Не знам да ли почиње од изгледа... То јест, мислим да је изглед само област где се испоље неке друге ствари, а не корен проблема.
Имала сам цимерку која је била екстра риба. Најзгоднија од свих нас и момци су је опседали више него нас остале. Била је страва грађена, витка, са малим грудима, танким струком...али све добро распоређено и складно.
Била је продорна, паметна, амбициозна, одличан ђак... На почетку факса говорила је како ће прве две године очистити до јуна (тражиће да полаже унапред), била је сва хепи због одласка у престоницу, имала велике планове...
А онда се десило нешто чудно: никако се није снашла на факсу, није се уклопила у нове обавезе, становала је сама и осећала се јако усамљено...брзо је почела да пропушта предавања и да се враћа у родни град и пре викенда...
До краја првог семестра она је већ напустила факултет и вратила се кући.
Е, тада почиње њен проблем!
Она почиње да умишља како је јако дебела, гади се саме себе, гади се своје женствености, говори да би волела да изгледа ''изгладнело'', да изгледа ''као дечак''... згражава се над додиром својих бутина, мрзи своје груди... Почела је нагло да слаби... (Давала ми је касније да читам њен дневник из тог периода, одатле све то знам)
У оно време није се још причало о анорксији и булимији...
На пролеће наговорила сам је да упише други факултет у граду у којем сам ја студирала и да дође да буде цимерка мени и још једној нашој другарици... Све је кренуло доста добро, али она је и даље бивала све мршавија и стално причала о ''изгладнелом'' изгледу ако бисмо је опомињале да треба да се угоји.
Јела је сасвим нормално, али смо убрзо почеле да примећујемо да одмах после јела одлази у купатило и чуле да повраћа. Она је увек то негирала тврдећи да се ''само мало закашљала''.
Једном смо се друга цимерка и ја вратиле у стан и затекле празну теглу пекемеза и кашику унутра. Значи, кашиком је појела целу теглу пекмеза!? Када смо је питале шта јој је - она је упорно негирала да је то појела, свађала се и тврдила да нема појма како се тегла испразнила и ко је појео пекмез!
Упорно је одбијала да прихвати да има било какав проблем и стално се љутила на нас ако бисмо јој тако нешто споменуле.
Кажем, тада нисмо имале појма шта је то и зашто се то дешава... За аноресију и булимију сам први пут чула тек пар година касније... ''Изгладнели'' изглед још није био у моди на манекенским пистама. Мене су у друштву стално зезали и подсмевали ми се због мршавости, значи - није било ИН бити мршав!
А она је, тек сад видим, у ствари желела да стави свој живот под контролу!
Остила се неуспешно јер није успела оно што је зацртала, све јој је кренуло другачије него што је планирала, осетила се изгубљено и то је био најлакши начин да себи створи осећај да је она газда у свом животу и да може да га контролише!
Ako bolest nema veze sa propagandom... i narcisizmom.....
