Прогон простих прѣђашњих врѣмена из нашега йезика.

[gost 246399]

Граматика нашега йезика сасвим ясно каже да ми имамо четири прошла врѣмена: просто прѣђашње свршено (аорист, "Я хтедох, я чух") просто прѣђашње несвршено (имперфект, "Я хоћах, я чуях"), сложено прошло ("Я сам хтео, я сам чуо") и давно прошло врѣме, са двома облицима ("Я бѣх хтео, я бѣх чуо" односно "Я сам био хтео, я сам био чуо").
Али, да ли йе баш тако? Гледайући данашња срѣдства явнога обавѣштавања и штиво, човѣк стиче утисак да их ми имамо само два: сложено прошло и редко, давно прошло врѣме, и то само други облик. Очигледно йе то у потпуном раскораку. Прѣ неколико година мой приятељ Рус, школовани историчар и са извесним знањем србскога йезика, особа прочитавша много наших саврѣмених књига би збуњен чувши облике аориста у живом говору. Он, нигдѣ их не нашавши у наших саврѣмених историографских књигах мишљаше да ми проста прѣђашња врѣмена немамо.

Погледах мало по књигах писаних прѣ 1941, и у многих од њих, поред сложенога, налажах и проста прѣђашња врѣмена. Овдѣ наводим двѣ странице из књиге "Српско - бугарски рат" Милутина Лазаревића, писане око 1927 године. Сва четири прѣђашња врѣмена су присутна у дѣлу. Различитима мастима подвукох три прогнана облика. Слично йе у дѣлах осталих србских писаца деветнаестога и прве половине двадесетога вѣка, нарочито у књижевности, гдѣ йе њихова употрѣба обавезна и ствар лѣпога васпитања. Књижевно дѣло без њих се прѣ Тита не могаше замислити.

Али онда долази Други свѣтски рат и са њим три пошасти, нѣмачка, усташка и на крайи комунистичка.
Доласком загорскога бравара и дружине на власт из нашега йезика, прво службенога а потом и из явнога као чаробном палицом бивайу уклоњена проста прѣђашња врѣмена. Свѣћом их можемо тражити у новинах, службених дописах, стручних књигах итд, али их наћи не можемо! Могасмо их чути само у незваничном, уличном, разговорном йезику, далеко од партийских ухода и доушника, свршено знатно чешће од несвршенога.

Као примѣр размѣра њиховога прогона могу навести чињеницу да наш врсни йезикословац Павле Ивић, у књизи "Српски народ и његов йезик", на 300 и више страница писания нигдѣ, ни на йедном йедином мѣсту не употрѣби нийедно од њих. Прочитах књигу од корице до корице али нийеднога примѣра не нађох. Немаше их ни за лѣк, што би рекао наш народ. А веома обраћах пажњу на начин и граматику писања. Да ли йе могуће да йе случайност што врсни познавалац нашега йезика на толико страна нигде не употрѣби нийедно од њих? Не, наравно. Йедино разумно обяшњење њиховога нестанка доласком црвених на власт йе тиха забрана њихове употрѣбе.
Поставља се питање због чега би Тито и дружина то учинили?
Намећу се два одговора. Први йе Титово порѣкло. У његовом Загорйи оба проста прѣђашња врѣмена йедноставно не постое. А како сам обавѣштен ни у Загребу се не користе, као ни у већини хрватских говора, несвршено поготово. И тако Тито, по угледу на Вука, прогнавшега из йезика све непознато у његовом селу (прѣ свега пойедине множинске падеже, али и глаголске придѣве и многе нетурске рѣчи), се рѣши и сам чистити йезик од свега некоришћенога у Кумровцу. И тако прастарим словѣнским врѣменомъ (и йединим правим прѣђашњим, йер су друга два у ствари састављена од глаголских придѣва) би потписана смртна прѣсуда.
Други разлог за нетрпељивост комуниста према њим йе њихова обимна употрѣба у црквених списах, а прѣ свега у Светом Писму. Комунисте, сумашедше мрзитеље свега хришћанскога, йезик црквенога чтива, прѣпун простих прѣђашњих врѣмена довођаше до бесомучне мржње према њим. И ово се поклопи са првим разлогом, непостояњем их у хрватском Загорйи.

Жалостно йе што се долазком демонкрата (односно прѣсвлачењем црвених у жуто-плаву одежду демонкратийе) по том питању ништа не промѣни. Исувише су заокупљени растурањем државе да би стизали мислити о таквих "ситницах" као што су србски йезик и његова проста прѣђашња врѣмена.

Шта ми трѣбамо чинити? Трѣбамо држати Титове одлуке ништавнима и слободно их употрѣбљавати! Немоймо учествовати у богаљењу и прогону облика нашега йезика. Користимо гдѣ год можемо проста прѣђашња врѣмена. Не унаказуймо наш йезик.

За људе мислеће да су она сувишна, неком слѣдећом приликом ћу писати о разликах у значењу простих прошавших врѣмена и данас свуда присутнога сложенога прошлога (придѣвскога) врѣмена.

 

[Наутилус]

Ипак се употребљава:

Procitah ``Poricanje`` Kita Abloua.
Malo se razocarah 7/10
Ili jedna trojcica slabasna.

Али овде је друга пошаст - латиница!

У сваком случају, тема је добра.

 

[gost 246399]

Ипак се употребљава:
Али овде је друга пошаст - латиница!
У сваком случају, тема је добра.

Да, употрѣбљава се, по мало, али само у незваничном, разговорном йезику. А йезик писања на разговаралиштих попут овога йе ништа друго него записани незванични. Свако пише како хоће, неко овим, неко оним писмом, неко овом неко оном граматиком (што важи и за мене ), неко пише тачке и запете, велика почетна слова, неко не.
Али, погледай званични йезик, йезик вечерњега дневника, йезик новинара, йезик политичара, йезик разноразних образаца койе попуњавамо. Хоћеш ли икада чути или видѣти ишта од тога? Не.
Неком приликом чух прѣд край дневника "И тако стигосмо до спортских вѣсти", али то нѣйе прочитано са припрѣмљенога папира, то водитељ рече сам, с осмехом, уличним, незваничним йезиком. Данас йе употрѣба њихова у званичном недопустива, равна употрѣби псовке или ружних, саблажњивих (к.., п..., й...) рѣчи. А тако не бѣше до Тита.
Велику тешкоћу прѣдставља самоспутавање (самоцензура) људи. Тако на примѣр мой рођени брат ранийе писаше чланке за извесни сайт. Увѣк ми даваше да их прочитам прѣ него што би их послао. И свакога пута бих га я молио да убаци макар йедан примѣрак аориста. И одговор свакога пута бѣше попут "Да ли си ти читав? "Йел хоћеш да мисле да сам луд, неваспитан, да се шалим са њима?", и томе слично. И "Зар желиш да ми одбийу чланак и прекину сарадњу са мном"...
И нийедном га не убѣдих. Увѣк бѣше писано окрњеним Титовим йезиком. А он сам у разговорном йезику по некада користи проста прѣђашња врѣмена.

 

[Mrkalj]

Aorist se itekako često upotrebljava i u književnom i u svakodnevnom govornom jeziku - prisutan je u govorima svih generacija, najčešće u eliptičnim rečenicama. Aorist postoji čak i u vidu česte pripovedačke poštapalice u svakodnevnom govoru. Bez obzira na relativno veliku učestalost aorista, primećujem da se njegova upotreba svodi na desetak glagola (od ukupno 50-100 prisutnih u svakodnevnoj komunikaciji). Međutim, imperfekat se zaista retko koristi.

Razlog - neznanje i neupućenost u sopstveni jezik; nedostaci školstva.

 

[Bastiani]

Занимљива тема, нисам о томе много размишљао. Наравно, с Невским се разилазим у свему а највише политички , али је његово разматрање доста подстицајно.

Редукција глаголских временаје глобални тренд (уз извињење присутнима што не знам како се "глобални тренд" каже на старословенском ) Није чудо што се то дешава са српским (српско-хрватским), који је са својим свршеним, несвршеним и тако даље облицима глагола крајње компликован језик.

Сада ми пада на памет да је можда део проблема темељне природе (нисам рекао "фундаменталног карактера", приметили сте?).

По дефиницији право значење имперфекта имају глаголи несвршеног вида који означавају пређашње несвршено време.

Како ја видим, овде је пређашње несвршено време несвршено само по инерцији по којој несвршени глаголи морају означавати несвршену радњу, али заправо, то глаголско време у стварности уопште не означава несвршену радњу.

Ево да узмемо пример од Невскога: Поред сложенога, налажах и проста пређашња времена[/I]. Налажах је облик који долази од несвршеног глагола налазити, али држим да је јасно да означава свршену радњу. Штавише, сматрам и то да имперфекат увек означава радњу у прошлости која је трајала извесно време, или је била учестала (Невски хоће да каже да је налазио у више наврата), а трајност радње у прошлости уопште не улази у дефиницију имперфекта.

За грађење имперфекта користе се само несвршени глаголи, што ми се чини да има везе са трајањем радње односно са итерацијом, а не са тиме да радња није завршена.

Замислите како ћете ове ствари објаснити неком странцу који учи српски. Нема шансе да му објасните да је радња у прошлости коју имперфекат означава несвршена, јер он "свршеност" одређује по смислу а не на основу тога да ли је употребљен несвршени облик глагола.

Верујем да ове ствари утичу на то да и ми сами тј. деца када уче потискују ова времена, тим више што реално нису неопходна и што, како рекох, поједностављивање је општа тенденција.

Шта мислите? А?

Па мајку му, ако ви спроводите револуцију у писму, ваљда могу ја у морфологији?

У настаку о плусквамперфекту и аористу.

 

[Urvan Hroboatos]

Ne vjerujem da to ima veze s Jozom mafiozom, nego s pojednostavljenjem.
Evo, sad je izašla u izdanju Večernjeg knjiga Poviest grčka iz 1880-ih, sva u imperfektu i aoristu.
Djeluje-čudno. Kao i matoševi tekstovi iz 1910-ih, puni izraza "bijaše on glavat čovjek", " ne ležaše mu veće literarna forma..".

Koliko vidim u hrvatskom, a. i i. se rabe jedino u svečanim situacijama, ili tekstovima
koji bi trebali imati njeku starinsku patinu ili epsku izmjeru.
Jedini kriterij je pogledati što je s drugim slavenskim jezicima koji ih još imaju
(poljski, mislim bugarski, češki,..), te komparativno popgledati upotrebljavaju li oni to
i u kojoj mjeri (Rusi nemaju, izgubiše odavno).
http://www.vecernjishop.hr/svjetska-poviest-1---poviest-grcka-170988.aspx
http://www.crohis.com/sknjige/duruy-grcka.htm

 

[gost 246399]

Занимљива тема, нисам о томе много размишљао. Наравно, с Невским се разилазим у свему а највише политички , али је његово разматрање доста подстицајно.

Редукција глаголских временаје глобални тренд (уз извињење присутнима што не знам како се "глобални тренд" каже на старословенском ) Није чудо што се то дешава са српским (српско-хрватским), који је са својим свршеним, несвршеним и тако даље облицима глагола крајње компликован језик.

Сада ми пада на памет да је можда део проблема темељне природе (нисам рекао "фундаменталног карактера", приметили сте?).

По дефиницији право значење имперфекта имају глаголи несвршеног вида који означавају пређашње несвршено време.

Како ја видим, овде је пређашње несвршено време несвршено само по инерцији по којој несвршени глаголи морају означавати несвршену радњу, али заправо, то глаголско време у стварности уопште не означава несвршену радњу.

Ево да узмемо пример од Невскога: Поред сложенога, налажах и проста пређашња времена[/I]. Налажах је облик који долази од несвршеног глагола налазити, али држим да је јасно да означава свршену радњу. Штавише, сматрам и то да имперфекат увек означава радњу у прошлости која је трајала извесно време, или је била учестала (Невски хоће да каже да је налазио у више наврата), а трајност радње у прошлости уопште не улази у дефиницију имперфекта.

За грађење имперфекта користе се само несвршени глаголи, што ми се чини да има везе са трајањем радње односно са итерацијом, а не са тиме да радња није завршена.

Замислите како ћете ове ствари објаснити неком странцу који учи српски. Нема шансе да му објасните да је радња у прошлости коју имперфекат означава несвршена, јер он "свршеност" одређује по смислу а не на основу тога да ли је употребљен несвршени облик глагола.

Верујем да ове ствари утичу на то да и ми сами тј. деца када уче потискују ова времена, тим више што реално нису неопходна и што, како рекох, поједностављивање је општа тенденција.

Шта мислите? А?

Па мајку му, ако ви спроводите револуцију у писму, ваљда могу ја у морфологији?

У настаку о плусквамперфекту и аористу.

"Глобални тренд" се на србском сасвим лѣпо може казати рѣчима "општа тежња". :-)
Мада се не слажем са тврдњом да се баш свуда смањуйе брой глаголских врѣмена. Колико я знам Енглези имайу гомилу глаголских врѣмена, нарочито прошавших, али не чух да нека од њих посташе угрожена. Исто тако и за нѣмачки. А код Бугара и Мекедонаца се њихов брой врѣменом и повећаваше! Ево Македонци у разговорном йезику у овом вѣку створише ново сложено прошавше врѣме: "Имам виђено", "Имаш ли урађено"? Мислим да га додаше и у неке граматике.

Код нас йе то донекле тачно за несвршено прѣђашње врѣме, истина йе да се оно у већини србских крайева слабо (понегдѣ и никако) коришћаше и прѣ доласка Тита на власт, али се то за аорист никако не може рећи. Његов данашњи положай врѣмена потиснутога на обод йезика, на улицу попут шатровачкога, забрањенога у службеной употрѣби (и самим тим у свѣсти већине људи поистовећенога са неписменошћу и просташтвом), йе послѣдица искључиво комунистичкога насиља над йезиком.

Што се несвршенога прѣђашњега врѣмена тиче, мислим да йе наш назив поприлично нетачан. Њега нађох у граматици Стояна Новаковића из 1894. Вѣруйем да би бољи назив био "трайно". Нѣйе спорно да йе радња завршена, али йе суштина да се његова радња извршаваше дуже врѣмена у односу на нешто, или понављаше више пута. Обично у првой употрѣби прѣдставља подлогу за неку другу радњу "Док они рађаху (или радияху) жена исѣче хлѣб и подгрѣя им варенику да заложе". Нагласак йе ту или на трайности радње, или на њеном већем бройу извршавања, не на њеной завршености, и то само йедном (што йе код аориста).

Погледаймо примѣр од несвршенога глагола "чути":
"Чух да ће се правит водовод." - Означава да човѣк чу само йедном.
"Чуях да ће се правит водовод." - Означава да човек чу више пута нешто! Ако ви нѣйе познат облик "чуях" и слично, мени йесте. У мойем родном селу йе врло чест (може и "Чуяше се сир"). :-)

Други примѣри:
"Носих дрва", "Носах дрва".
Или
"Видѣх вукове.", "Виђах вукове."

И овдѣ се види иста поява, йедном извршена радња наспрам више пута. Неко би могао рећи да се овдѣ ради о различитих глаголах, "носити" и "носати" односно "видѣти" и "виђати". Истина йе негдѣ између йер други неодређени глаголски начини (инфинитиви) су прилично нови, наставши од имперфекатских облика првих, некада послѣ раздобља старословѣнскога:
Некада (не тако давно) бѣше само глагол "видѣти" са свршенима облицима "видѣх" и слично, и несвршенима "видиях" и слично. Врѣменом се од других и уз помоћ сажимања направи и неодређени начин и самим тим промѣна и у садашњем врѣмену. Значи, други (понављайући) глаголи настадоше од имперфеката. Исти йе случай и са глаголом "убияти", настаде од "убити".

Друга употрѣба импрефекта се у старословѣнском могаше вршити и са свршенима глаголима. Данас се више не користи са њима.

Али погледаймо примѣр:
"Я свакога йутра насециях дрва."
"Я свакога йутра насекох дрва."

или

"Я прегазиях поток свакога дана."
"Я прегазих поток свакога дана."

Мени се несвршено врѣме много боље слаже са "свакога йутра/дана" него свршено, иако се ради о свршеном глаголу. Некако ми жуља ухо "Прегазих свакога дана". Е тако се некада давно коришћаху свршени глаголи и са имперфектом.

 

[gost 246399]

Ne vjerujem da to ima veze s Jozom mafiozom, nego s pojednostavljenjem.
Evo, sad je izašla u izdanju Večernjeg knjiga Poviest grčka iz 1880-ih, sva u imperfektu i aoristu.
Djeluje-čudno. Kao i matoševi tekstovi iz 1910-ih, puni izraza "bijaše on glavat čovjek", " ne ležaše mu veće literarna forma..".

Koliko vidim u hrvatskom, a. i i. se rabe jedino u svečanim situacijama, ili tekstovima
koji bi trebali imati njeku starinsku patinu ili epsku izmjeru.
Jedini kriterij je pogledati što je s drugim slavenskim jezicima koji ih još imaju
(poljski, mislim bugarski, češki,..), te komparativno popgledati upotrebljavaju li oni to
i u kojoj mjeri (Rusi nemaju, izgubiše odavno).
http://www.vecernjishop.hr/svjetska-poviest-1---poviest-grcka-170988.aspx
http://www.crohis.com/sknjige/duruy-grcka.htm

Грѣшиш поприлично друже, од сѣверних Словѣна их имайу само Лужички Серби (и то оба, али аорист само за свршене а имперфект за несвршене) и нико више.

 

[Urvan Hroboatos]

Грѣшиш поприлично друже, од сѣверних Словѣна их имайу само Лужички Серби (и то оба, али аорист само за свршене а имперфект за несвршене) и нико више.

Nažalost, čini se da si u pravu:
http://forum.wordreference.com/showthread.php?t=1160757

 

[gost 246399]

Aorist se itekako često upotrěbljava i u književnom i u svakodnevnom govornom jeziku - prisutan je u govorima svih generacija, najčešće u eliptičnim rečenicama. Aorist postoji čak i u vidu česte pripovědačke poštapalice u svakodnevnom govoru. Bez obzira na relativno veliku učestalost aorista, priměćujem da se njegova upotrěba svodi na desetak glagola (od ukupno 50-100 prisutnih u svakodnevnoj komunikaciji). Međutim, imperfekat se zaista rětko koristi.

Razlog - neznanje i neupućenost u sopstveni jezik; nedostaci školstva.

Прѣђашње несвршено врѣме йе данас у широкой употрѣби само у двейу областих србскога йезика, и то ободних.
Прва област йе такозвана Стара Црна Гора, йужно од реке Зете. По селах четирйу нахия се он редовно чуйе, и то са поприличним бройем глагола. На примѣр, чешће чуйем "имаше" него "имао/ла/ло йе". Њихови облици су врло правилни, односно йеднаки обликомь прописаним граматиком, и доста слични старословѣнскимъ. Од њих се (поред у неких наставцих) найвише разликуйу честим сажимањем и йотовањем ("седиях -> сеђах, хотиях -> хоћах, учиях -> учах, носиях -> носах, велияше - вељаше"). Послѣдњи примѣр йе изузетно чест, "Он вељаше...". Али има доста примѣра без сажимања, "он седияше", "он лежияше" (чак и овдѣ гдѣ би се очекивало "он лежаше", обзиром да йе неодређени глаголски начин и тамо "лежат(и)").

Невоља са њим йе што га на емисиях подгоричке телевизийе, десетак километара удаљене од многих села гдѣ се користи, нећете никада чути, бар не у званичном йезику, попут дневника. Због тога људи осѣћайу да имперфект (и аорист) нѣйе пожељан, те га у друштву непознатих или људи изван њихове срѣдине нипошто не употрѣбљавайу. Сви мойи рођаци живећи около Подгорице их редовно користе, али само у свойой срѣдини. Оду ли негдѣ другдѣ, на пример у Србийу или у град каквим послом, можете са њима причати часовима а да не чуйете ништа осим званично йединога прихватљивога прошлога придѣвскога врѣмена. Мене одувѣк запањиваше њихов стид (или страх?) од употрѣбе их ван свойега края и способност прилагођавања.
А тамо, у селу, за неколико минута разговора са било ким, чак и са онима немайућима нити разреда основне школе (врло често код жена) можете чути свих осам глаголских врѣмена нашега йезика (ту спадайу сва четири прошавша), као и оба облика како будућега тако и давнога прошлога. И то врло правилне, без гутања гласа Х и мѣшања лица и броя!

Имперфект (и наравно аорист) йе веома чест и у йугоисточной Србийи. Само што йе он много мање правилан. Прво, недостайе му глас Х ("Я гледа"), затим често се и у првом лицу йеднине и трећем множине уопштавайу наставци "-ше" ("Я имаше, ти имаше, он имаше, они имаше"), што йе вѣроватно послѣдица губитка глас Х, и тиме наставших неясноћа о чем се ради). Затим често прѣ наставка не иде глас "А" ("вода течЕше", али "он се дружаше са..."). Затим у првом лицу множине често нема гласа "С", йер се глас Х изгуби а не прѣђе у "С" ("Ми шетАмо", од изворнога "ми шетАХмо", са другачийим нагласком од садашњега врѣмена). Занимљивост йе да тамо запазих и облик "Они БЕХОШЕ" (са преживелим Х!).

Али на жалост, несвршено прѣђашње време свуда полако одумире. Услѣд очигледне неписане забране њихове употрѣбе у службеном йезику и явном животу, за кое поколѣње простих прѣђашњих врѣмена ни ту неће бити.

До скоро (край деветнаестога-почетак двадесетога вѣка) бѣху мање или више чести и у многих других србских крайевах, на примѣр у йугозападной Србийи, у Херцеговини, Шумадийи, у областих косовско-ресавских говорах. Стари људи их памте, али их млади данас не знайу.

 

[Urvan Hroboatos]

Malo sam pozornije pogledao primjere davše Nevskim.
Rekao bi da tu nije u pitanju slaganje vrjemena kao u n.pr. engleskom
(He drank a cup of coffee while she was blabbering about their neighbours)
Bo, veći je dio primjera samo zbog neposrednosti pripovijedanja. Zato
Bugari dođoše, navrnuše, ....To je samo zbog stilskoga učinka i izbjegavanja monotonije
perfekta.

 

[gost 246399]

Ne vjerujem da to ima veze s Jozom mafiozom, nego s pojednostavljenjem.

Има, има, са ким би имало везе ако не са њим. Он бѣше у газда у свем, за све се питаше па и за йезик, на овай или онай начин. Чак и ако Тито не размишљаше о том и сам не нареди њихову (тиху) забрану и прогон, онда мора бити да његови подчињени то учинише, знайући да их он не користи и мислећи да ће му се то допасти и тако му се увући у пркно. Ни ово ме не би зачудило.

Чињеница йе да ви Хрвати због несреће Вука остадосте без множинских падежа, иако их већина Хрвата коришћаше. Е тако и ми због Тита остадосмо (или остайемо) без двайу-трийу глаголских врѣмена. Умѣсто да стварайу или обйедињуйу, узимайу из разних говора оно добро чега нема у њиховом селу ова двойица простака уништаваху и прогањаху све чега у њихових селах немаше.
Сасвим йе могуће да би сутра неки трећа стока, родом из села у койем се на примѣр не користи неодређени глаголски начин (инфинитив), каквих у Србийи има на прѣтек, дошавши на власт могао наредити да се и он тихо протѣра из йезика. Био би са свим у складу са Вуком и Титом.
Главна душевна особина йужних Словѣна йе жеља за уништењем свега што не осѣћайу свойим, што и доведе до оваквих ствари.

Malo sam pozornije pogledao primjere davše Nevskim.
Rekao bi da tu nije u pitanju slaganje vrjemena kao u n.pr. engleskom
(He drank a cup of coffee while she was blabbering about their neighbours)
Bo, veći je dio primjera samo zbog neposrednosti pripovijedanja. Zato
Bugari dođoše, navrnuše, ....To je samo zbog stilskoga učinka i izbjegavanja monotonije
perfekta.

Нѣйе баш тако. Неке разлике постойе. О разликах у значењу ћу, ако Бог да, писати сутра. Уморан сам вечерас.

 

[Mrkalj]

Грѣшиш поприлично друже, од сѣверних Словѣна их имайу само Лужички Серби (и то оба, али аорист само за свршене а имперфект за несвршене) и нико више.

Ne razumem - tako je i kod nas, "srpskih" Srba. Nikad nisam čuo za aorist nesvršenog glagola ili imperfekat svršenog. Jedino što (po)neki glagoli mogu biti i svršeni i nesvršeni. U tom slučaju radi se o homonimima pa opet možemo govoriti samo o aoristu svršenog i imperfektu nesvršenog glagola. Npr. imati/imati - imah/imađah.

 

[gost 246399]

Ne razuměm - tako je i kod nas, "srpskih" Srba. Nikad nisam čuo za aorist nesvršenog glagola ili imperfekat svršenog. Jedino što (po)něki glagoli mogu biti i svršeni i nesvršeni. U tom slučaju radi se o homonimima pa opet možemo govoriti samo o aoristu svršenog i imperfektu nesvršenog glagola. Npr. imati/imati - imah/imađah.

Аориста несвршених глагола има колико хоћеш.
Ево ти примѣра (основне глаголе, "хтети, моћи, бити, имати" да не спомињем).
"Я чух, я чуях.".
"Я видѣх, я виђах". Имаш то у ранийих примѣрах у овой теми.

По шумадийских селах врло често чуях аористе несвршених глагола. Ево ти и примѣра: "Они пуцаше", "Он зва", "они врѣдно радише" итд. А често се могу чути, чак и у Београду, примѣри са несвршенима глаголима гдѣ се не зна о койем врѣмену се ради: "Ми играсмо, я питах, я читах, я гледах, ми причасмо, причасте ли?" итд.
Баш йутрос ми рече уяк "Не могах спавати од вас синоћ, блеясте цѣло вече".

 

[Mrkalj]

A. Glagoli čiji se aorist čuje u svakodnevnom govoru:

PASTI, PREPASTI, PROPASTI, NAPASTI:
Pade!
Prepade me!
Propade večera!
Odjednom ga napade!

UPLAŠITI:
Bože, što me uplaši!

OTIĆI (kraći oblik):
Odoh! Ode ti? Ode voz...

PROĆI:
Baš ovuda prođe maločas

ODLETĚTI:
Odlete! Baš prolete ovuda!

REĆI:
Reko(h)... (pripovedačka poštapalica)
Rekoše na televiziji...
Reče mi komšijka...

UTEĆI:
Uteče prase!

IZGORĚTI:
Kume izgore ti kesa!
Izgore kuća!

SMĚJATI SE:
Živ se ismejah!

BITI:
Šta ti bi? Šta bi? Šta to bi?

PUĆI:
Puče tikva! Puče puška! Puče bruka!

TRČATI:
Istrčasmo iz kuće...
Upravo protrča ovuda..


Iz navedenog vidimo da se aorist u govornom jeziku koristi za glagole glagole "munjevito" kratkotrajne radnje, odnosno kada je kratkotrajnost radnje nužno istaći. Takođe je primetno svođenje na treće lice jednine, katkad na prvo, dok aorist ostalih lica izostaje. Sem toga, aorsit glagolske vrste na -uti takođe se ne čuje; pretpostavljam da je razlog u tome što ostavlja previše literarni prizvuk - tako nikad nisam čuo: Jesi video kako svenu?! ili Tresnu ga po glavi. Ja ga zovnuh...


B. Takođe, aorist srećemo u frazama tipa:

Popi li više taj čaj?
Pojede li više taj kačamak?
Preseče li ga?

... u kojima pitalac aoristom sugeriše munjevitost subjektu; kao nešto što je ovaj otegao a radnja se mogla završiti očas posla.

C. Kada u pokudi aoristom izražavamo ljutitost
Ti ga baš unakazi!
Ti ga baš iskilavi!
Baš ga umaza!

 

[Bastiani]

Александар Невски;17577293]

Што се несвршенога прѣђашњега врѣмена тиче, мислим да йе наш назив поприлично нетачан. Њега нађох у граматици Стояна Новаковића из 1894. Вѣруйем да би бољи назив био "трайно". Нѣйе спорно да йе радња завршена, али йе суштина да се његова радња извршаваше дуже врѣмена у односу на нешто, или понављаше више пута.

Друга употрѣба импрефекта се у старословѣнском могаше вршити и са свршенима глаголима. Данас се више не користи са њима.

[/QUOTE]

То ти причам. То што се имперфекат гради од несвршеног глагола уопште не значи да је радња несвршена, него да је трајала или се понављала у прошлости а то је нешто потпуно друго.

Додаћу да је и у француском употреба imparfait-a компликована и тешка за научити, а да је једна од ситуација када се примењује такође та када се означава радња која је трајала или се понављала.

"Я прегазиях поток свакога дана."
"Я прегазих поток свакога дана."

Мени се несвршено врѣме много боље слаже са "свакога йутра/дана" него свршено, иако се ради о свршеном глаголу. Некако ми жуља ухо "Прегазих свакога дана". Е тако се некада давно коришћаху свршени глаголи и са имперфектом.[/

Овде се не слажем. "Ја прегазијах поток сваког дана" ми звучи накарадно. Али ни "ја прегазих сваког дана" није идеално решење јер овде треба време које изражава учесталост радње, а аорист тешко изражава учесталост осим када се користи у приповедачкој функцији (као овде) а то је нешто друго.

У том смислу "ја прегазијах" је свакако прецизније (у смислу: прегазио сам поток свако јутро током дужег временског периода) само што ја не чујах (ево овде изражава несвршену радњу - значи може да изрази и свршену и несвршену) неког да тако говори нити да пише.

 

[Mrkalj]

По дефиницији право значење имперфекта имају глаголи несвршеног вида који означавају пређашње несвршено време.

Како ја видим, овде је пређашње несвршено време несвршено само по инерцији по којој несвршени глаголи морају означавати несвршену радњу, али заправо, то глаголско време у стварности уопште не означава несвршену радњу.

Ево да узмемо пример од Невскога: Поред сложенога, налажах и проста пређашња времена[/I]. Налажах је облик који долази од несвршеног глагола налазити, али држим да је јасно да означава свршену радњу. Штавише, сматрам и то да имперфекат увек означава радњу у прошлости која је трајала извесно време, или је била учестала (Невски хоће да каже да је налазио у више наврата), а трајност радње у прошлости уопште не улази у дефиницију имперфекта.

За грађење имперфекта користе се само несвршени глаголи, што ми се чини да има везе са трајањем радње односно са итерацијом, а не са тиме да радња није завршена.

Замислите како ћете ове ствари објаснити неком странцу који учи српски. Нема шансе да му објасните да је радња у прошлости коју имперфекат означава несвршена, јер он "свршеност" одређује по смислу а не на основу тога да ли је употребљен несвршени облик глагола.

Ne znam odakle su naši kopirali terminologiju, ali da je neprimerena, jeste. Naročito pojam "nesvršen"=onaj koji nije svršio. To može da znači da će ipak svršiti, ali i ne mora da znači; međutim, sudeći po nazivu, ne može se zaključiti je radnja svršila, a kada koristimo prošla glagolska vremena to najčešće jesteslučaj ("al' se nekad dobro jelo baš..."), kako je Bastiani dobro primetio. U svakom slučaju, radnja na koju se odnose je trajna, tako da im više priliči naziv trajnih glagola - trajni glagolski vid. Ovi drugi mogu da ostanu svršeni.

Верујем да ове ствари утичу на то да и ми сами тј. деца када уче потискују ова времена, тим више што реално нису неопходна и што, како рекох, поједностављивање је општа тенденција.

Шта мислите? А?

Ja sam to mislio do 1990-te.

 

[Mrkalj]

Додаћу да је и у француском употреба imparfait-a компликована и тешка за научити, а да је једна од ситуација када се примењује такође та када се означава радња која је трајала или се понављала.

Interesantno je da Italijani u govoru mnogo češće koriste aorist-imperfekt (imperfetto indicativo) pensavo, andavo, imaginavo, credevo, koje prevodimo kao mislio sam, išao sam, zamišljao sam, verovao sam - dakle perfektom (kojim prevodimo i italijanski perfekt, passato prossimo: ho pensato, sono andato, ho imaginato, ho creduto)

 

[Urvan Hroboatos]

Tvrdim da to nema veze s vremenom, najčešće. Pogrješno je
gledati vrjemenski tijek, pa onda locirati nešto što se zbilo u okviru
nečeg što (još) traje i sl. To vrijedi za germanske i, manje, romanske jezike. ali
ne i za slavenske.

Kao što u germanskima (ne samo njima) nema slobodnoga poredka riječi, tako
je i s vremenima. U slavenskima sve je slobodno, i poredak, a i vremena.
Pokušaji sistematizacije su umjetni i neuvjerljivi, a napose kod bizarnih oblika
koje je skupljao Maretić (pecijah, odadrijeh, šćadijahu,..).

 

[gost 246399]

Верујем да ове ствари утичу на то да и ми сами тј. деца када уче потискују ова времена, тим више што реално нису неопходна и што, како рекох, поједностављивање је општа тенденција.

Слажем се да она нѣсу неопходна, односно да се могу некако замѣнити прошлим придѣвским врѣменом. Али, исто тако из йезика се може избацити и много што шта друго, а да он и даље може служити свойой сврси.
Да набройим само неке: неодређени глаголски начин се лако може избацити, йер га ионако многи србски говори не користе, односно мѣњайу га бугарским дакањем. Исто тако се могу избацити и лични наставци за садашње врѣме (у многих йезицих се они сада не разликуйу, на примѣр у шведском). Не би било тешкоћа разумѣти: "Я, ти, он, ми, ви, они иде". Штавише йедан йедини облик глагола би могао бити сасвим довољан за сва врѣмена, наравно уз помоћ помоћних рѣчи, означивача. Будуће врѣме би могло бити са речйу "ће" ("Я ће иде, ти ће иде"), а прошло на примѣр уз помоћ "био": ("Я био иде, ми био иде") или неке друге. Зашто ово нѣйе добро, просудите сами!

Нѣйе спорно да такви йезици постойе. Питање йе само колико су они бољи за коришћење. Граматичка правила се прилично брзо уче малом дѣцом, али се користе цѣлога живота. Значи, дуже врѣме учења сложенийих правила се треба исплатити скраћењем врѣмена исказивања истих мисли током читава живота. Због тога мислим да йе добро имати богатийу и сложенийу граматику, изражайнийу и способну прѣнети више података за краће врѣме. Природом ствари йе йезикомъ са простийима граматикама потрѣбно више рѣчи, односно врѣмена изнѣти мисао него ли богатийима йезицима. На примѣр без неодређена глаголска начина се добияйу дуже рѣченице, и самим тим йе потрѣбно више врѣмена за изговарање (или писање), без икаквога добитка у ясноћи ("Я ћу радити - я ћу да радим"). Или "лепо йе живѣти - лѣпо йе да (када) се живи".

Исто тако можемо садашње глаголске придѣве попут "уочљив, неухватљив, пребройив..." (ионако непризнате тршићком граматиком, али врло користне) замѣнити дугачкима дакайућима изразима "кои може да се уочи", "кои не може да се ухвати", "кои може да се пребройи". Да не спомињем радне глаголске придѣве попут "идућа, слѣдећа, прѣдстойећа, новодошавша...", због койих би се Вук прѣвртао у гробу када би не могао чути да их користимо.

Навешћу примѣр из мойега посла. Я сам иначе програмер. Радим са йезицима Ц/Ц++. У њих се понашање програма одређуйе помоћу слѣдећих наредаба:
if/else
goto

for
do-while
while
switch

Али, послѣдње четири су (на изглед) сувишне! Све се, у свих 100 посто случайева, могу замѣнити слагањем и употрѣбом првих двейу, без икаквога губљења смисла. Али то нико жив на ради. Као што нико са имало мозга у глави из Београда за Нови Сад без якога разлога неће ићи путем преко Ваљева, Шабца и Ср. Митровице (иако йе то сасвим могуће), тако нийедан програмер (па чак ни лош) их неће замѣњивати првима двема. Тиме би се добио знатно нечитљивийи, неразумљивийи, дужи и сложенийи код. Изгубило би се много више врѣмена при писању, а йош више би се губило при тражењу грѣшака у њим или када се код мора прѣправити да би радио нешто друго. Због тога се додатно врѣме утрошено за њихово савладавање вишеструко исплати (мѣрено огромнима бройевима) приликом рада и њихове употрѣбе. Слично йе и у свих осталих програмских йезицих. Сви имайу овакве сувишне, заменљиве другима, али изузетно корисне наредбе.

Ако ћемо поштено, ни кола ни нѣсу потрѣбна, ни са двигатељем нити без њега. Свуда гдѣ се може стићи њима може се стићи и пешке, људи живљаху хиљадама година и без њих. Али се ипак користе и праве, зар не?
Као и много што шта друго.

 

[gost 246399]

А сада мало о разликах сложенога прошлога врѣмена и простих. Прво ћу навести койе слово о његовом порѣклу. Сложено врѣме йе повѣстно млађе од простих, и настало йе у (касном) прасловѣнском раздобљи поновним "глаголизовањем" прошлога глаголскога придѣва. Првобитна сврха њихова йе означавање особине, односно стања прѣдмета, а не радње. У старословѣнском се врло ретко коришћаше, а и тада найчешће у другом лицу йеднине, због недостатка простих прѣђашњих врѣмена, йеднакости њега са трећим лицем. Оно се не мѣња по лицах као проста глаголска врѣмена ("Я сам ишла, ти си ишла"). Помоћни глагол "бити" йе ту исто као што прати и остале придѣве; "Я сам лѣпа, я сам танка, я сам преблѣдела, я сам оседела, я сам прѣпланула, ми смо лѣпе, ми смо преблѣделе".

Погледаймо рѣченицу:
"Цѣв йе напрсла." (1)
Може се тумачити на два начина: као особина, односно стање (цѣв има напрслину(е)) или као радња (дошло йе до прскања цѣви). Овдѣ се найбоље види двойност њенога значења, односно да йе основно значење сложенога прошлога врѣмена особина или стање а не радња.

Рѣченица "Цѣв напрсну" (2) йе потпуно недвосмислена, означава само радњу и ништа више! Због свега тога, рѣченице (1) и (2) нѣсу истовѣтне. Прва йе двосмислена, друга нѣйе. Због тога се аорист толико и користи у приповедању и у примѣрах наведених Мркаљем (и слично), йер он ясно и недвосмислено дайе до знања да се ради о радњи односно догађању, а не о особини или стању! Оба проста врѣмена због тога причи дайу живост (као да нас уводе у њу, да се одиграва прѣд нашима очима) док употрѣба сложенога често делуйе сухопарно и досадно.

Сада ћу описати како я разумѣм однос врѣмена извршења радње. Човѣк говорећи о прошлих догађайих у сваком тренутку мисли на одређени врѣменски опсег. Назовимо га [ПОВ, КОВ], где ПОВ означава "почетак опсега врѣмена", а КОВ "край опсега врѣмена". Врѣме извршења радње означимо [ПТР,КТР], гдѣ ПТР значи "почетак траяња радње" и КТР наравно "край траяња радње".

Када се употрѣби аорист, врѣме извршења радње се налази унутар врѣмена на койе говорник мисли ([ПТР,КТР] йе унутар [ПОВ, КОВ] илити ПОВ < ПТР < КТР < КОВ), сматра се сразмѣрно врло кратким, говорник мисли на цѣло врѣме извршавања радње као на цѣлину.

Али за имперфект йе обрнуто, врѣме извршења радње йе шире, сразмерно дугачко, унутар себе садржи врѣме на койе говорник мисли ([ПОВ,КОВ] йе унутар [ПТР, КТР] илити ПТР < ПОВ < КОВ < КТР), говорник мисли само на дѣлић врѣмена извршења радње.

За давно прошло врѣме йе врѣме извршења радње ранийе од врѣмена о койем говорник говори (ПТР < КТР < ПОВ < КОВ).

И на крайу, сложено прошло врѣме, сходно свойему наслѣђеному основному значењу особине и стања (а не радње), не дайе тачну слику када йе се одиграло у односу на врѣме о койем говорник мисли. Радња се можда одигра прѣ врѣмена [ПОВ, КОВ], можда унутар њега, а можда се са њим делимично преплиће. Оно йе поприлично неодређено!

Ево сада примѣра, више рѣченица са по четири радње, где йе разлика само у врѣменах.

Човѣк пияше пиво и гледаше утакмицу на телевизийи. Жена опра судове и помете под. (1)
Овдѣ йе све ясно. Док човѣк истоврѣмено обављаше две радње (пийење пива и гледање утакмице) жена обави свойе две радње и то тачно одређеним редом (због употрѣбе аориста йе немогуће да прво помете под).

Човѣк попи пиво и одгледа утакмицу на телевизийи. Жена опра судове и помете под. (2)
Овдѣ се четири радње врше йедна по йедна, наведеним редом. Нѣйе очекивано да се врѣме извршавања жениних радњи прѣклапа са човѣковим. Када би се тако нешто хтело рећи, трѣбало би нагласити додатнима рѣчима, рецимо "За то врѣме жена опра судове и помете под".

Човѣк йе пио пиво и гледао утакмицу на телевизийи. Жена йе опрала судове и помела под. (3)
Све сама сложена прошла врѣмена. Не мора значити да се радње догађаху редом, йедна по йедна, нити наведеним редослѣдом. Ништа ни такође не ямчи да постойи икаква зависност између врѣмена вршења радњи жене и мушкарца. Сва врѣмена извршења радње су неодређена и независна йедно од другога. Да би се овдѣ редослѣд учинио одређенийим, морайу се употрѣбити додатне рѣчи. На примѣр:
Човѣк йе пйући пиво гледао утакмицу на телевизийи. За то врѣме йе жена опрала судове и потом помела под. (3б)
Тек сада рѣченице (3б) имайу йеднако значење са рѣченицама (1).

Човѣк йе пио пиво и гледао утакмицу на телевизийи. Жена бѣше опрала судове и помела под.
Као и до сада не знамо редослѣд извршења радњи мушкарца. Али знамо да жена свойе обави прѣ њега (иако ни овдѣ не знамо их редослѣд), йер се помоћни глагол "бѣше" односи на оба глагола.

Из предходних примѣра се ясно види да коришћење само сложених врѣмена у сложенийих радњах прѣноси мање података него употрѣба осталих. То се онда мора надокнадити додатнима рѣчима, ако се жели очувати ясноћа изражавања и смањити простор за недоумице и неясноће.

 

[Urvan Hroboatos]

Prilično sam pozorno pročitao dva zadnja posta i nisam siguran da je to sve tako.

* slažem se da je aorist poglavito "glagolski", te pridonosi neposrednosti pripovijedanja.
No, ne može se ostati na starinskom gledanju na jezik kao u 19. st. kad se htjelo da su slavenski jezici
prije svega jezici određeni glagolima, a u manjoj mjri imenicama i pridjevima. "Glagolski" jezici su
prije svega semitski, hebrejski i arapski, pa otud i neki problemi u izgradnji apstraktnoga vokabuara.

* nisam bađš ni siguran da je tvoje tumačenje primjera 2) iz posta 2 odgovarajuće. Ja, kad se udubim, ne vidim
nužno neki vremenski slijed (možda je do mene, ali ne vidim). U većini navedenih primjera mutni je osjećaj da
se te četiri radnje zbivaju preklapajući se, a negdje je jasnije da su neke svršene dok druge traju, nu poredak
baš i nije tako jasan.

* tu dolazim do treće, posljednje opaske: ovo što je napisano pitanje je filozofije jezika i njegove
izražajnosti. A tu je praksa najbolji pokazatelj. U glavnim funkcionalnim stilovima, a napose
u znanstvenom, umjetničkom i administrativnom- nema bitne razlike između srpskog (recimo) i francuskog ili ruskog ili
bilo kojeg. Uzmu se reprezentativni tekstovi: n.pr. Biblija za vjersku književnost, djela Platona i Aristotela za filozofiju,
priznati moderni udžbenik iz bilo kojeg polja (tu je i pitanje nazivlja), te pravni propisi. Doda li se tomu
reprezentativna poezija (n.pr. Homer ili Mahabharata) i usporede prijevodi na veće i poznate jezike- ne vjerujem
da će se vidjeti bitnija odstupanja u riječnjaku/leksikonu, u duljini teksta i razumljivosti, u glatkoći i sl.
Aorist i imperfekt će dati živost Homeru ili Bibliji koju nemaju u ruskom, pa ni u romanskim ili
germanskim jezicima, ali sve ima svoju cijenu.
Vidi komparativne prijevode Biblijana Bible gateway.

Sve u svemu, načelno se slažem, ali nisam baš siguran drži li argumentacija o točnoj usredištenosti
vremena vodu.

 

[gost 246399]

Sěm toga, aorsit glagolske vrste na -uti takođe se ne čuje; prětpostavljam da je razlog u tome što ostavlja prěviše literarni prizvuk - tako nikad nisam čuo: Jesi viděo kako svěnu?! ili Trěsnu ga po glavi. Ja ga zovnuh...

Ево примѣра одавде, и то од прѣ пола часа:

Znaš šta, baš se zabrinuh ..... šta će u tom plemenu ( ili plemenima) sveukupno brojnom ko Opština Novi Beograd, da reše u pogledu bilo čega.

А я баш йутрос чух на улици аорист "... што се окренусте"!

* nisam bađš ni siguran da je tvoje tumačenje primjera 2) iz posta 2 odgovarajuće. Ja, kad se udubim, ne vidim
nužno neki vremenski slijed (možda je do mene, ali ne vidim).

Урване, мойе йезички осѣћай ми говори да се више радњи означених аористом извршавайу йедна по йедна, без прѣплитања (осим ако се на неки начин не каже да се врше истоврѣмено). Е сада, можда други осѣћайу другачийе. Све йе могуће.

 

[Mrkalj]

Аориста несвршених глагола има колико хоћеш.
Ево ти примѣра (основне глаголе, "хтети, моћи, бити, имати" да не спомињем).
"Я чух, я чуях.".
"Я видѣх, я виђах". Имаш то у ранийих примѣрах у овой теми.

По шумадийских селах врло често чуях аористе несвршених глагола. Ево ти и примѣра: "Они пуцаше", "Он зва", "они врѣдно радише" итд. А често се могу чути, чак и у Београду, примѣри са несвршенима глаголима гдѣ се не зна о койем врѣмену се ради: "Ми играсмо, я питах, я читах, я гледах, ми причасмо, причасте ли?" итд.
Баш йутрос ми рече уяк "Не могах спавати од вас синоћ, блеясте цѣло вече".

Ja ti objašnjavah, al' ti ne objasnih! To nisu nesvršeni no su dvovidni glagoli, a preciznije, dva homonimna glagola - svršeni i nesvršeni.

Za ovaj tvoj primer sa videh kao "aористoм несвршених глагола" pravićemo se da ne videsmo. Idemo na čuti:

Matičin rečnik iz 2007:

čuti, čujem svr. i nesvr. 1. a. opaziti, opažati sluhom, primiti, primati, percipirati zvukove čulom sluha: ~ muziku, ~ pesmu, ~ buku, ~ gromove, ~ uzdahe. b. (nesvr.) moći opažati zvukove, imati sposobnost sluha: ne ~, dobro ~, slabo ~. v. (po)slušati do kraja, saslušati (nečijereči, govor i sl.). -Čujmo šta govori predsednik. g. saslušati i ispuniti, ispunjavati (nečiju molbu, želju i sl.), ne ogluši(va)ti se (o nečiju molbu), uslišiti. - Čuj, bože, molitvu moju! 2. dozna(va)ti, sazna(va)ti iz kazivanja drugih: ~ novosti, ~ o stradanju naroda, ~ od nekoga. * ~ se 1. a. dopreti, dopirati do sluha, razleći se, razlegati se (o zvuku, glasu i sl.). b. odjeknuti, odjekivati, oglasiti se, oglašavati se (o onome što proizvodi zvuk, npr. o muzičkom instrumentu, pušci i sl.). 2. bezl. biti predmet govora, razgovora, priče. - Čuje li se što o njemu? Ništa se ne čuje o beguncima. 3. a. uz. povr. čutijedno drugo. - Ne galamite. Ne čujemo se od buke. b. čuti sam sebe. - Ne čujem se od buke. • da ne čuje zlo nar. da ne doslutimo zlo (hvaleći nekoga ili nešto), neka tako potraje, da se ne povkari postojeće dobro stanje. gde čuo i gde ne čuo (zahvaljivati nekome i sl.) mnogo zahvaljivati, izražavati zahvalnost nekome. ni da čuje, neće ni da čuje kaže se kad neko odlučno odbija nešto, kad se ne slaže s nečim. čuješ! jesi li čuo! i sl. kaže se kad se nekome kategorično, strogo zapoveda ili preti. ne ~ se živ biti tih, povučen, skroman. čuje se (kako se čuje) govori se, priča se (kako se priča).

Ovako je napisano radi praktičnosti i štednje prostora; u suštini, u pitanju su dva homonimna glagola i u rečniku koji bi cenio preciznost ponad praktičnosti stajala bi odvojeno dva glagola:

čuti[SUP]1[/SUP] svr.

čuti[SUP]2[/SUP] nesvr.

Objasni' li ti?

 

[Moderna Pevacica]

Прѣ неколико година мой приятељ Рус, школовани историчар и са извесним знањем србскога йезика, особа прочитавша много наших саврѣмених књига би збуњен чувши облике аориста у живом говору. Он, нигдѣ их не нашавши у наших саврѣмених историографских књигах мишљаше да ми проста прѣђашња врѣмена немамо.

Taj tvoj prijatelj je budala. Jezik je ziva stvar i menja se. Normalno je da se neka vremena koriste, a neka ne. I ti si ucio uobicajen srpski, dok ti nije dunulo da se tu glupiras sa tim hijerogilifima i da ovde izigravas nekog otmenog gospodina iz 19. veka. I njima u Rusiji odumire upotreba nekih vrmena, pa nikom nista, ti ne ides tamo da ih ispravljas, mada ni glupo bilo da ih ti ispravljas, posto i ne govoris srpski. Na zalost, ta tvoja upotreba hijeroglifa je obicno izrugavanje jeziku, pljuvanje po njegovom razvoju i potcenjivanje proslosti. Dok ti to utuvis u tvoju glavu srpski ce otici na visi nivo, a ti ces svenuti u tvojoj praznoj ekstravaganciji.