Kupio sam prsten, odmah zatim kupio sam pušku.
Zoran me je gledao tupo, Nebojša setno.
" Momci… svaka čast za sve ali naši putevi se ovde razilaze...ćao ! „
Rekao sam to sasvim polako i dovoljno ubedljivo da su momci shvatili da se ne šalim.
Prsten sam stavio na mali prst, sijao je zlokobno dok je šaputao svoje tajne.
Repetirao sam pušku i naslonio je na desnu nogu, prst je bio na orozu.
Polako sam išao sredinom glavne ulice. Sijao je neon, u kontrastu sa mračnim nebom to je bila zanimljiva kompozicija.
Jasno sam znao šta treba uraditi. Težina na mom srcu gorela je vekovima.
Nedomici je bio kraj, škorpion u mom džepu je napokon progovorio i jasno dao do znanja da dvoumici mesta više nema.
Ona je morala da nestane sa lica zemlje. Neće bilo dovoljno vratiti je u pepeo. Njena izdaja je bila gora i ona mora večno putovati i nikada ne stići, bol koju će pritom osećati ravna je potpunoj haotičnosti gde se čupa kosa i udara glavom o zid.
Tamo ću je poslati.
Gavrani su pametno shavatali da će ispod njih teći nešto nalik na krv. Skrasili su se u svojim krošnjama i nisu imali nameru da gledaju.
Kosa mi se lepila u znoju, očekivao sam da se pojavi.
Udario je jak vetar, nosio je ulično djubre i lepio ga za mene, ubrzo sam se jako teško pokretao, đubre se nagomilavalo. Podigao sam pušku ispred. Bilo je dovoljno da ugledam cilj.
Još jedanput sam u utrobi osetio senku romantizma, bacio sam kletvu na nju.
Tada sam je video. Stajala je nepomično sa blagim i iskrenim smeškom.
“ Znači to je to. “ - rekla je mirno.
“ Da. “ - pucao sam i ciljao u glavu.
Pala je. Nisam je ni pogledao, znao sam da nije kraj.
Iz podhodnika je izašla ponovo , oči su joj blistale, odsjaj je zvecnuo o moj prsten.
Pucao sam ponovo, pogodio je posred čela, silina metka je vratila u podhodnik.
Teško sam hodao dalje. Pretvorio sam se u gomilu đubreta i nije mi bilo lako da koračam i ciljam.
Naglo sam okrenu glavu. U dubini pasaža caklio se tamno crveni karmin.
Pucanj je odjeknuo kao bomba, stakla na izlozima su popucala, ona je pala i više se nikada nije podigla.
Tužno, obzirom da me je nekada višestruko više volela.
P.S.
Zahvalan sam na inspiraciji za ovu priču:
Nebojši Antonijeviću i Zoranu Kostiću
Bend Partibrejkers. Pesma „Prsten”
Zoran me je gledao tupo, Nebojša setno.
" Momci… svaka čast za sve ali naši putevi se ovde razilaze...ćao ! „
Rekao sam to sasvim polako i dovoljno ubedljivo da su momci shvatili da se ne šalim.
Prsten sam stavio na mali prst, sijao je zlokobno dok je šaputao svoje tajne.
Repetirao sam pušku i naslonio je na desnu nogu, prst je bio na orozu.
Polako sam išao sredinom glavne ulice. Sijao je neon, u kontrastu sa mračnim nebom to je bila zanimljiva kompozicija.
Jasno sam znao šta treba uraditi. Težina na mom srcu gorela je vekovima.
Nedomici je bio kraj, škorpion u mom džepu je napokon progovorio i jasno dao do znanja da dvoumici mesta više nema.
Ona je morala da nestane sa lica zemlje. Neće bilo dovoljno vratiti je u pepeo. Njena izdaja je bila gora i ona mora večno putovati i nikada ne stići, bol koju će pritom osećati ravna je potpunoj haotičnosti gde se čupa kosa i udara glavom o zid.
Tamo ću je poslati.
Gavrani su pametno shavatali da će ispod njih teći nešto nalik na krv. Skrasili su se u svojim krošnjama i nisu imali nameru da gledaju.
Kosa mi se lepila u znoju, očekivao sam da se pojavi.
Udario je jak vetar, nosio je ulično djubre i lepio ga za mene, ubrzo sam se jako teško pokretao, đubre se nagomilavalo. Podigao sam pušku ispred. Bilo je dovoljno da ugledam cilj.
Još jedanput sam u utrobi osetio senku romantizma, bacio sam kletvu na nju.
Tada sam je video. Stajala je nepomično sa blagim i iskrenim smeškom.
“ Znači to je to. “ - rekla je mirno.
“ Da. “ - pucao sam i ciljao u glavu.
Pala je. Nisam je ni pogledao, znao sam da nije kraj.
Iz podhodnika je izašla ponovo , oči su joj blistale, odsjaj je zvecnuo o moj prsten.
Pucao sam ponovo, pogodio je posred čela, silina metka je vratila u podhodnik.
Teško sam hodao dalje. Pretvorio sam se u gomilu đubreta i nije mi bilo lako da koračam i ciljam.
Naglo sam okrenu glavu. U dubini pasaža caklio se tamno crveni karmin.
Pucanj je odjeknuo kao bomba, stakla na izlozima su popucala, ona je pala i više se nikada nije podigla.
Tužno, obzirom da me je nekada višestruko više volela.
P.S.
Zahvalan sam na inspiraciji za ovu priču:
Nebojši Antonijeviću i Zoranu Kostiću
Bend Partibrejkers. Pesma „Prsten”
Prilozi
Poslednja izmena:
To inače činim ovde... I sam se time bavim, super je što si uspeo da izbaciš toliko zbirki. Ja se isto nadam jednoj. 
i 
koga inače znam ali Nebojšu (Antona), dobro znam i u snu sam se nešto svađao sa njim, sa Canetom. Jako me je nervirao što se puno i više nego inače folirao. Na brodiću iza sajma u potpalublju punom dima sa gomilom poznatih i nepoznatih ljudi....
... kojoj se svidela neka od priča.
Na jutro (u snu) pred zoru ide matori i debeli Cane, prilazi nam (meni i ortacima) i kaže: "Momciii ja nemam gde da spavammm" 
Ja ga i dalje gledam popreko dok Dejan skače i nudi smeštaj... 
