Došli smo da pronađemo sreću.
Tražimo je u osvajačkim pohodima, osvojenim teritorijama i blagu. Uzalud.
Tražimo je u drugima, svaki put razočarani. I u sebi tražimo, i to tek kada se razočaramo u svet.
Dugo odlažemo priznanje jer znamo koji je ulog. Ipak, kada padnu sve iluzije, obmane i odbrane, ostajemo sami i bez oslonca.
Tek tada instiktivno podižemo ruke ka nebu.
Raširene i naizgled prazne ruke nikada nisu prazne. Između je, izbrazdano i puno ožiljaka, hipertrofirano ali još živo srce.
Tada se niz ruke spušta svest o učinjenom i neučinjenom, o pređenom putu, delima kojima smo oslikali svet dok smo hodali tražeći sreću.
I tada se, odnekud, rađa misao da je život pretvoren u potragu imao brojne trenutke sreće. Što duže ta misao boravi, ovoga puta u srcu umesto u glavi, čovek postaje svestan da je sam život sreća.
Onome ko umesto mozgom razmišlja srcem, to je od samog početka jasno. Jer, mozak je naučen da stalno meri, upoređuje, čineći da sve izgleda manje i beznačajnije.
Jedino srce zahvalno i radosno prihvata sve onako kako jeste, veliko i vredno. Najveća je sreća raširiti ruke i oslušnuti srce. Srećan srcem posmatra svet.
Aj, kokoške na šipku...možda se nafata neki dobar pevac 
Radi kondicije, nije drugo. 
