- Poruka
- 389
u stanju smo da uočimo grešku nekog stvorenja, da razotkrijemo taštinu njegovih planova i poduhvata, ali kako da ga otrgnemo od ostrvljenosti u vremenu, kad u sebi nosi fanatizam čije je korenje duboko kao i korenje strasti, a staro ko i predrasude? poput dragocene riznice, mi sa sobom nosimo mnoga verovanja i bezvredne stavove. pa čak i onaj ko uspe da ih se otarasi, da ih pobedi, još uvek je u pustinji svoje lucidnosti fanatik: fanatik samoga sebe, svoga postojanja; zatro je sve opsesije, ali ne i teren na kome su ponikle; poništio je sve nepomične tačke, ali ne i nepomičnu površniu na kojoj su se nalazile. život ima dogmi koje su čvršće od dogmi teologije; svaka je egzistencija ukotvljena u tako nepogrešive odnose, da utančanost ludila ili vere nisu ništa prema njima. pa se i sam skeptik, zaljubljen u svoje sumnje, poazuje kao fanatik skepticizma. čovek je izrazito dogmatičko biće; njegove su dogme utoliko dublje ukoliko ih ne formuliše, ukoliko nesvesno ide za njima. mi verujemo u mnogo više stvari no što smo toga svesni, puni smo netrpljevisti, gajimo krvave predrasude, i svim sredstvima braneći naše ideje, jurimo kroz svet poput pravih pravcatih pokretnih tvrđava. svako je samome sebi najviše dogma; nijedna teologija ne štiti svoga boga tako kao što mi štitimo naše ja; i ako nam se desi da to ja obrvamo sumnjama, da ga stavimo pod znak pitanja, to dolazi otuda što naša gordost ispoljava lažnu otmenest: cela igra je unapred dobijena. kako umaći apsolotu samoga sebe? za tako nešto trebalo bi zamisliti biće lišeno nagona, biće koje ne bi nosilo nikakvo ime, kome bi njegov sopstveni lik bio nepoznat. međutim, sve što nas okružuje odbleskuje crte našega lica; pa ni noć nikad nije tako gusta da se u njoj ne bismo mogli oglednuti. pošto smo odveć blizu sebe, naše postojanje pre rođenja i posle smrti deluje na nas samo kao ideja, a i to vrlo kratko; groznicu našeg trajanja osećamo kao neku večnost u stanju kvarenja, ali ta se večnosti, ipak, u svojoj osnovi, ne prekida. čovek koji sebe ne obožava još se nije rodio. sve što je živo sebe voli; odakle bi, inače, dolazio onaj užas koji rovari u dubini i po porvršini života? svako je sam sebi jedina sigurna tačka u univerzumu. ako neko i umre za kakvu ideju, on to čini zato što je njegova ideja, a njegova je ideja njegov život. nikakva kritika nikakvoga uma neće uspeti da probudi čoveka iz njegovog dogmatičkog sna. moguće je počjuljati nesmišljena ubeđenja kakvih je mnogo u filozofiji, mogu se krute tvrdnje zameniti gipkijim postavkama; ali kako da racionalnim postpukom, protresemo biće, umrtvljeno svojim dogmamam, a da pritom i njega ne uništimo?
