Psihologija bolesti - karcinom i gubitak kose

[gost 36952]

Jedna moja drugarica je obolela od tumora dojke, krenula je sa lecenjem pa se pojavio problem kose. Ali ne problem kose u klasicnom smislu, u kojem se pacijent traumatizira i ne oseca prijatno krijuci kapom tu posledicu lecenja, vec problem ukucana, koji je tesko prihvataju bez kose.
I umesto da svojim stavom pomognu drugarici da sto lakse prebrodi muke i nastavak lecenja, proizilazi da joj otezavaju - nedostatak kose traumatizira njih i teraju je (ne bukvalno, vec vise kao psihicki pritisak) da nosi kapu. Sad, ovaj fenomen je poznat u psihologiji: stvari koje nam smetaju ili ih ne zelimo videti sporije uocavamo i kasnije na njih reagujemo (perceptualna odbrana) il neke stvari opazama previse (tudje imovinsko stanje ili npr ruznoca) i razdrazljivi smo (perceptualna akcentuacija) no moje znanje za neku siru ocenu nije dovoljno, zarto sto bas nisam siguran da li ovaj fenomen ima uporiste i u nekoj drugoj teoriji, i da li je bolje objasnjen.
Naravno, najlakse je osuditi no ona hoce njih da razume, da im se prilagodi, rekao sam jos da to moze da razume kao njihov strah za zivot voljene osobe i neprihvatanje realnosti bolesti, odnosno, klasican transfer, sto je isto jedno od objasnjenja socijalne psihologije. Zelio bih cuti i vasa misljenja i savete, ona ce ih procitati

Zena se nasla u problemu, zivot joj je ugrozen, verovatno je poljujljano i njeno samopouzdanje kao zene i najmanje sto ukucani mogu da urade je da je ostave na miru da bude onakva kakva ona smatra da treba.

Razlikuju se ljudi, nekome bi nosenje perike ili marame ucinilo da oseca da je problem manji nego sto jeste, ali bi nekome upravo neskrivanje glave znacilo da sebe prihvata, da se bori i da ne zeli da tu fazu prihvati tragicno.

Oba stava pacijenta su sasvim OK, a to ponasanje okoline koja smatra da ima pravo da utice je nesto jako jako sebicno.

Nije ni njima lako, ali je sada najvaznija tvoja drugarica. Kako god da je njima, njoj je teze. Ako imas kontakt sa njenima, mislim da bi im trebalo reci da makar ne ometaju, ako vec ne pomazu time sto sebe stavljaju u prvi plan i to kako se oni osecaju!!!

Drugarici bih rekla da vodi racuna o sebi, da radi kako njoj odgovara i da ne treba da trosi energiju na tesenje svojih ukucana, vec da sebi organizuje zivot tako da joj bude sto lakse i lepse dok ne ozdravi.

Ovako jos ispada da treba da im se izvinjava..... Vecina bolesti je psihosomatska, tako da ce mnogo lakse i brze izaci iz bolesti ako se prema SEBI odnosi sa ljubavlju i sa svescu da je ONA samoj sebi najvaznija i najlepsa bas takva kava je. I to nije sebicno, to je normalan zivotni stav koji je na korist i njoj i njenima.


Iznervirala sam se, odoh...

PS i da, ti si divan prijatelj, EnjoytheSilence, primer kada neko brine o tome kako se oseca osoba koja ima problem, a ne gleda samo sebe

 

[gost 36952]

Kakav je njen odnos prema tome? Znam neke ljude iz mog neposrednog okruzenja koji su potpuno drugacije reagovali - jedna zena je nosila maramu, a druga je nosila periku, dok je treca isla bez icega (osim zimi kada je nosila kapu). Mislim da je tu mnogo bitnije koliko se komotno ona oseca (ili ne oseca) zbog toga sto gubi kosu.

Sa druge strane, mozda je ukucanima tesko da je gledaju u takvom stanju i d anegiraju njenu bolest, kao sto si i sam napisao. Kod ovakvih stvari tacno je da oboleloj osobi treba sva podrska ovoga sveta, ali neki put veca podrska treba njoj bliskim ljudima. Neka nosi kapu u kuci ako ce se oni osecati lakse... Jer ako bi odbijala, moze samo da stvori jos vecu nepotrebnu tenziju, a situacija je i ovako sama po sebi vec mucna...

Da li ti je palo na pamet da ona ima razlog zbog koga ne zeli da nosi kapu i da je njen razlog (koji god da je) daleko vazniji od njihovih razloga da nosi kapu?

 

[gost 36952]

Nije direktno u vezi sa temom, ali mislim da je veoma vazno!

Kada neko nama blizak ima problem, ili mislimo da ga ima, cesto pokusavamo da radimo ono sto mislimo da treba, ali se retko ko seti da pita tu osobu KAKO DA TI POMOGNEM?
Tako osobu koja je u problemu aktiviramo
1. da sama razmislja o onome sto joj treba,
2. dajemo joj slobodu da trazi pomoc time sto smo se ponudili i
3. to nam daje priliku da zaista pomognemo osobi na nacin na koji njoj to treba, a ne onako kako mi mislimo da njoj treba.

 

[86bogomoljka]

Kada je moj otac počeo da gubi kosu, otišao je do berbera da mu skroz obrije glavu.
Prvi njegov komentar koji je bio kad je mama ušla u kuću, da ona ne bi zaplakala, bio je da ugasi svetlo jer već sija jedan mesec ))

Mislim da se kod njih radi upravo o strahu za život voljene osobe.
Gubitak kose je najočigledniji pokazatelj i podsetnik.
Strah ume da bude parališući, kako za obolelog, tako i za članove porodice i najbliže prijatelje.
I ne vidim u tome sebičluk, jednostavno slabost, jer imati nekog voljenog znači imati meko i slabo mesto.
Što opet, ne znači da ne treba da smognu snage i pruže joj podršku na način na koji najbolje umeju.

- - - - - - - - - -

J.bga, ozbiljna bolest promeni percepciju svih, i obolelog i njegovih bližnjih.
Svet se izdeformiše a stvarnost se izvitoperi i često nam reakcije nisu primerene koliko bismo želeli da budu..

Ne znam ni da li je pristojno i adekvatno ovo citirati, ali... Najezila sam se Kao da sam u prostoriji i osetila emociju. Slutim da se radi o divnoj i pozitivnoj osobi

 

[86bogomoljka]

Secam se jedne zene, isto obolela od raka (mlada, sa 33 god.)...odmah je pocela da gubi kosu. I odmah uzela periku, zbog sina (kako je rekla-da ga ne plasi), mali imao oko 2 godine.
I jednom joj spadne, mali nista, uzeo periku, stavio na glavu i shvatio to kao neku igru...onda je tek odahnula, i nosila samo na posao, kuci ne...
Muz je znao koliko je situacija bila ozbiljna, i na gubitak kose nije ni reagovao...
Sve razumem, i njih i nju (navedena situacija)...ali ipak je ona na prvom mestu, i oni njoj treba da se prilagode. A opet, mozda je ona i tako bolesna jaca od njih, pa onda i njeno prilagodjavanje njima ima smisla...kako god, bitno da se oni razumeju, nose s tim na najbolji moguci nacin, i nadam se srecnom ishodu, za sve.

Sto se teme tice... Ne znam sta je gore- ponasanje ljudi iz uvoda ili sazaljenje. To si trenuci u kojima se poznaju junaci. Znam da je tesko, ali obe strane bi trebale biti sto pozitivnije. Ne treba zanemariti problem, ali ne treba ni dozvoliti da on pobedi.
Neki ljudi se lakse nose sa svojom licnom mukom nego problemom ljudi do kojih im je stalo. Pa panice, ispadaju i grubi. Ne znam da li je sebicno ili se radi o strahu. To je nalik onim scenama iz filmova kada se zena poradja, a muskarac se onesvesti
Sa kapom/perikom ili bez... ja bih joj porucila isto sto govorim i svom sinu: "Ako nemas osmeh, nisi obucen" A pod "garderobom" smatram stit od spoljasnjih, ali u ovom sliucaju i unitrasnjih uticaja

 

[Borac za prava zivotinja]

 

[ludopileglodjekosku]

Gubitak kose je nešto po čemu se oboleli od raka prepoznaju. Možda porodica tvoje prijateljice smatra da će njoj biti gore ukoliko je okolina zapitkuje i zagleda i (naivno) veruju da ukoliko stavi periku niko neće skontati da je bolesna. Ili im je njena ćelavost stalni podsetnik na rak.

Važno je da ona prihvati promene koje bolest donosi i da veruje u izlečenje. A kosa poraste.

 

[EnjoytheSilence]

Svi ste

 

[gost 237624]

Jedna moja drugarica je obolela od tumora dojke, krenula je sa lecenjem pa se pojavio problem kose. Ali ne problem kose u klasicnom smislu, u kojem se pacijent traumatizira i ne oseca prijatno krijuci kapom tu posledicu lecenja, vec problem ukucana, koji je tesko prihvataju bez kose.
I umesto da svojim stavom pomognu drugarici da sto lakse prebrodi muke i nastavak lecenja, proizilazi da joj otezavaju - nedostatak kose traumatizira njih i teraju je (ne bukvalno, vec vise kao psihicki pritisak) da nosi kapu. Sad, ovaj fenomen je poznat u psihologiji: stvari koje nam smetaju ili ih ne zelimo videti sporije uocavamo i kasnije na njih reagujemo (perceptualna odbrana) il neke stvari opazama previse (tudje imovinsko stanje ili npr ruznoca) i razdrazljivi smo (perceptualna akcentuacija) no moje znanje za neku siru ocenu nije dovoljno, zarto sto bas nisam siguran da li ovaj fenomen ima uporiste i u nekoj drugoj teoriji, i da li je bolje objasnjen.
Naravno, najlakse je osuditi no ona hoce njih da razume, da im se prilagodi, rekao sam jos da to moze da razume kao njihov strah za zivot voljene osobe i neprihvatanje realnosti bolesti, odnosno, klasican transfer, sto je isto jedno od objasnjenja socijalne psihologije. Zelio bih cuti i vasa misljenja i savete, ona ce ih procitati

Mislim da je za ljude kada saznaju da neko boluje od tumora, mnogo traumaticnije to kada vide osobu izmenjenu zbog veoma jakih terapija, nego sto je bila sama ta informacija da ima tumor. Onda je informacija posala stvarnost.
Zbog cega neko insistira da se zbog opadanja kose nosi kapa ili perika meni lici na nepomirenost na to da se zivot menja i da nemamo sve pod svojom kontolom. Kod nekih ljudi je to radikalno do te mere da misle da ako se sakrije posledica terpija onda je sve u redu, ne zele podsetnik, ni da pricaju o tome, ni druge svedoke trenutnog porodicnog problema. Nekad je savet i dobronameran da ne bi drugi ljudi vec otpisivali tu osobu cemu su skloni cim cuju da neko boluje od tumora, odjednom su svi strucnjaci...
Meni se cini da je bolest, bilo koja, a sto je ozbiljnija to je treba ozbiljnije i shvatiti, alarm da treba da pocne da se zivi u skladu sa sobom i svojim zeljama, shvatanjima, da se nadje neki unutrasnji balans, a ne da se nastvi sa raznim besmislenim obzirima, da se izlazi u susret tudjim slabostima i prohtevima. Otvoren i odlucan razgovor mozda bi resio probolem.

 

[mina68]

Ја сам својој мајци довела фризерку кући да је ошиша.

Не могу вам описати колико је то мени било тешко, а могла сам да претпоставим како ће њој бити.

Моја мајка је била храбра жена, али се расплакала кад је фризерка почела да је брије и тражила је да стане.

Попиле смо кафу и тек кад је она била спремна завршили смо посао.

Мени није сметало кад сам је видела без косе, битно ми је било само да је жива и да је поред мене.

Али она је инсистирала на перици, а пошто је глава сврбела од ње после је носила мараме.

Мислим да јој је много значило што смо се сви понашали као да се ништа није десило, шалили смо се са тиме и дани су пролазили.

Не могу да замислим каква особа треба да будеш да некоме ко је у таквој ситуацији намећеш да носи перику као да си згрожен његовом болешћу.

Уместо подршке, та особа осећа прекор што се разболела.

Не прихватам оправдање да је њима тешко, болеснику је увек најтеже.

 

[EnjoytheSilence]

Mislim da je za ljude kada saznaju da neko boluje od tumora, mnogo traumaticnije to kada vide osobu izmenjenu zbog veoma jakih terapija, nego sto je bila sama ta informacija da ima tumor. Onda je informacija posala stvarnost.
Zbog cega neko insistira da se zbog opadanja kose nosi kapa ili perika meni lici na nepomirenost na to da se zivot menja i da nemamo sve pod svojom kontolom. Kod nekih ljudi je to radikalno do te mere da misle da ako se sakrije posledica terpija onda je sve u redu, ne zele podsetnik, ni da pricaju o tome, ni druge svedoke trenutnog porodicnog problema. Nekad je savet i dobronameran da ne bi drugi ljudi vec otpisivali tu osobu cemu su skloni cim cuju da neko boluje od tumora, odjednom su svi strucnjaci...
Meni se cini da je bolest, bilo koja, a sto je ozbiljnija to je treba ozbiljnije i shvatiti, alarm da treba da pocne da se zivi u skladu sa sobom i svojim zeljama, shvatanjima, da se nadje neki unutrasnji balans, a ne da se nastvi sa raznim besmislenim obzirima, da se izlazi u susret tudjim slabostima i prohtevima. Otvoren i odlucan razgovor mozda bi resio probolem.

 

[Stevcina zabica]

Mislim da je za ljude kada saznaju da neko boluje od tumora, mnogo traumaticnije to kada vide osobu izmenjenu zbog veoma jakih terapija, nego sto je bila sama ta informacija da ima tumor. Onda je informacija posala stvarnost.

Meni licno, je bilo mnogo traumaticnije upravo saznanje da mi brat ima melanom i to samo tri godine nakon sto nam je tata umro od raka kostiju. Licno, ni ne secam kako sam od bolnice dosla do kuce,ne secam se nicega tog dana sve dok se uvece nisam sabrala i rekla sebi da sam mu sada potrebnija vise nego ikad. Kakva kosa, to je trivijalna stvar kada je u pitanju zivot. Zivot osobe koju volis najvise na svetu. Ja bih dala sve da je on sada tu,pored mene, isla bih celava do kraja zivota samo da mogu da ga vratim, ali ne mogu...jbg.

Porodicu tvoje drugarice evo pokusavam da razumem, ukoliko nisu imali u porodici nekoga ko je pre nje imao ovu bolest onda su tek gubitkom njene kose zapravo i postali svesni njene bolesti. I ne zele to da prihvate...sve zbog straha od gubitka. Rade pogresno, nimalo joj ne pomazu i ne olaksavaju, jer ipak je njoj najteze i treba joj puna podrska u borbi iz koje ce, nadam se, izaci kao pobednik. Umesto da joj dane ucine laksim, podnosljivijim i zasto ne radosnijim koliko se moze u takvoj situaciji, naturili su joj na vrat da treba i pred njima da krije i da se stidi sto je privremeno ostala bez kose...tuzno.

 

[gost 237624]

Meni licno, je bilo mnogo traumaticnije upravo saznanje da mi brat ima melanom i to samo tri godine nakon sto nam je tata umro od raka kostiju. Licno, ni ne secam kako sam od bolnice dosla do kuce,ne secam se nicega tog dana sve dok se uvece nisam sabrala i rekla sebi da sam mu sada potrebnija vise nego ikad. Kakva kosa, to je trivijalna stvar kada je u pitanju zivot. Zivot osobe koju volis najvise na svetu. Ja bih dala sve da je on sada tu,pored mene, isla bih celava do kraja zivota samo da mogu da ga vratim, ali ne mogu...jbg.

Ne radi se o kosi kao kosi, ona i izraste odmah nakon prestanka terapije, to je jasno. Mnogi nisu svesni kada cuju da im je neko blizak bolestan od tumora da je to to i da ih ceka naporna, a u nekim slucajevima i neizvesna borba. Neki odbrambeni mehanizmi prorade, ljudi potpuno blokiraju, nadaju se da to nije tacno, da ce se desiti vec neko cudo. I tek kada vide promene koje su u ovom slucaju privremena posledica terapije, ali svejedno vidi se kao naglo propadanje, jer ostajes bez kose, obicno se usled terapije izgube i kilogrami, kao da im se upali lamica da se to stvarno desava i nekada im treba vremana da se malo prilagode i dodju sebi. A nekad se ljudi uopste ne snadju, to jednostavno prevazilazi njihove snage i umesto da budu podrska i oslonac bolesniku, postanu samo dodatni balast.

 

[Rogozin]

Kosa?
a jel se neko brine dal joj je preshlo na limfne zlezde?
kakva je to familija?