УМЕТНОСТ
Немам појма шта ми је било. Ја се у то уопште не разумем, ништа о томе не знам, чак су ми у школи поклањали двојку из ликовног. Али, једноставно сам се залепио за ту слику. "Велика гозба", тако се звала. Насликан огроман сто, пун свега и свачега. Савршено насликан. Најразноврснија и најразличитија храна приказана тако да се буквално осећа мирис. Кад се дуже гледа, богами, и укус. Чудо од слике.
Отишао сам код сликара, неког Драгољуба. Почео је да се пренемаже, па оволико марака, па онолико марака. Ја му кажем:
- Драгољубе, ја ову слику морам да имам!
Види он да сам стварно озбиљан, и договоримо се ко људи: ја њему педесет литара ракоје од мојих шљива, плус четири xака кромпира кад будем вадио, и да му дотерам и исцепам четири метра дрва. Поштено.
Фино упакујем слику, као бебу, и донесем кући. Померим Светог Ђорђа у спаваћу собу, а у трпезарију окачим "Велику гозбу". Жена, срећом, ћути, али се само крсти.
- Не ваља светац у спаваћу собу - морала је нешто да лане, али сам је само "онако" погледао, и видела је да нема шале.
- Постављај ручак! - командовао сам, да је мало раздрмам.
А ручак, наравно, клот пасуљ и бајат хлеб, да се мање поједе. Поседала деца, баба и жена, спремају се да навале.
- Гледај слику! - командујем ја.
Сви се загледали, а деци смешно, па се кикоћу.
- Гледај, бре, слику! - поново ја подвикнем. Они се мало смирили, и гледају...
- Сад једите! - одобрим ја ручак.
А драго ми. Да и они виде шта је уметност.
Слободан СИМИЋ
..
?
.
