Prilozi tezi da Milošević nije bio srpski nacionalista

[Snowy Winter '95.]

Skoro da zasigurno možemo biti uvereni u tezu da Slobodan Milošević nije bio srpski nacionalisti, jer, činjenice vezane za samo njegovo delovanje tokom i nakon jugoslovenske krize čist su i nedvosmisleno jasan utemeljivač takve misli.
Svakako, situacija u kojoj se našao, stanje stvari u Jugoslaviji i činjenica da je kao predsedink Socijalističke Republike Srbije bio odlučan da čuva interese federalne jedinice koju je zastupao.
Jedna od najbitnijih potvrda svemu jeste i njegov nadaleko čuveni govor na proslavi 600godina od Kosovske bitke, na Gazimestanu 1989.godine. Tu svako zdravo uho može da čuje, a svaki razuman um da shvati poruku koja je preneta svim narodima Jugoslavije, a to je bila poruka mira i izražene želje za jednim višim nivoom zbližavanja svih Jugoslovena, na temeljima svetlih istorijskih tendencija i jedinstva koje je među svima nama vladalo čak i pre tih 600godina, u samom Kosovskom boju.
Poruka je bila i da, kao što se te 1389.godine mačem branila sloboda na Polju Kosovu, da je tako sada vreme da se ista brani jedinstvom među narodima i ekonomski jakom državom.
Dakle, sa realne strane sagledano i bez preterano izraženih strasti, Milošević ni u jednom svom izlaganju ne pokazuje averziju niti prema jednom drugom narodu, nego sušto rodoljublje.

S' poštovanjem,
Snowy Winter '95.

 

[Kor]

Zanimljivo je da su buduće secesionističke republike ladno prešle preko Slobinih poruka o miru i svu svoju energiju skoncentrisale na ono "pred nama su još mnoge bitke, nije isključeno da će neke od njih biti i oružane".

Inače, fascinira me jedna stvar koju sam imao prilike da vidim ovde na forumu a odnosi se na percepciju Miloševića od strane forumaša iz Hrvatske. Kod njih je sentiment o Slobi redovno izuzetno negativan ali kada im se postavi molba da navedu bilo šta što bi u materijalnom smislu konkretno moglo da inkriminiše Miloševića za ono što ga optužuju, redovno izostaje njihov odgovor. Sa druge strane, imamo dosta Srba koji ga mrze zato što nije uspeo da sačuva RSK, zbog toga što je Srbija za vreme njegove vlasti bila pod sankcijama ili zbog toga što je bio privržen Jugoslovenstvu i socijalističkom uređenju. I u ovom drugom slučaju se radi mnogo više o emocijama nego o postojanju konkretnih inkriminirajućih faktora. Dakle, u oba slučaja se radi više o snažnom emocionalnom fonu nego o postojanju konkretnih sudova zasnovanih na činjeničnom stanju.

 

[Snowy Winter '95.]

Nerazumevanje dela citata koji ste naveli, G-dine Kog, jeste jedan značajan problem. Zapravo, svakom ko je pratio ponašanje Slobodana Miloševića i ko je bar pokušao da uhvati žicu njegovog procesa razmišljanja, jasno je da rečenica "nije isključena da će neke odnjih biti i oružane" znači opasnost od inostranog faktora, pa, poučeni istorijom i grupom Feniks, te raznim nacionalističkim organizacijama svih naroda koje su delovale u državama okolo Jugoslavije (što se takođe, u sklopu potpore koje su te skupine dobijale u zemljama iz kojih su delovale, može svesti u domen tog inostranog faktora koji sam spomenuo) mogli su svi, kojima je cilj bilo očuvanje tadašnje države, proceniti da će do evetualnog sukoba doći na toj razini.
Naravno, pretpostavka je, verujem, bila da bi u slučaju takvog scenarija svi narodi trebalo da stanu pod jedan barjak i zajedno slome kičmu neprijateljima. Međutim, znamo da do toga, svakako, mnogima i nije bilo mnogo stalo.

Što se samo RSK tiče, mišljenja sam da je velika greška što plan Z-4 nije prihvaćen, jer, da jeste, Hrvatskoj bi bile vezane ruke, pa bi, u takvoj jednoj situaciji, morali mnogo bolje da porazmisle o pokretanju vojne akcije kakva je bila Oluja.
Da, teritorija nuđena planom Z-4 možda nije bila sasvim zadovoljavajuća, ali je nudila značajne uslove da Srbi u Krajini nastave svoj život, da, u opšte, egzistiraju na području predaka.

Milošević, sa očima celokupne svetske javnosti na sebi, ipak je, kada su objedinjene hrvatsko muslimanske snage krenule i ka Banja Luci zapretio direktnim angažmanom Savezne Republike Jugoslavije u sukobu, te opštim ratom na celokupnom području bivše države, što je i dovelo do prestanka ofanzive, potpisivanja Dejtonskog sporazuma (koji je sačuvao bosanske Srbe na svojim ognjištima, ma šta se o tome mislilo (jer, budemo realno, nakon bombardovanja, vojska republike Srpske više nije imala takve odbrambene potencijale kojima bi zaustavila brojniju i od NATOa naoružanu neprijateljsku vojsku.

 

[Mrkalj]

Poruka se odnosil na komentar ha-ha pa vi Srbi ne volite samo zato što je izgubio ratove, a da je dobio vi biste ga cenili šta god da je radio bilo kome.

Predložio sam korisniku da malo pogleda, kako se to kaže, svoje dvorište pre nego što iznosi takve ili slične ocene.

U Hrvatskoj, najčešći odgovor ustaškim apologetama i neonacistima je zapitajte se što bi bilo sa Zadrom tj. priča o Dalmaciji.
To je daleko bitnije od Jasenovca i...itd...
Po toj logici, šta sprečava ikog da kaže da Hrvati ne vole ustaše samo zato što su izgubili?

Nema u Hrvatskoj neonacizma. Oni imaju kontinuitet klerofašizma, koji je od 1945. bio izmešten u emigraciju, ali sve vreme više nego aktivan o čemu svedoče i terorističke akcije Brune Bušića, ubistvo ambasadora Rolovića, ubacivanje tzv. bugojanske grupe i sl. Krunoslava Draganovića je Tito pustio u Jugoslaviju, pa je nastavio život do smrti u Sarajevu. Sa dolaskom Tuđmana na vlast, otvaraju se širom vrata militantnoj klerofašstičkoj emigraciji, pa se Tuđman kao hrvatski šovinista i ustaša čini levim krilom HDZ-a. Ali to ne znači da ciljevi koje je Tuđman postavio i ostvario - da broj Srba u Hrvatskoj padne ispod 3% - ne predstavljaju ustašku agendu i ne potvrđuju da je i Tuđman ustaša.

Dakle, Hrvati imaju kontinuitet klerofašizma. Ništa novo, ništa "neo".

 

[Kor]

Nerazumevanje dela citata koji ste naveli, G-dine Kog, jeste jedan značajan problem. Zapravo, svakom ko je pratio ponašanje Slobodana Miloševića i ko je bar pokušao da uhvati žicu njegovog procesa razmišljanja, jasno je da rečenica "nije isključena da će neke odnjih biti i oružane" znači opasnost od inostranog faktora, pa, poučeni istorijom i grupom Feniks, te raznim nacionalističkim organizacijama svih naroda koje su delovale u državama okolo Jugoslavije (što se takođe, u sklopu potpore koje su te skupine dobijale u zemljama iz kojih su delovale, može svesti u domen tog inostranog faktora koji sam spomenuo) mogli su svi, kojima je cilj bilo očuvanje tadašnje države, proceniti da će do evetualnog sukoba doći na toj razini.
Naravno, pretpostavka je, verujem, bila da bi u slučaju takvog scenarija svi narodi trebalo da stanu pod jedan barjak i zajedno slome kičmu neprijateljima. Međutim, znamo da do toga, svakako, mnogima i nije bilo mnogo stalo.

Nema tu ni velikih ni malih problema. Taj citat je vrlo cesto od secesionista koriscen za primer velikosrpskih planova. Dakle, nije problem u tome kako ga je Milosevic shvatao, vec kako je zloupotrebljen od strane secesionista i onih koji su stajali iza njih.

Što se samo RSK tiče, mišljenja sam da je velika greška što plan Z-4 nije prihvaćen, jer, da jeste, Hrvatskoj bi bile vezane ruke, pa bi, u takvoj jednoj situaciji, morali mnogo bolje da porazmisle o pokretanju vojne akcije kakva je bila Oluja.
Da, teritorija nuđena planom Z-4 možda nije bila sasvim zadovoljavajuća, ali je nudila značajne uslove da Srbi u Krajini nastave svoj život, da, u opšte, egzistiraju na području predaka.

Lako se praviti generalom posle bitke ali bi to bila izuzetno bolna odluka za mnoge u tom trenutku kako sa srpske tako i sa hrvatske strane. Ja sam ubedjen da bi i tada Hrvatska nastojala da zagorca zivot tamosnjim Srbima i da na svaki moguci nacin smanji ingerencije koje bi nominalno dobili Srbi. Cilj hrvatskog osamostaljenja nije bila samo fiktivna politicka nezavisnost, vec i marginalizacija Srba u tamosnjem drustvu. To duboko seze u temelje hrvatskog nacionalizma.

Milošević, sa očima celokupne svetske javnosti na sebi, ipak je, kada su objedinjene hrvatsko muslimanske snage krenule i ka Banja Luci zapretio direktnim angažmanom Savezne Republike Jugoslavije u sukobu, te opštim ratom na celokupnom području bivše države, što je i dovelo do prestanka ofanzive, potpisivanja Dejtonskog sporazuma (koji je sačuvao bosanske Srbe na svojim ognjištima, ma šta se o tome mislilo (jer, budemo realno, nakon bombardovanja, vojska republike Srpske više nije imala takve odbrambene potencijale kojima bi zaustavila brojniju i od NATOa naoružanu neprijateljsku vojsku.

To su gluposti. Nista on nije konkretno pretio i sve je bilo za unutrasnju politicku upotrebu. Znao je za americku zamku u slucaju ukljucivanja VJ u sukob sa Hrvatima, zato nije ni pruzio nikakvu pomoc RSK a bogami niti RS.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Što se samo RSK tiče, mišljenja sam da je velika greška što plan Z-4 nije prihvaćen, jer, da jeste, Hrvatskoj bi bile vezane ruke, pa bi, u takvoj jednoj situaciji, morali mnogo bolje da porazmisle o pokretanju vojne akcije kakva je bila Oluja.
Da, teritorija nuđena planom Z-4 možda nije bila sasvim zadovoljavajuća, ali je nudila značajne uslove da Srbi u Krajini nastave svoj život, da, u opšte, egzistiraju na području predaka.

Za Hrvate je plan Z-4 bio potpuno neprihvatljiv...eno vidi sama Vesna Škare Ožbolt za onu emisiju kaže da Republika Hrvatska nikada ne bi pristala na njega i da je Tuđman njega tretirao kao WC papir koji treba, u najbolju ruku, uslovno prihvatiti kao početnu platformu čiji bi krajnji rezultat bio njegovo većinsko redukovanje ili izmena do te mere do koje je i bila ostvarena (na području zapadnog Srema, Istočne Slavonije i Baranje).

Da citiram, to bi stvorilo državu u državi kako su ponavljale hrvatske vođe tj. bilo bi potpuno skandalozno po svim parametrima i ne bi Zagreb nikako na to mogao pristati.

Evo, ovo je spisak zahteva koje su hrvatske vlasti dostavile Srbima i međunarodnoj zajednici ne kao jedan od segmenata rešenja, već kao preduslov za nastavak pregovora:
1) U roku od 24 sata se mora pustiti u promet naftovod, nad kojim će hrvatske vlasti imati kontrolu u celosti
2) Otvaranje svih komunikacijskih veza, a posebno puštanje Zagreb-Split železnice
3) Momentalna reintegracija RSK u Republiku Hrvatsku, potpunom, bezodložnom i hitnom primenom Ustava Republike Hrvatske na njenom području, kao i ustavnih odluka o srpskoj nacionalnoj manjini
4) Vojna kapitulacija svih oružanih snaga RSK predajom naoružanja Hrvatskoj vojsci u periodu od 3 do 8 dana uz posredovanje UNCRO

Kako ova četiri zahteva izgledaju?

Ono što je bilo predviđeno jeste da, nakon potpune integracije RSK u Hrvatsku te procesuiranja rukovodstva RSK dođe do slobodnih izbora na području cele Republike Hrvatske. Potom, plan Z-4 bi bio stavljen kao osnov u administrativnom odboru Sabora gde bi predstavnici vladajuće većine pregovarali sa predstavnicima srpskog poslaničkog kluba i onda utanačano rešenje na kraju tih pregovora bilo došlo na dnevni red parlamenta.

Dakle da se razumemo...to nisu bili uslovi za koje je bilo traženo da se amandmanima uključe u Z-4, niti je bilo ikakvih garancija da će taj sporazum biti potpisan ili implementiran posle ispunjenja ovih ultimatuma, već su pomenuta četiri zahteva bili hrvatski uslovi za nastavak mirovnih pregovora. Nakon ispunjenja hrvatskih ultimatuma pregovori bi bili nastavljeni (ja sam malo karikirao iznad, iz razloga što bi se to upravo na to svelo, ali dobro pretpostavimo da bi zaista bili nekakvi pregovori koje bi predstavnik UN posmatrao između predsednika Tuđmana i kluba saborskih zastupnika srpske manjine) i na kojima bi Z-4 plan poslužio kao osnov od kojeg bi se krenulo. To znači da Hrvatska nije pristajala na njega u toj formi, tj. da je on za nju bio (odnosno barem neki delovi) neprihvatljiv, te bi pregovorima hteli njega modifikovati i ubediti srpske predstavnike da odustanu od različitih njegovih segmenata.

Zato je potpuno apsurdno govoriti tako uporno kako se priča o Z4 planu kao da je on bio nekakva iole validna opcija u bilo kakvom kontekstu, kada je on u startu bio osuđen na propast.

Ovde treba imati na umu i da je za hrvatsku stranu Predsjednik Republike Srpske Krajine bio nelegitimna ličnost; jedan ratni zločinac. Tuđman je bio vrlo decidan da mu ne pada na pamet da se sastane ili pregovara sa zločincem, niti i sa kim koga on ovlasti što ti je klinč u samom startu jer doslovno ne priznaješ vođu one druge strane. S druge strane, što se tiče ličnog aspekta Milana Martića i njegovog negodovanja da prihvati nekakve mirovne sporazume koji bi otvorili put njegovom hapšenju i iznošenju pred sud mora biti shvaćeno i kroz tu dimenziju - on je bio osumnjičen i optužen za ratne zločine od strane Haškog tribunala (vrlo zgodno, nekoliko dana pred pregovore i Tuđmanovu izjavu da je Martić neprihvatljiv za pregovore, 25. jula 1995. godine) a čak i da nije to bio, svakako bi ga gonile hrvatske vlasti. Ako sagladavamo tu ličnu dimenziju Martićevu, za njega je to značilo u određenom smislu kraj i provođenje najvećeg dela ostatka života iza rešetaka.