Kugelschreiber
Zainteresovan član
- Poruka
- 213
Imam 21. i na trećoj godini studija sam.
Po ko zna koji put počinjem da osećam neku nelagodu, teskobu, uznemirenost, očaj, ili šta već to bilo. Problem je što ovako nešto mi se javljalo i pre, ali uvek kratko traje i uspem da se izborim sa tim, šetnja, izlazak, motivacioni govor sa samim sobom, muzika, muzika, muzika - ona je uvek rešavala stvar. Pustim sebe da očajavam neko vreme kako mi je sve sranje, kako mi se ne uči, kako ovo kako ono, i prosto se nekako ispraznim, prestanem to da radim i krenem da živim normalno.
Trenutno imam najveći pad u raspoloženju, motivaciji, energiji za dalje, odluke donosim jako sporo i nesigurno, stalno je prisutna neka strepnja da neće sve biti idealno ili zadovoljavajuće (po nekim mojim standardima koji sve više idu mi na živce) i onda uvek nekako odustanem, bojim se da probam, kad probam odustanem, ako ne odustanem ne postignem urađeno kako sam planirao i skenjam se, i tako u krug, od obaveze do obaveze - kad uspem u nečemu, onda budem srećan i zadovoljan, ali to traje kratko, opet krene neko stanje besmisla ..
Bukvalno čekam dan kad ću se probuditi raspoložen
Kao da čekam Godoa
Pritisak mi je jako nizak već duže vreme, ne umem da funkcionišem bez kafa ili čajeva, hodam sporo, razmišljam sporo, sav sam usporen
Živim sam i mislim da je to nešto najgore što je moglo da mi se desi, jer sam u četri zida samo mi se talože neke negativne misli u glavi, nerealna očekivanja i naravno nezadovoljstva, neuspesi, manjak motivacije, gubljenje vremena na gluposti kao što je fejsbuk, traženje brzih načina zabave i tako redom. Nikad nisam konzumirao droge, u to ne ubrajam paljenje buksne leti kada sam kući.
A nije oduvek tako bilo
Odličan sam student, lenjost mi je bila strana reč, takoreći nisam razumeo ljude koji su lenji, koji nemaju motiva za život, koji su sve tako nekako usporeni i čekaju da im nešto padne s neba. Uvek sam imao brdo obaveza i na vreme sve postizao, na vreme se organizovao i uvek ostvarivao odlične uspehe. I tad mi je nailazilo slično stanje bezvolje, osećaja nemoći i besmisla, ali sve je to trajalo kratko, oporavim se posle dan-dva žestokog skenjavanja uz depresivnu muziku ili opijanje, a onda jedno jutro ustanem i odlučim da to promenim i za koji sat-dva već sam u normalnom stanju, normalno funkcionišem i mislim pozitivno. Kao da sam navikao da se to dešava, i eto sad čekam Godoa- čekam da se to opet desi - da se probudim ujutru i istrajem u odluci da budem poizitivan, da učim, da radim, da budem veseo, uživam u malim stvarima i da se nadam i borim za velike...
U ovakvom stanju, često uhvatim sebe da pretražujem po internetu o depresiji i sličnim stanjima, ali ništa od toga ne pronalazim da je kod mene problem, tj. nikad nemam sve te simptome ili opise, i onda mi moje stanje počne da deluje na prosto neki nelagodan san iz koga se čovek budi, Godo dođe i reši stvar.
Ne znam šta mi je činiti, probao sam da se teram da učim, da teram da NE učim, da izlazim i samo se provodim i time se kao izduvam od svega, ali jok, sve to nekako se pretvori u robotsko izvršenje cilja, a ne pravo uživanje ili pravo življenje, već sve nekako, učmalo, rasplinuto i bez emocija
A ne želim da mi se ovo stanje oduži, na to nešto gledam kao na još veći mrak u životu, jer se samo tovare obaveze, ide leto u kome sam mogao da uživam - ali po svemu sudeći, imaću da učim, na sve ovo gledam kao na nešto što NE SME da se desi, NIJE SMELO, nedopustivo je ... treba mi odmor od svega - kažem sebi - ali nakon pola meseca bola u k.. za sve i odmaranja, ja se vratim u sav svet obaveza i krene mi fino, ali nakon 10 dana padnem, prestanem da se trudim, sve manje učim, sve manje izlazim, sve manje se smejem i tako redom..
Sad mi najveći problem prestavlja upravo to što očekujem od sebe previše u ovom roku, a kao da star sam, kao da imam 300 godina i da nema nade da išta promenim....u istom momentu kad to pomislim, nasmejem se sebi i kažem: daj koji ti je k.. sve će biti u redu, možeš ti to, ali već nakon dan dva opet odustanem.. . i tako redom
Puno razmišljam, puno, uglavnom negativno, uglavnom retrospektivno, sagledavam svoje detinjstvo i uviđam kako su mnoge stvari dovele do ovoga sad,
Uviđam kako sam nekad imao motiva da radim, da se veselim, ali tog motiva nisam bio svestan - takoreći kao da nije bilo nekog konkretnog motiva za dalje, nego prosto je to bilo nešto što se podrazumeva - izaći, provesti se sa društvom, voziti bicikl, smejati se, učiti i raditi stalno i truditi se za što bolje rezultate...
Sad kao da mi treba neki ogromno motiv, a ne nalazim ga. Niti realno mislim da iko može i da ima neki motiv tipa posao ili tako nešto jer danas u Srbiji se ni ne može planirati mnogo budućnost...
i tako, otvorih se ja lepo ovde
Samo bih voleo da znam da li je ovo moje stanje tipična PREZASIĆENOST od UČENJA ili nešto dublje, ozbiljnije. Šta god da je, želim da čujem nečije još mišljenje, jer su ljudi s kojima pričam obično u fazonu kao i ja - ma proćii će to, opusti se - ili su u fazonu - tako je meni oduvek, navikni se (da, imam dvojicu egzistencijalista u društvu i nije im lako)
i kako da se nosim s tim? kako se vi nosite? Dođe li Godo (motiv, raspoloženje, vedrina, štagod) na kraju? I kako da se pronađe?
Po ko zna koji put počinjem da osećam neku nelagodu, teskobu, uznemirenost, očaj, ili šta već to bilo. Problem je što ovako nešto mi se javljalo i pre, ali uvek kratko traje i uspem da se izborim sa tim, šetnja, izlazak, motivacioni govor sa samim sobom, muzika, muzika, muzika - ona je uvek rešavala stvar. Pustim sebe da očajavam neko vreme kako mi je sve sranje, kako mi se ne uči, kako ovo kako ono, i prosto se nekako ispraznim, prestanem to da radim i krenem da živim normalno.
Trenutno imam najveći pad u raspoloženju, motivaciji, energiji za dalje, odluke donosim jako sporo i nesigurno, stalno je prisutna neka strepnja da neće sve biti idealno ili zadovoljavajuće (po nekim mojim standardima koji sve više idu mi na živce) i onda uvek nekako odustanem, bojim se da probam, kad probam odustanem, ako ne odustanem ne postignem urađeno kako sam planirao i skenjam se, i tako u krug, od obaveze do obaveze - kad uspem u nečemu, onda budem srećan i zadovoljan, ali to traje kratko, opet krene neko stanje besmisla ..
Bukvalno čekam dan kad ću se probuditi raspoložen
Kao da čekam Godoa
Pritisak mi je jako nizak već duže vreme, ne umem da funkcionišem bez kafa ili čajeva, hodam sporo, razmišljam sporo, sav sam usporen
Živim sam i mislim da je to nešto najgore što je moglo da mi se desi, jer sam u četri zida samo mi se talože neke negativne misli u glavi, nerealna očekivanja i naravno nezadovoljstva, neuspesi, manjak motivacije, gubljenje vremena na gluposti kao što je fejsbuk, traženje brzih načina zabave i tako redom. Nikad nisam konzumirao droge, u to ne ubrajam paljenje buksne leti kada sam kući.
A nije oduvek tako bilo
Odličan sam student, lenjost mi je bila strana reč, takoreći nisam razumeo ljude koji su lenji, koji nemaju motiva za život, koji su sve tako nekako usporeni i čekaju da im nešto padne s neba. Uvek sam imao brdo obaveza i na vreme sve postizao, na vreme se organizovao i uvek ostvarivao odlične uspehe. I tad mi je nailazilo slično stanje bezvolje, osećaja nemoći i besmisla, ali sve je to trajalo kratko, oporavim se posle dan-dva žestokog skenjavanja uz depresivnu muziku ili opijanje, a onda jedno jutro ustanem i odlučim da to promenim i za koji sat-dva već sam u normalnom stanju, normalno funkcionišem i mislim pozitivno. Kao da sam navikao da se to dešava, i eto sad čekam Godoa- čekam da se to opet desi - da se probudim ujutru i istrajem u odluci da budem poizitivan, da učim, da radim, da budem veseo, uživam u malim stvarima i da se nadam i borim za velike...
U ovakvom stanju, često uhvatim sebe da pretražujem po internetu o depresiji i sličnim stanjima, ali ništa od toga ne pronalazim da je kod mene problem, tj. nikad nemam sve te simptome ili opise, i onda mi moje stanje počne da deluje na prosto neki nelagodan san iz koga se čovek budi, Godo dođe i reši stvar.
Ne znam šta mi je činiti, probao sam da se teram da učim, da teram da NE učim, da izlazim i samo se provodim i time se kao izduvam od svega, ali jok, sve to nekako se pretvori u robotsko izvršenje cilja, a ne pravo uživanje ili pravo življenje, već sve nekako, učmalo, rasplinuto i bez emocija
A ne želim da mi se ovo stanje oduži, na to nešto gledam kao na još veći mrak u životu, jer se samo tovare obaveze, ide leto u kome sam mogao da uživam - ali po svemu sudeći, imaću da učim, na sve ovo gledam kao na nešto što NE SME da se desi, NIJE SMELO, nedopustivo je ... treba mi odmor od svega - kažem sebi - ali nakon pola meseca bola u k.. za sve i odmaranja, ja se vratim u sav svet obaveza i krene mi fino, ali nakon 10 dana padnem, prestanem da se trudim, sve manje učim, sve manje izlazim, sve manje se smejem i tako redom..
Sad mi najveći problem prestavlja upravo to što očekujem od sebe previše u ovom roku, a kao da star sam, kao da imam 300 godina i da nema nade da išta promenim....u istom momentu kad to pomislim, nasmejem se sebi i kažem: daj koji ti je k.. sve će biti u redu, možeš ti to, ali već nakon dan dva opet odustanem.. . i tako redom
Puno razmišljam, puno, uglavnom negativno, uglavnom retrospektivno, sagledavam svoje detinjstvo i uviđam kako su mnoge stvari dovele do ovoga sad,
Uviđam kako sam nekad imao motiva da radim, da se veselim, ali tog motiva nisam bio svestan - takoreći kao da nije bilo nekog konkretnog motiva za dalje, nego prosto je to bilo nešto što se podrazumeva - izaći, provesti se sa društvom, voziti bicikl, smejati se, učiti i raditi stalno i truditi se za što bolje rezultate...
Sad kao da mi treba neki ogromno motiv, a ne nalazim ga. Niti realno mislim da iko može i da ima neki motiv tipa posao ili tako nešto jer danas u Srbiji se ni ne može planirati mnogo budućnost...
i tako, otvorih se ja lepo ovde
Samo bih voleo da znam da li je ovo moje stanje tipična PREZASIĆENOST od UČENJA ili nešto dublje, ozbiljnije. Šta god da je, želim da čujem nečije još mišljenje, jer su ljudi s kojima pričam obično u fazonu kao i ja - ma proćii će to, opusti se - ili su u fazonu - tako je meni oduvek, navikni se (da, imam dvojicu egzistencijalista u društvu i nije im lako)
i kako da se nosim s tim? kako se vi nosite? Dođe li Godo (motiv, raspoloženje, vedrina, štagod) na kraju? I kako da se pronađe?
