Lekovi su bili jeftini (500) din, bez obzira da li je jedan ili vise i bez obzira na duzinu koriscenja leka. Neki lek se koristi samo jednom, neki vise puta, neki mesecima. Ako vam treba nova kolicina leka nije potrebna kontrola. To je po pitanju finansijskog dela.
Naravno. Lekovi su čista voda, pa samim tim i čist profit. Za kontrolu nema potrebe, pošto su svi efekti psihosomatski.
U ordinaciji u kojoj sam bila radila se iris dijagnostika kao i dijagnostika koja mi nije bila jasna a nila je vezana za kap krvi ili dlaku. Na pocetku se cekalo na rezultate iz Londona te cudne dijagnostike, a posle su se i sami opremili za to. Ona je davala rezultate vezane sa nasledne sklonosti ali ne samo bolesti nego i stanja. Nikakvih sukoba sa zvanicnom medicinom nije bilo, niti zahteva za izbacivanjem lekova. jedino ogranicenje je bilo u koriscenju kortikosteroida te terapija nije davana u tom slucaju jer nema efekta.
Dobro je što nije bilo sukoba sa standardnim pristupom, makar. Ali "iris dijagnostika" je potpuna besmislica. Danas se zna kako nastaje oko, koji su razvojni mehanizmi, i gledanje u iris je kao gledanje u Rošarkovu mrlju - može da se vidi šta god hoće. Rezultati koji se tako dobijaju su potpuno besmisleni, i nemaju nikakve veze sa realnošću.
(U jednom od testova ove dijagnostike, isti čovek je od četiri "iris dijagnostičara" dobio četiri potpuno drugačije "dijagnoze".)
Prvi put kada je isla na telo bila je uspesna (terapija ili meni nesto nepoznato). Hitno sam zbog sumnjivog UZ poslata na MR. To hitno sam morala sacekati mesec dana i ako se ceka mnogo vise. Homeopatkinja je rekla da je to samo nagomilana sluz i da ce je ocistiti. MR je bio savrsen.
Šta je to UZ? Izvini, nisam u toku sa skraćenicama na srpskom, svo naučno-medicinsko znanje sam stekao sa druge strane bare.
"Nagomilana sluz" je nadridijagnoza, direktno iz Galenovih antičkih spisa.
Drugi put je uspela da antitela na stitnu zlezdu nestanu iz nalaza. Na zalost sada su opet tu.
Antitela prirodno variraju, i često se nađu ispod ili iznad nivoa na kome mogu biti detektovana. Imaš li neki problem sa štitnjačom, ili sumnjaš na autoimunu reakciju?
Ali ima druga strana medalje. Prosle godine sam pocela da reagujem na neke lekove i to burno i lose, pa sam ih sama ukidala do konsultacije sa njom. Isla je sa jacim lekovima, meni je bilo lose od njih, tako da sam sve prekinula.
Osim ako nisu počeli da stavljaju nešto drugo u svoju vodu (događa se povremeno), ovo je rezultat nocebo efekta (obrnutog placeba). Moraću da napišem tekstić o tome...kad stignem...
Sada pitanje koje se namece, kako je placebo efekat od doktorice u koju imam poverenja mogao da da lose rezultate? Zasto ih ranije nije bilo? Kako objasniti placebo efekat kod beba i male dece? Kako objasniti placebo kod skeptika?
Kod skeptika nije problem, pošto skepticizam važi za racionalni deo uma, a ne za emocionalni. Kod beba i male dece je ovaj efekt mnogo manji, zasnovan ili na prethodnom iskustvu (prošli put sam popio tabletu i bilo mi je bolje), ili na čitanju reakcije roditelja (roditelji se opuste misleći da će detetu biti bolje, pa se i dete opusti).
Govori u fazonu "izgleda sasavo ali mene stomak vise ne boli". Koko tu objasniti placebo i trajanje?
. . .
Moj muz je podlozan uticajima takve vrste. Jako mu je izrazena alergija na polen i reaguje plucima obavezno, te delove godine provodi sa pumpicama. Homeopatkinja je njemu pomogla. Vec godinama nema gusenja, pumpica... Uzima kapi jednom mesecno i to je to. Ima svoje kapi koje mu traju, ne ide vise na kontrolu. Kako je to moguce?
Niko ne zna.
Ono što smo saznali je da čoveku možeš dati bilo koju bočicu, i dobiti isti rezultat. Homeopatski pregled i kontakt sa "lekarom" je samo deo rituala kojim se čovek ubedi da poveruje u dejstvovanje leka. Šta se posle čoveku da, potpuno je nebitno, efekt će biti isti.
(I ovo je provereno više puta. Ljude su slali na homeopatski pregled, ali su im onda davali ili "prepisani lek", ili po principu slučajnosti izabrani homeopatski preparat, ili bočicu sa vodom; rezultati su bili identični, sve tri grupe su "ozdravile" do istog nivoa.)
E, sad - dakle, nezavisno je od homeopatija, i sama homeopatska teorija nije tačna. Ali očigledno nekim ljudima pomaže. Zašto i kako? Pa, neke bolesti su verovatno uzrokovane čisto psihosomatski; čisto psihosomatsko lečenje je možda najbolji pristup. Možda tebi homeopatija nije pomogla zato što je tvoj problem van tvoje kontrole...
Možda je ovde najbolje uzeti kao objašnjenje hipnozu. Hipnoza je veoma efikasna kod ljudi koji su hipnotabilni (mnogi nisu) - postoje čak hirurzi koji vrše operacije bez anestezije, samo pomoću hipnoze.
Takođe, znaš kod koje bolesti je hipnoza najefikasnija? Kod bradavica! Ljude hipnotišeš, pod hipnozom im kažeš da će bradavice nestati sa njihove desne ruke, i puf, u roku od par dana, nema više bradavica. Niko ne zna tačno kako i zašto, mada se nagađa da je povezano sa imunomodulatornim mehanizmima u mozgu.
Postoje i načini da se ozbiljni, fizički problemi reše čisto psihološkim pristupima. Ima jedan veoma lep primer u slučaju hroničnog bola.
Čovek se povredi ili razboli, preboli povredu ili bolest, ali nakon toga ostane sa hroničnim bolom koji mu jako otežava život. Standardni medicinski pristup je dugo bio, a i danas uglavnom jeste, kljukanje analgezicima - od kojih svi imaju svoje nuzefekte, a najbolji lekovi upravo imaju i najgore nuzefekte (zavisnost, recimo).
Onda je primećeno da nekoliko čisto psihosomatskih pristupa - hipnoza, akupunktura, itd. - daju povremeno (mada retko) trajne rezultate. Pitanje je bilo kako? Kako može akupunktura da izleči hroničan bol.
Važno je ovde primetiti da se sasvim sigurno radi o psihosomatici. Recimo, u slučaju akupunkture, ljudi se bodu iglicama u određene tačke, i jedan deo ljudi biva tako "oslobođen bola". Ali ako se čovek bocka iglicama bilo gde, u slučajno izabrana mesta, rezultat biva identičan. Dakle, nije akupunktura, već činjenica da se ide na terapiju u koju čovek ima poverenja...
No, kako ovo proizvodi trajno lečenje? Nekoliko psihologa je počelo da prati ovakve slučajeve, i onda su polako skupili podatke koji su pokazali jednu veoma zanimljivu činjenicu. Ljudi sa bolovima su ograničavali svoj život: nisu se mnogo kretali, stalno su bili pod stresom, stalno su razmišljali o bolu i koncentrisali se na njega.
Placebo izlečenje, mada privremeno, je po prvi put od povrede omogućilo nekim od ovih ljudi da se opuste, da se smire, da ponovo počnu da se kreću - i
ovaj period je bio dovoljan da se telo delimično zaista oporavi. A onda od delimičnog oporavka, sledi bolja aktivnost i manje stresa, pa još malo oporavka...sve dok čovek nije efektivno na kraju zdrav, iako nikakve direktne terapije nije bilo.
Dakle, štos je bio osloboditi čoveka navika i stanja svesti
koje održavaju postojanje bolesti.
Pošto su sve ove tehnike delovale samo povremeno, krenulo se u traženje konzistentijeg metoda. Sada se polako širi upotreba nove kognitivno-bihevioralne terapije protiv hroničnog bola, koja kod velikog broja ljudi daje odlične rezultate. Ljudi nauče da prestanu da organizuju svoj život oko svog bola, i on se onda polako umanji ili čak nestane...
Napreduje se sporo, ali korak po korak...
