, ali može i da ih odbija. Čudni ljudi su uvek čudni. Crkva treba da privlači ljude jer je u Njoj Božiji Duh. Ja to ne govorim kao lekar, već kao verujući čovek. U Crkvi se traži spasenje, i ljudi su se uvek za vreme prirodnih ili ratnih katastrofa spasavali u Crkvama. Stremljenje ka Crkvi je čovekovo prirodno stremljenje, i Crkva je sama po sebi lepa - lepa je služba, crkvena arhitektura je lepa. Šta je to što čoveka može da odbija od Crkve? Čak i neverujući turisti dolaze u naše Crkve. Ja to smatram prirodnom čovekovom sklonošću, kako zdravog tako i bolesnog čoveka.
Mogu postojati i drugi motivi, ali tu već zalazimo u sferu duhovnog, u sferu demonologije. To nije moja oblast, i ja tu mogu da se izjasnim samo kao hrišćanin, kao spontani bogoslov, koji čita i razmišlja. Bolesni ljudi stalno traže spasenje.
 
Sveštenik Igor Poljakov: Čovek u svojoj bolesti prelazi svakidašnje granice, i njega privlači sve ono što nije uobičajeno. To ne mora da bude samo Crkva, to može da bude ekstrasensorika i okultizam. Ali može da se desi da takav čovek postane agresivan kada počne da prilazi Crkvi. Naprimer, pokušava da oskvrni ikone, da rastuži vernike - na taj način se projavljuje ciljno, rušilačko ponašanje u Crkvi.

M.J.Melik-Parsadanov: To se dešava i kod uslovno zdravih ljudi koji se ponašaju agresivno u razgovorima o Bogu, o Svetom Pismu, o bogosloviji. Izvor svega toga je demonski. U našoj profesionalnoj sredini razgovori o tome izazivaju razdražljivost. Postoji težnja za razdvajanjem nauke i duhovne oblasti, iako znamo iz istorije da je cela psihijatrija i uopšte medicina proistekla iz crkvenog služenja. Prvi medicinari su bili žreci: u staroj Persiji medicinom su se bavili magovi, a u Indiji - brahmani. I zato sve ono što se tiče oblasti psihologije ne može da se razdvoji i da se kaže: ovde je u pitanju samo medicina i nema ničeg duhovnog. Čovek se sastoji od duha, duše i tela, i ne sme se uzimati u obzir samo telo i duša, a ne obraćati pažnja na duh.

Sveštenik Igor Poljakov: Posednutost je poseban crkveni termin, i šta on po vašem mišljenju predstavlja? Psihijatrijsku bolest ili je to zaista pojava useljenja nekog duhovnog bića u čoveka?

M.J.Melik-Parsadanov: Posednutost je reč koja se upotrebljava i u literaturi i u životu. Kažemo: “on je opsednut kolekcionarstvom”, “on je opsednut ljubavlju” i koristimo taj termin u mnogim situacijama. Ako čovek zna samo za nauku i ne vidi ništa oko sebe, onda kažemo da je opsednut svojim stvaralaštvom - i to je takodje opsednutost svoje vrste. Ona može da se projavljuje na razne načine. Vi govorite o posednutosti zlim duhovima. Lekar kome ta reč ništa ne znači neće je ni prepoznati. Ja sam verujući čovek i video sam posednute u Crkvi, prisustvovao sam molitvi za posednute i tada sam video nešto što me je prosto porazilo. I medju bolesnicima primećujem pacijente sa simptomima posednutosti.

Sveštenik Igor Poljakov: Da li su to verujući ljudi?

M.J.Melik-Parsadanov: To su ljudi koji su u nekoj meri povezani sa Crkvom, to su verujući ljudi, ali je njihova vera izopačena, i nakaradna zbog te pojave. Pošto je to toliko ozbiljan problem, ja sam se uvek obraćao sveštenicima koji su duhovno rukovodili te pacijente. Naša mišljenja su se obično podudarala.

Sveštenik Igor Poljakov: Da li je posednutost psihijatrijska bolest ili ne?

M.J.Melik-Parsadanov: To je i psihijatrijska i duhovna bolest. Teško je reći zbog čega je neki čovek psihički bolestan, a kod drugoga se projavljuje posednutost koja se u krajnjoj fazi razvija u psihičku bolest.

Sveštenik Igor Poljakov: Koji su simptomi posednutosti?

M.J.Melik-Parsadanov: Naprimer, osećajan pacijent s kojim dolazim u kontakt, odjednom postaje zloban, njegov lik se iznenada menja, skriva oči i pokušava da izadje iz kabineta. To se ponekad dešava tada ukoliko se govori o nekoj svetinji, naprimer ukoliko na stolu leži Jevandjelje i ako se započinje razgovor o veri, kod pacijenta se odjednom pojavljuje neka zloba, a čak se i njegov spoljašnji izgled izopačuje. To se ponekad projavljuje u vidu pseudohalucinacija. Pseudohalucinacija se razlikuje od halucinacije po tome što se čujnost glasova ili vidjenje nekog predmeta ne projavljuje spolja, već unutar samog čoveka: u glavi, u srcu ili u nekom drugom organu. Pacijenti to različito tumače. Često su te pseudohalucinacije praćene religioznim bunilom: osećajem progonstva, otkrivanja misli - taj sindrom se u psihijatriji često naziva sindromom Kandinsko-Klerambo. On se najčešće sreće kod šizofrenije. U mojoj praksi je bilo slučajeva pseudohalucinacija koje nisu povezane sa religioznim bunilom, kao ni sa pacijentovim nezdravim ponašanjem van tih stanja. Tada sam se obraćao sveštenicima, koji su poznavali te pacijente i oni su priznavali da je to posednutost. Čak štaviše, treba primetiti, da se sami pacijenti dovoljno kritično odnose prema tim projavama, oni sami osećaju da postoji nešto što je izvan njihove kontrole. To su nesrećni ljudi, koji u većini slučajeva znaju šta im se dešava. Kada sam pokušao da prokonsultujem te bolesnike u naučnim krugovima, pacijenti su to izbegavali. Oni se najčešće nalaze u Crkvi, i osećaju da s njima nešto nije u redu, ali se ne obraćaju psihijatru, skrivajući svoje stanje. Rodjaci koji vide njihovo neobično ponašanje, kada oni pri kropljenju svetom vodom odjednom počinju četvoronoške da beže, ne govore to lekaru. Rodjaci se smućuju i ne žele to da priznaju, zato što se to smatra kao nešto što žigoše čoveka. Zadatak psihijatra je da kada to uvidi ne pokušava sam ništa da uradi. Za verujućeg psihijatra se u ovome krije mogućnost velike sablazni, i on može da uobrazi da sam može da se bori sa tim duhovima. Lekovi ovde po pravilu ne pomažu, oni pomažu samo utoliko da se uravnoteži čovekovo ponašanje to jest da se smanji uznemirenost i fizička aktivnost. Za mene su staračke psihoze uvek bile zagonetka, kada nemoćna starica odjednom pokazuje neobičnu fizičku snagu. Ona tada može da preskoči ormar, projavljuje agresivnost i medicinsko osoblje ne može da je smiri - odakle takva snaga staroj i mršavoj starici? Nauka ne može da odgovori zbog čega se javlja takva sila. Nauka ima svoje metode istraživanja. Očigledno je da ukoliko nema Svetog Duha, da se u čoveka useljava demonski duh.

Sveštenik Igor Poljakov: Da li savremena psihijatrija na neki način izučava i ocenjuje takve pojave i da li postoje pokušaji da se pomogne takvim ljudima? Vi govorite istinu kada kažete da se rodjaci ustežu da govore o posednutosti bolesnika. Bolesnik će pre otići kod lekara nego što će priznati da je posednut zlim duhovima i prihvatiti ono što mu Crkva pruža u tom slučaju. Da li postoje primeri lečenja posednutosti psihijatrijskim metodama?

M.J.Melik-Parsadanov: Ako se govori o primeru staračkog slabog pamćenja, onda treba imati u vidu da ono ima svoju biološku osnovu. Ali kod nekoga se pojavljuju čudni fenomeni kao što je naprimer ogromna fizička snaga.

Sveštenik Igor Poljakov: Ali to nije obavezno posednutost po crkvenom shvatanju, već to mogu da budu neke rezervne energije organizma?

M.J.Melik-Parsadanov:A šta predstavljaju takozvane rezervne energije organizma? Neka naučnici objasne šta su to rezervne čovekove mogućnosti i zbog čega se one projavljuju u tako izopačenoj formi, a ne naprimer u stvaralaštvu. Medicina treba da da odgovore na pitanja, da objasni patogeneze, etiologiju i mehanizam te bolesti, i ne treba misliti da je ona dostigla vrhunska znanja. Ranije su se sve psihičke bolesti objašnjavale posednutošću zlim duhovima.
 
Sveštenik Igor Poljakov: Ali da li je bilo pokušaja psijatrijskog lečenja posednutih?

M.J.Melik-Parsadanov: Da bi se lečili posednuti potrebno je postaviti upravo tu dijagnozu. Lekar, koji tu bolest ne dijagnosticira kao posednutost prosto leči od šizofrenije.

Sveštenik Igor Poljakov: I kakvi su rezultati lečenja?

M.J.Melik-Parsadanov: Era neuroleptika je promenila projave psihičkih bolesti. Ranije je bilo veoma mnogo uznemirenih bolesnika, koje je bilo teško zadržati. Neuroleptici su preparati koji deluju sedativno to jest umirujuće, i oni umanjuju psihičke projave. U bolnicama je postalo lakše, bolesnici, koji uzimaju te lekove su postali mirniji. Ali ti preparati ne leče psihičku bolest, oni samo pomažu da se izadje na kraj u datoj situaciji. Jedan poznati psihijatar je pričao kako je došao u posetu bolesnom sklerotičaru, koji se kući ponašao grubo i nepodnošljivo, bacao je tanjire, kada mu se nešto nije svidjalo - i za vreme druge posete njegova žena je rekla: “Profesore, veliko vam hvala, mnogo ste nam pomogli. Ako je ranije bacao tanjire kada mu se nešto nije svidjalo, sada ćuti šta god da mu dam da jede”. Čovek je pod uticajem tih preparata jeo čak i ne razlikujući ukus hrane, gubeći ponešto od svog izopačenog karaktera, ali je postajao prijatan za porodicu i lekara. Medicini i lekaru, koji prepisuje lekove se ne sme prigovarati u takvoj situaciji. Takvog pacijenta treba nekako pirlagoditi tome da bi mogao istovremeno da bude sa bližnjima ili u bolnici. Staračke psihoze se leče simptomatski, i tada se ne leči posednutost ukoliko ona postoji, već fizičke projave. Ako se nekoj slaboj starici da tableta neuroleptika, ona će se prosto umiriti.
Sveštenik Igor Poljakov: Da li po vašem mišljenju tendencije u savremenoj psihijatriji omogućavaju da se govori o tome da se ta bolest - posednutost, može prepoznavati?

M.J.Melik-Pasradanov: Mislim da da. Ali tu već postoji druga opasnost da se u svemu vidi posednutost. Treba da postoji zlatna sredina. Razumni lekari i sveštenici treba da znaju da razlikuju psihičku bolest od posednutosti.

Sveštenik Igor Poljakov: Mihailo Jureviču, ja znam da se vi bavite lečenjem alkoholizma i narkomanije. To je za našu zemlju veoma aktuelna tema. Ja imam dve knjižice: sveštenika Alekseja Moroza i sveštenika Aleksandra Zaharova “O trezvenosti” i “Kako pobediti pijanstvo”. Neću prepričavati sadržaj tih knjižica jer je njihov smisao veoma jednostavan: alkoholizam je bolest koja je izazvana duhom pijanstva. Odatle se izvode zaključci o tome kako treba lečiti alkoholizam - treba doći u Crkvu, pokajati se i alkoholizam će biti pobedjen. Moje svešteničko iskustvo govori o tome da nije sve baš tako jednostavno da čovek samo dodje, pokaje se, pomoli se, pročita Akatist i pobedi pijanstvo. Problem je veoma ozbiljan, to je čitava vaseljena, kosmos. Šta vi smatrate za uzroke te bolesti i da li se to može nazvati bolešću?

M.J.Melik-Pasradanov: Pre svega, treba razlikovati pijanstvo od alkoholizma. Postoji francuska poslovica koja kaže: “ako pijanica hoće da prestane da pije, on to i može, dok alkoholičar čak i ako želi da prestane ne može”. Treba razlikovati fenomen alkoholizma kao bolesti, koja zahvata i telo i dušu i duh i koja vodi ka smrti (alkoholizam se nikada ne umanjuje) od običnog pijanstva, i moralne izopačenosti.
Po kojim simptomima se alkoholizam razlikuje od pijanstva? Gubitak zaštitno-vomitivnog refleksa (refleksa za povraćanje). Ako čovek samo pije, i popije previše onda on povraća, i biološka komponenta nije izgubljena. Medjutim, kada nastupi alkoholizam, zaštitno-vomitivni refleks nestaje i čovek postaje boca bez dna, on pije i gubi kontrolu za količinom. Koliko god da takav čovek govori da sam može s tim da izadje na kraj, on nikada to ne može kao što će i bokser lake kategorije, koji izadje da se bori sa bokserom teške kategorije uvek dobijati nokaut i ispadati van ringa.
Alkoholizam je bolest, ali ja nisam protiv toga da se govori o useljenju duha pijanstva. Takav čovek je u stvari već posednut, jer postaje zavisan. Svi savremeni metodi lečenja su usmereni na spoznaju alkoholizma, i to je najteže jer je čoveku teško da prizna da je alkoholičar. Reč “pijanica” u Rusiji zvuči dobronamerno i dobrodušno. Kada se kaže “alkoholičar” to već zvuči kao žigosan. Ti pacijenti osećaju da se s njima nešto dešava, oni gube kontrolu nad sobom, vide da njima nešto vlada. Oni se svim silama suprotstavljaju da priznaju da im je potrebna pomoć. Prva pobeda je - priznanje svoje bespomoćnosti u borbi sa alkoholizmom. Čovek, koji trči i govori: “Meni je potrebna pomoć, pomozite mi”, ima šanse da se izleči. I ti koje drugi nasilno odvuku do lekara nisu beznadežni, mada je s njima znatno teže.

Sveštenik Igor Poljakov: Da li se može govoriti o predisponiranosti ka alkoholizmu?

M.J.Melik-Parsadanov: Naravno da može. Prvo, postoje genetski simptomi alkoholizma. Ako je u porodici otac pio, onda je već sin u rizičnoj kategoriji. Predisponiranost se prenosi nasledjem. Ali to nije fatalno, i ne znači da će čovek čiji su deda i otac bili alkoholičari obavezno biti alkoholičar, jer njega niko ne primorava da pije. Postoji i psihološka predisponiranost, iako se ni tu ne može jasno odrediti koji psihotip je predisponiran za alkoholizam. To su nemirni ljudi, koji svoj nemir gase alkoholom. To su neodlučni ljudi. Svaki čovek oseća neku nepunoću u životu, želi duševni komfor i ne nalazi ga. Nekoga to privodi ka Bogu, a nekoga narkoticima i alkoholu. Ponekad čovek traga i prilazi ka Bogu, a ponekad ne, već može da pridje satanizmu, bolesti i pogibiji.

Sveštenik Igor Poljakov: Postoji veliki broj metoda za lečenje alkoholizma i oni često protivureče jedan drugom. U brošurama, o kojima sam govorio se razmatraju svi načini lečenja alkoholizma i dozvoljava se samo jedan a to je Pravoslavno društvo trezvenosti. Koji je, s vaše tačke gledišta najefikasniji način pomoći ljudima u borbi sa tom bolešću?

M.J.Melik-Parsadanov: Kao što sam već rekao, alkoholizam utiče na telo, dušu i duh. Ako metod lečenja obuhvata sve ove tri sfere, onda on može da bude efikasan. Pacijentu se ne može pomoći ukoliko i on sam ne učestvuje u tome. Čovek treba sam da se obrati za pomoć. U Rusiji su popularne zastrašujuće metode: kodovanje, implantacija preparata koja je nespojiva sa upotrebom alkohola. Postoje i psihološke metode, kao što je naprimer Društvo trezvenosti, zasnovano na hrišćanskoj tradiciji. Ali to ne treba da se pretvori u duhovnu tehnologiju, jer lekareva ličnost uvek ima udeo u lečenju i od njegovih ličnih osobina zavisi i vrsta lečenja. Ako je to prosto čovek koji je naučio neku metodiku koju potpuno formalno koristi, a sam pritom razmišlja o boršču (vrsta ruske čorbe - prim.prev.) i o tome da se što pre vrati kući i ne preživljava i ne učestvuje u procesu, onda to malo kome pomaže.
Pročitaću vam principe Anonimnih alkoholičara. Jedan američki filozof je rekao da ako je XX vek dao nešto dobro, onda su to grupe Anonimnih alokholičara. One su nastale iz društava trezvenosti i društava hrišćanskih lekara. Grupi Anonimnih alkoholičara može da se priključi i čovek koji nije hrišćanin, kao i neverujući čovek. Na osnovu čitanja dvanaest zapovesti Anonimnih alkoholičara može se shvatiti, kuda one mogu čoveka da odvedu:
“Priznali smo da nas je alkoholizam potčinio sebi i da on, a ne mi, raspolaže našim sudbinama”
- Uverili smo se da ne možemo da se izlečimo bez pomoći sa strane.
- Doneli smo odluku da svoj život poverimo Onome, koga nazivamo Bogom”, - ovde se uzimaju u obzir različite konfesije u okviru grupa.
- Analizirali smo svoj moralni “prtljag” i dali smo sebi objektivnu ocenu”, - to je put ka pokajanju, zar ne?
- Otkrivši uzroke svojih zabluda, koren zla, pokajali smo se pred Bogom i ljudima.
- Prišli smo grupi Anonimnih alkoholičara da bi nas Bog izbavio od naših poroka.
- Smireno molimo Boga da nas izbavi od naših nedostataka.
- Setili smo se svih onih kojima smo učinili zlo i poželeli smo da iskupimo svoju krivicu pred njima.
- Uvek smo, gde je god to bilo moguće, iskupljivali svoju krivicu pred tim ljudima sa izuzetkom tih slučajeva, kada je to moglo da naškodi njima ili njihovoj okolini.
- Nastavljali smo da analiziramo sebe i svoje postupke i ako bi se pokazalo da nismo kako treba, priznavali bismo svoju krivicu.
- Molitvama i udubljivanjem u sebe smo težili da proširimo svoje duboko lično i subjektivno shvatanje Boga, moleći Ga samo za jedno - da nam projavi Svoju volju i da nam da snage da je ispunimo.
- Doživevši kao rezultat ispunjavanja svih tih zapovesti duhovno budjenje, potrudili smo se da ukažemo put ka njemu i drugim alkoholičarima, kako bi se i oni sami probudili.”
Smatram da je to dvanaest koraka ka Bogu. Video sam promene, koje se dešavaju u grupama Anonimnih alkoholičara. Mnogi od njih su se obratili ka Bogu i danas dolaze u Crkvu.
 
Sveštenik Igor Poljakov: Kakva je metodika pomoći ljudima u grupama Anonimnih alkoholičara? Da li su to čisto psihoterapeutska dejstva ili se tamo koriste i neke metode lečenja lekovima? Šta se tamo radi?

M.J.Melik-Parsadanov: Prvo, tamo nema ni psihologa, ni lekara. Tamo su prisutni samo alkoholičari. To može da bude lekar-alkoholičar ili psiholog-alkoholičar. Oni zasnivaju svoj metod na nabrojanim principima, ali pošto je ideologija Anonimnih alkoholičara formirana 30-ih godina, oni već imaju ogromno iskustvo. U početku novi član dolazi i sluša životno iskustvo drugog alkoholičara. Kao što su govorili stari lekari: “Bolesnik veruje drugim bolesnicima više, nego lekarima”. Kada alkoholičar čuje priču o padu drugog čoveka, on pronalazi u sebi to isto i postaje mu lakše da to uvidi kod sebe. On vidi ljude koji su postradali od alkoholizma i koji su dospeli na samo dno - ali ipak mogu da se trgnu i da zaplivaju. Tada oni počinju da shvataju da imaju šansu. Ponekad ljudi dolaze u te grupe veoma skeptički nastrojeni. Ali, saslušavši te priče oni vide da je i u njihovim porodicama bila ista situacija. To je najefikasniji način podrške. A gde da ide alkoholičar? On je otišao kod lekara, lekar mu je prepisao lek i rekao: “ Nemoj da piješ. Dodji opet kada previše popiješ”. A u grupama Anonimhih alkoholičara čovek nalazi podršku i realnu pomoć.

Preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=30&id=2013

prevod sa ruskog: dr Radmila Maksimović
 
ranjeni oro:
Pobožnost smatram ozbiljnim mentalnim poremećajem.
Možda čak najozbiljnijim, ako uopšte postoji neka mera.

To je možda najbolji primer kako ljudski mozak može da se isprogramira kako želiš.

S jedne strane, religiozni ljudi se neodgovorni, a sa druge, oni su posebna vrsta ego-manijaka.

Neodgovorni su jer naravno, za sve greške koje naprave, uvek imaju nekoga ko je tako hteo, planirao i čiji su "putevi čudni". Toj neodgovornosti u stanju su da žrtvuju svoju decu, prijatelje, pa čak i veće društvene grupe.

Ego-manijaci, jer su zatvoreni u svoj sistem i ne dovode ga u pitanje niti ga stavljaju u proveru. Reaguju emotivno, a ne racionalno. Zahtevaju da se religioznost "poštuje", jer to trpaju u "slobodu mišljenja". Ego-manijaci su i zbog nemogućnosti da poveruju u činjenicu da njima može da se dogodi smrt, te da više neće postojati.

Ipak, religiozni ljudi su pre svega ljudi straha. Strah je snažna emocija i u tom smislu oni su emotivno ispunjeni, zato se grčevito i bore da tu emociju očuvaju.
U tom smislu to su često ljudi prisilnih misli i opsesivno kompulsivnih radnji.

Kao mentalno poremećeni, neodgovorni, egoistični, religiozni ljudi su Opasni.
Izazvali su brojne nesreće tokom civilizacije i još uvek ih izazivaju. Bilo da idu u koloni po jedan na klanje i uveravaju svoje bližnje da bog zna šta radi i da treba ljubiti svog dželata i ponuditi mu hleb umesto kamena, bilo da se opasuju sa davdeset kila eksploziva i umiru za svog boga, odnoseći u smrt i sakateći i one koji u boga ne veruju. Bilo da zabranjuju kontracepcije i kontrole rađanja (i tako posredno izazovu genocid sidom) ili na samu seksualnost gledaju pre svega kroz strah, a ne kroz slobodu ili radost.

Religiozni ljudi (naročito pravoslavci) su i pasivno agresivni idioti. Reč "idiot" ne upotrebljavam u pogrdnom već u medicinskom značenju te reči (dakle kao što postoji npr fah-idiot).za razliku od katolika, jehovinih svedoka, protestanata isl, koji imaju agresivnije kampanje, pravoslavni vernici idu na kartu patetike odnosno žrtve.Oponašaju svog idola (očinsku figuru) ne bi li mu se dodvorili u nadi da bog preferira slilčne sebi.

Tu ulogu žrtve igraju najčešće sa kretenskim osmehom (i reč kreten molim da se uzme u medicinskom smislu reči) i manijakalnim strpljenjem, onako kako se već plasiraju emotivne ucene. Ta uloga je toliko snažna da nosi sa sobom brojne paradokse. Evo jednog: devojka je religiozna, ultra pedantna i čista, čak gadljiva na nehigijenu. Ipak, kada treba da se poljubi ikona, krst, ili da se pojede žito iz kašićice koju je koristilo mnogo ljudi i koja je tek slabo plaknuta u nekoj bakteriološki sumnjivoj posudi - onda sva gađenja prestaju.

Dalje, religiozni ljudi su Opasni, jer svom potomstvu na perfidan način najčešće ne dozvoljavaju slobodu mišljenja ili verskog opredeljenja i smatraju da sa programiranjem dečijih mozgova treba početi što ranije (tako i imamo pokrštavanja beba), dok se pri svakom napadu na njihovu logiku brane upravo "slobodom mišljenja, veroispovesti isl".

Takođe, kad spomenuh logiku, prosečnog mentalno unesrećenog čoveka tog tipa, prepozanjemo po tome što na svako logično pitanje (onih koji bi možda i sami da postanu vernici) nemaju nikakav zadovoljavajući odgovor osim "Pročitaj bibliju, tamo ti sve piše".

Postoji priča o eskimu i svešteniku, pri čemu sveštenik priča o bogu, paklu i raju, sa ciljem da otvori oči eskimu i u jednom momentu eskim kaže "baš vam hvala što ste mi rekli sve to, O kako sam samo glupo živeo, nisam znao ni da ima boga..Sigurno bih kao takva neznalica otišao u pakao!"

Na to sveštenik kaže " A ne, naš bog je milosrdan i on ne kažnjava one koji ne znaju za njega", a eskim na to reče "aha, pa zašto si mi onda rekao?"

Raspisah se..
Kliknite za proširenje...

jer je prethodni post berdjajevog teksta obrisan evo ti link i ujedno odgovor na tvoja zapazanja i iskustvo
http://www.verujem.org/filosofija/savremena/berdjajev_fanatizam.htm

a posto ima ovde nekih pametijasa ili onih koji smatraju da su pokupili svu pamjet ovoga sveta, pa nikolaja berdjajeva, smatraju za sektasa i ispiraca mozgova i iznose neke dosta pausalne ocene, a da prethodno nikad ni cula za njega i njegovu misao, a kamoli da su nesto procitali, te stoga za nijh i ovaj link.
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87_%D0%91%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2

Николај Берђајев

О ФАНАТИЗМУ,

ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ
Nikolja Berdjajev, O fanatizmu orttodosksiji i istini








Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално
(deo teksta)
Објављено најпре у часопиоу "Русские записки", кљ.1, Париз, 1937. Прештампано у часопису "Философские науки", Москва, 1991, бр.8, стр. 121-128.



Превео с руског ДОБРИЛО АРАНИТОВИЋ

Berdjajev Niklaj fanatizmu ortodoksiji istini, pravoslavlje, filozofija filosofija filozofski
 
Poslednja izmena:
MA brate zayebi te navode sa sajtova VERUJEM........U nauci se bre nista ne veruje dok se ne dokaze...Nema tu sta da se veruje il ne veruje...Kad se nesto dokaze ili opovrgne to je tako i tako i jedina istina i nema tu nista da se veruje
 
bRu zLi:
MA brate zayebi te navode sa sajtova VERUJEM........U nauci se bre nista ne veruje dok se ne dokaze...Nema tu sta da se veruje il ne veruje...Kad se nesto dokaze ili opovrgne to je tako i tako i jedina istina i nema tu nista da se veruje
Kliknite za proširenje...


Па и у том смислу ни психологија није наука.
Не мислим ништа у лошем контексту.
И боље је што је тако јер је све то нешто много лепше и узвишеније од науке, која је прилично ограничена и затворена у саму себе.
 
Poslednja izmena:
Slobay:
Па и у том смислу ни психологија није наука.
Не мислим ништа у лошем контексту.
И боље је што је тако јер је све то нешто много лепше и узвишеније од науке, која је прилично ограничена и затворена у саму себе.
Kliknite za proširenje...

I prilicno tacna i istinita a ovo ostalo je presipanje iz supljeg u prazno...Moze biti ali isto toliko i ne biti....Sto znaci da nista ne znaci

Nije ni nauka savrsena skroz ali je blizu da sve objasni....Kad bi postojalo nesto bolje od nauke odmah bi u to verovao......Ustvari nauka je ono sto je evolucijom ljudske misli ispalo na kraju i to je jedan skup istine koja se moze proveriti i dokazati,i onda su tome dali naziv nauka........
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
  • Zatvorena
  • Leplјiva
Pregled foruma Psihologija
Odgovora
8
Pregleda
270
Džudi S
Džudi S
Džudi S
  • Anketa Anketa
O čemu biste voleli da diskutujemo na potforumu Psihologija?
Odgovora
21
Pregleda
870
Džudi S
Džudi S
Džudi S
Koliko vam je pomogao i koliko vam pomaže forum Psihologija?
Odgovora
23
Pregleda
551
Zelena milja
Zelena milja

Back
Top