Pričamo, dakle postojimo - Arhiva

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Viljeme, ti me uopšte ne slušaš", ridao je Mlohavi Erl od Sauthemptona, zaklanjajući lice vezenom maramicom. Bio je potresen.

Još jedno veče "Kod zlatnog šupka" gde su dolazili mladi i neukrotivi muškarci. Ćućorili su i nežno se dodirivali nosevima. Jedan mladić je već treći put prolazio pored njihovog stola izazovno njišući kukovima. Kojatkin Šekspir ga je prepoznao, bio je to glumac iz Glouba, Mlohavi ekscentrik. I sad je oko struka, umesto pojasa, nosio venac suvih ljutih papričica. Kojatkin Šekspir podigne levu obrvu, a Mlohavi Erl u znak izuzetne naklonosti i poštovanja prema velikom pesniku, elegantnim pokretom namesti rub gaća koje su mu se duboko usecale u dupe.

Stvarno se zasitio Mlohavog Ela. Zato što je bio nemaštovit ljubavnik. Njegov anus postao je impotentan i bledunjav, a jednom rasnom pesniku sa obdarenom muškošću je potrebna crvena ruža ljubavi. Bez nje on ne može da stvara. Kada bi se kasno vratio iz pozorišta, Mlohavi Erl ga je čekao budan, ali se nije razlikovao od pepeljare ili upotrebljenih palidrvaca. Izgledao je i sam kao mrtva priroda.

"Ne plači dragi prijatelju", reče mu Kojatkin Šekspir, "tvoja sreća možda je negde drugde". "Bez tebe mi nema života!", Mlohavi Erl je izgubio kontrolu i bacio se Kojatkinu Šekspiru u naručje. Dok se kobeljao iz mučnog zagrljaja, Kojatkin je prisluškivao razgovor za susednim stolom. Loknasti plavojko pričao je o svom putu po Mlecima, kako je tamo neki crnac iz ljubomore ubio ženu na spavanju. Plavojko napući medna ustašca i posla mu vazdušasti poljubac.

Ljubomora, muška histerija, nova ljubav na pomolu. Kad kola krenu nizbrdo, onda treba prevariti samog sebe sa samim sobom. Kojatkin Šekspir se kao maši da plati krčmarici, da bi se, pre no što će svoj račun pošteno platiti, snažno protrljao po šlicu.


 
ybt... sad je presho na analne fiksacije. :lol: al pozitivno sho je promenio avatar... kako se to zove u strucnim krugovima...hmmm... :lol:

kinfa sad sam shvatil da si genijalan i necu te pamtit po tem, ne, vec po tom prodornom unutarnjem kriku kad krenesh da mi zagrizes mlohavog :lol: podsecas me na onog pedikira od milton singa, vec sam jednom pisao o njemu koji je jadan bio u ljubavnoj vezi sa jednom damom zvanom moli blum sve dok nije shvatio poremecenog uma da je ona samo knjizevni lik :hahaha:
 
Elem, sad nešto sasvim drugačije (a možda i ne :)):

ZONA SUMRAKA

Kultna TV serija SF/ horor „omnibus“ filmova, koja je trajala, s dužim prekidima, od 1958-2003. godine. U tom periodu prikazano je preko dvesta šezdeset epizoda.

Idejni tvorac bio je pisac televizijskih drama, Rod Serling, koji je u seriji imao ulogu naratora. Među scenaristima su se našli i autori, poput Reja Bredberija i Ričarda Metisona, a mnoge epizode su literarnu podlošku imale u pričama Ambrouza Birsa, R. Dala, Bloha. U „Zoni sumraka“ glumile su brojne holivudske zvezde: Miki Runi, Robert Redford, Vilijam Šetner, Čarls Bronson, Robert Dival, Li Marvin, Brus Vilis, Morgan Frimen, Ejmi Irving... U poslednjim ciklusima serije, među režiserima su se pojavili Stiven Spilberg, Frensis Ford Kopola i Ves Krejven. Prepoznatljiv muzički motiv stalno je dorađivan, a u njegovoj obradi učestvovali su, na primer, Džeri Garsija i grupa „Grejtful ded“.

Neke priče asociraju na dela poznatih klasika. Tako, na primer, u jednoj epizodi, pod imenom „Pet osoba u potrazi za izlazom“ (1962), prepoznajemo motiv preuzet iz drame „Šest lica traži pisca“, Luiđija Pirandela. Ova epizoda interesantna je i zbog činjenice da je, mnogo godina kasnije, na njoj zasnovana potka horor-filma „Kocka“.

Jedna od tipičnih horor-priča o paralelnom svetu jeste „Mala izgubljena devojčica“: dete, koga muče košmari, na kraju postaje deo sopstvenog sna i u njega polako uvlači svoje najbliže. Zarobljeni u drugim svetovima ili zaglavljeni negde u vremenu, junaci „Zone sumraka“ su, zapravo, izgubljeni između sna i jave. Ono što im deluje kao realnost, ispostavlja se da je košmar ili fantazija; s druge strane, ono što im se čini kao privid ili san – okrutna je stvarnost. Ništa nije onako kako nam to na prvi pogled izgleda.

„Zona sumraka“ je, iako najavljena kao „put u četvrtu dimenziju“, vrlo brzo postala popularna porodična zabava. Ona je prosečnog gledaoca zainteresovala za SF i horor-žanr, ali, i mnogo više od toga... Naime, na samom početku prikazivanja, rad autora bio je ograničen usled cenzure, pa su pisci-scenaristi koristili metafore kako bi ukazali na određene socijalno-političke probleme. Često korišćene teme bile su: nuklearni rat, „lov na veštice“ (komuniste) u vreme Makartija, masovna histerija, usamljenost i otuđenost pojedinca, globalizacija društva. One su bile sakrivene iza priča o invazijima vanzemaljaca, maskiranim strancima i tajnim službama.

Tako je alternativni svet, iz „zone sumraka“, postao mistifikovana parabola svakodnevnog života. Naslov serije i danas je sinonim za neobičnu, apsurdnu situaciju koja nas nevoljno zadesi.

 
Poslednja izmena:
Zanesenost vetrenjačama i riterskim turnirima, Dom Mlohavi Kikot duguje svojoj mami, štrkljastoj senjori Kihot, "sušenoj saragi", kako ju je pred svojim drugaricama od milošte oslovljavala Borčicina svekrva. Ova žena lisičijeg skoka i orlovskog dara zapažanja, svakako je odgovorna za obrazovanje Kikota Mlohavog, jer mu je pred spavanje, želeći da iskoreni ružnu naviku podstaknutu dadiljinim savetima kako da se pipka ispod pokrivača da bi slatko pajkio, čitala viteške romane.

Dečak Mlohavi Kikot, ni trenutka nije mogao da bude sam i da oduška svojoj melanholiji, jer taman bi se kroz prozor zagledao u čeznutljive oči neke ovčice koja na poljančetu pase, kad bi iz nekog budžaka iskočila mama i opominjala ga da grdno gubi vreme. Mržnja prema vetrenjačama takođe je posledica jedne predškolske traume. Mališa Mlohavog Lika samo što se nije udavio kada je u mlinu-vetrenjači ujaka Pablitosa, tražeći kačket, upao u sanduk s brašnom.

Kako su godine prolazile, strogost senjore Kihot se pojačavala. "S kim si onakav si", govorila je sinu. Sančo Pansakojot joj se nikako nije dopadao. Smatrala ga je gluperdom sa škembetom umesto mozga, nespretnim trtomudom koji nije u stanju ni vola da ubode u dupe.

Ni žena Sanča Pansakojota nije ništa bolje mislila o Don Mlohavom Kikotu. Ali šta je jedna drusla dupetara i sokačara, sa sisama kao bokalima, koju su na Sančove oči štipkali u krčmi, mogla da zna o uzletu mašte i o zanosu? U šta se pa ona razume? Sve u šesnaest laprdala je o vitezu i štitonoši, i kako je njenog priglupog muža uzeo pod svoje jedan manijak, tako je njegova žena pred svetom propirala plavež na Sančo Pansakojotov račun.

On se smeškao, više zbog svoje dobroćudne prirode ali i od vina, ne ljuteći se kad bi slušaoci ove muške monodrame prihvatili njegovu ženu za guzove, ili bi joj gurnuli ruku među sise, ili bi se neko toliko osmelio (mada ga je Sančo Pansakojot svojim pospanim pogledom skoro bodrio) da izuje bakandžu, zavuče nogu među gospojine butine i zagolica je prstima ispalim kroz iscepanu čarapu, po našušorenom runu.


 
Obozavala sam da gledam "Zonu sumraka" kada sam bila klinka, ali i serijal "Alfred Hitchcock Presents".
Muzicka tema "Zone" je fantasticna, jedna od onih koja "ulazi" u uho na prvo slusanje i nikada se ne zaboravlja.

Hvala na podsecanju :D


A, da dogadjalo mi se i u zivotu da se zapitam "Da li sam u zoni sumraka? To ovako izgleda?" :lol:
 
Poslednja izmena:
eve.best:
A, da dogadjalo mi se i u zivotu da se zapitam "Da li sam u zoni sumraka? To ovako izgleda?" :lol:
Kliknite za proširenje...

Tako izgleda. :lol:

Hm... Idemo dalje :):

KOŠMAR

Ružan san, noćna mora. Figurativno: neka stvarna prilika ili doživljaj, koji, svojim užasnim ili zbunjujućim osobinama, asocira na neprijatan san.
„Umreti, usnuti;
Usnuti: možda, sanjati: eh, tu je
Nevolja cela...“
(Šekspir, Hamlet)

Incubus (latinska reč koja označava košmar) je, u srednjevekovnim evropskim folklornim pričama, bio muški demon, pali anđeo koji vodi ljubav sa usnulim ženama. O tom verovanju svedoči i Fuselijeva slika „Košmar“ (1781): ona prikazuje devojku kako spava, dok joj na trbuhu sedi bestijalno biće (đavolak, gnom).

Primitivni narodi videli su u snovima manifestaciju predaka ili demona, i smatrali da pomoću snova oni opšte sa natprirodnim svetom. I danas američki Indijanci iz Čipeva plemena, prave tzv. „zamke za snove“ (dreamcatcher) za svoju novorođenčad, kako bi od njih oterali loše snove. „Zamka“ se sastoji od kružnog drvenog obruča, isprepletenog mrežastim nitima i okićenog sovinim ili orlovim perjem. Stavlja se iznad uzglavlja deteta; veruje se da, dok beba spava, dobri snovi prolaze kroz mrežu a loši ostaju zarobljeni u njoj i bivaju uništeni prvim zracima sunca. Stari Egipćani kodifikovali su veštinu tumačenja snova, koja je trebalo da im predskaže budućnost. Japanci se mole duhu Bakuu („žderaču snova“) da im odagna košmare, kako im zla stvorenja, iz ružnih snova, ne bi naudila. Sve do XX veka i pojave psihoanalize, mislilo se da su snovi magija izvan čovekovog „ja“. Tek onda se došlo do zaključka kako nastanak sna stimulišu događaji iz budnog života, te da su oni samo projekcija nesvesnog.

U litaraturi, počevši od Kerolove „Alise u zemlji čuda“, san je često pokretač cele priče. Kod romantičara, simbolista i nadrealista, košmar je inspirativna halucinacija ili fantastična projekcija mašte. Kod ekspresionista, on je izraz realno nemerljivog apsurda u kome se našao junak priče (na primer: Jozef K. iz Kafkinog romana „Proces“). U horor-književnostii, košmar ima različite konotacije. Ponekad je on prateće stanje duševno labilnog aktera priče; interakcija realnog i fantastičnog sveta; ili „slutnja“, nagoveštaj da u stvarnom junakovom životu postoji neka pretnja (Dejl, iz Simonsovog romana „Ukleta zima“).

Jedan od prvih filmova, koji se ozbiljnije bavio analizom snova, bio je Hičkokov „Opčinjen“ (Spellbound, 1945). Slike košmarnih vizija za ovaj film pravio je nadrealistički multimedijalni umetnik Salvador Dali, koji je nešto slično učinio 1928., u Bunjuelovom šokantnom „Andaluzijskom psu“.

Iste godine, kad i „Opčinjen“, pojavio se i horor-film „Smrt noći“. U njemu, petoro ljudi provodi noć u jednoj sablasnoj kući. Oni se sreću po prvi put i naizgled nemaju ničeg zajedničkog, izuzev istovetnih utvara koje ih progone u košmarima.
Ovo osrednje filmsko ostvarenje poslužiće, mnogo godina kasnije, kao osnova za popularni serijal o Frediju Krugeru („Strava u Ulici brestova“, 1984; nastavci: 1985, 1987, 1988, 1989, 1991; vidi: Fredi Kruger). Ali, bilo je još horor-filmova na temu jezivih kreatura koji imaju mogućnost da, u snovima, ugroze realni život spavača („Loši snovi“; „Demon iz snova“, 1988).
Takođe, košmar se javlja i kao „vizija“ junaka paranormalnih sposobnosti.
„Realni“ horor-film tumači košmar kao mutno stanje psihopate, koji u njemu vidi spoljni život, tj. stvarnost. Kao i u literaturi, i ovde je ponekad ružan san upozorenje ili predskazanje nastupajućih jezivih događaja. Junaka ili junakinju muče košmari, čije poreklo oni ne umeju da objasne. Ili su oboleli od amnezije, a snovi služe samo kao podsticaj za prisećanje na nešto strašno iz njihove prošlosti.
Kao poseban fenomen, ili filmski trik, javlja se „ponovljeni košmar“: glavni junaci su preko glave preturili najgore užase i film se završava hepiendom. On, ona (ili oni, zajedno) leškare u krevetu, konačno spokojni. Jeziva spodoba naginje se nad ležaj i zamahuje sekirčetom iznad njihovih usnulih glava. Muzika je dramatična. Odjednom, u kritičnom trenutku, naši junaci se bude. S olakšanjem konstatujemo da je to bio samo košmar. Ili nije?
Ovakvo grand finale, osim što ima funkciju da se, još jedanput, poigra živcima publike, može da ukaže i na sledeće: ne postoji „hepiend“ – posle horora kojeg su preživeli, naši junaci će uvek biti uskraćeni za miran, relaksirajući san. Njihov fizički eliminisani protivnik kao da im poručuje: „Mogli ste me uništiti na javi, ali me nikada nećete isterati iz svoje podsvesti.“

„Ima li naše postojanje neku svrhu, ili je ono samo san?“ – reče u jednoj epizodi Dilan Dog, junak istoimenog horor-stripa, i nastavi da filozofira: „Najgore košmare doživljavamo širom otvorenih očiju.“

Dakle: „laku noć“ ili „dobro jutro“?

 
Dobro jutro. " : ) "

Kad uobrazi da je Kojatkin ne voli i da ona njega ne voli, zaključa se u kupatilu i tamo sedi satima. Aseptična hladnoća belih pločica dodaje njenoj samoći tišinu kapelice, velike katedrale u kojoj je intimna molitva unapred osujećena, jer se Bog čini tako raštrkan. Iz kupatila ona čuje svoje ukućane. Povremeno do nje domile taktovi rekvijema u kojem je ožaljena kao vukodlak sa srcem probodenim glogovim kolcem. Ona onda pusti vodu, neonska sijalica iznad lavaboa jače zasija, žubor vode pojača blesak i iznenadni stisak ruke.

Klozetska šolja je belina snega na Alpima. Sve se na njoj sija, čak i metalne šarke drvenog poklopca kojima posvećuje posebnu pažnju, glancajući ih sidolom. Posvećenost prepuna pravila pri njenoj upotrebi, nagoni je da misli kako njena šolja poseduje veštačku inteligenciju.

Još od Marsela Dišana beli pisoar od porcelana postaje umetničko delo. Rasprskane žute kapljice po njemu, vraćaju u raj detinjstva, podsećaju na maminu supu od masne koke, prijatnu i toplu kakve su i poslednje kapi dok navlači gaće. U zlatnom mlazu koji iz nje izbija i kad sve u njoj zamukne, ima pesme i poverenja u ono biće koje je kao dete bila kada je piškila na poljančetu.

O njenom piškenju će još biti reči u nekoj drugoj priči, jer želim da postoji još dugo. Dok smišljam dalje, ona još uvek sedi na wc šolji i naređuje srcu da mora nekog da voli. Srce, naravno, ne podnosi naređenja. Pamet da, ali srce ne sluša, ono voli kad njemu dođe. I tako, ona odustaje od samoće, pere ruke nad lavaboom koji je upravo izribao njen mlohavi muž. U štroci koja se po njemu sliva ona čita svoju sudbinu, kao s dlana.


 
e draga borcice ko sto obecah, ovo je pisala jedna dama ljubitelj viskontija...


Sto se tice knjige Gepard, potpuno si u pravu, prosto je bozanstvena a najvise od svega zacudjuje podatak da mu je to prvi i jedini roman. Tvoje misljenje o filmu verovatno je delio i sam Viskonti, jer je sebe naterao na popravni ispit u filmu Zatvoreni porodicni krug. Mislim da je vec tada bio bolestan a Inocente nije uspeo ni da zavrsi. Ne znam da li si gledao Zatvoreni porodicni krug, tema je kao savremena, a upravo su u pitanju ona razmisljanja iz Geparda o propadanju starog plemstva i usponu skorojevica. Da nije u pitanju moja paranoja svedoci podatak da glavnu ulogu igra niko drugi do Bert Lankaster. Kraj je prorocansko-autobiografski i vrlo tuzan. Po meni je najbolji Viskontijev film i jedan od najboljih filmova uopšte Smrt u Veneciji. Ne samo zbog svoje vizuelne lepote, sjajnih glumaca, savrseno odabrane muzike i dijaloga svedenih na minimum, vec zbog filozofske dimenzije koju ce tek u buducnosti shvatiti na pravi nacin. Mislim da ljude odbija otvorena homoseksualnost u filmu, ili neke ljude privlači samo to, a ostale nivoe nisu ni razumeli ili pokusali da razumeju. Sto bi rekao sam Viskonti, oni kojima je smetalo sto sam komunista, oprastali su mi sto sam homoseksualac, oni kojima je smetalo sto sam homoseksualac oprastali su mi sto sam komunista. Eto tako stalno nekom nesto smeta, a meni kod Viskontija ne smeta nista. Za mene je on veliki umetnik, savrseno bice, esteta 100%, bio je lep kao Apolon cak i kad je ostario, nisam odusevljena njegovim delima u stilu neorealizma, ali sam mu duboko zahvalna za ostale filmove koji su mi pruzili neopisivo uzivanje.

i sunchaserov odgovor....

Наклон дами, пре свега. Лампедуза, свакако, много значајан лик (с том једном једином књигом - и ту има неке симболике... последњи изданак старог племства са Сицилије напише књигу о, де факто, сопственим прецима, у најбољем маниру руских реалиста, али са домаћим зачином Сицилије, и онда умре). Него, после читања ове поруке, остаје ми да што пре дођем до филма "Затворени породични круг". Иначе, Висконтија и познајем само по неореалистичком периоду ("Роко...", "La Terra Trema", закључно са филмом "Гепард", с тим што сам прва два видео прилично давно). Каснија остварења скоро да и нисам гледао, шездесете ми - са изузетком Фелинија и неких жанровски "америчких" италијанских аутора, попут Моничелија и сличних - нису никад биле претерано привлачна декада италијанске кинематографије. "Смрт у Венецији" сам видео у неколико неповезаних сегмената. Иначе, у праву си, филмска хомосексуалност одбија већину гледалаца. Колико год био далеко од тога да се залажем за неку агресију над педерима и слично, ствари које лично сматрам аномалијама, не могу да прихватим као конвенционалне, мислим да је то објашњење. Напросто, кад је у питању филм или било која уметност, форсирана "толеранција" према овом или оном тренутно популарном концепту свакако не доприноси квалитетном увиду у неко дело. Рецимо, недавно сам покушао да гледам Фелинијев "Сатирикон" и одустао након мање од пет минута. Ако си гледала тај филм, јасно ти је о чему причам (иако ми је Фелини, као што већ рекох, један од омиљених италијанских аутора из тог класичног периода, али тај филм су већ седамдесете, декаденција и пад, можда и дефинитивни крај европског филма као категорије вредне помена).

Него, стара аристократија у италијанским филмовима... Погледај, ако већ ниси, Торнатореов "Човек звезда" (главна улога Серђо Кастелито, релативно познат италијански глумац и редитељ), о којем сам баш овде причао с Марлоном. Ту је лепо обрађен тај мотив племства (а то би били, рецимо, Гепардови потомци, јер је већ ХХ век у игри), као немог мудраца/сувишног сведока/одраза сопствених предака из кривог угла, и то у само неколико епизодних секвенци. Мислим да је Торнаторе ту био вернији Лампедузи него Висконти са читавим филмом (лично, увек сам имао утисак и да је Ћимино из истог разлога увео лик племића у филм "Сицилијанац", иначе безобразно потцењено ремек-дело осамдесетих). Толико од мене, хвала на коментару још једном; остаје ми да погледам "Затворени породични круг", па ћемо овде да продискутујемо.



ima josh dosta ovde negde pa... :)


http://forum.krstarica.com/threads/79066&highlight=viskonti&page=704
 
inace ovo bese neko rekao ovde za mene ali tek sad shvatam da je mislio na drugoga... :)


dubokog sam misljenja da on u biti uopste ne deluje tako zanimljivo i vispreno kako zheli da nam se na forumu predstavi.... barem na ovom pdf-u. primetna je doza njegove upornosti da nam nametne utisak da nije prosechan kao drugi i da se boji takve ocene shto pokushava da maskira koriscenjem mnogobrojnih sofizama i igrom premetanja rechi i pojmova da bi postigao maliociozni efekat holbachove doktrine o velikom posedu mashte koju iskreno recheno nema nimalo. takvog choveka bi u rl voleo da sretnem i da potvrdim tezu da se takvih osoba treba chuvati u formi... sauvi qui peut..... ono shto znam o njemu na osnovu pricha onih koji su ga upoznali pokazuje mi da on drži hegelovski malo do zdravog razuma i da begom u apstraktne forme razmisljanja pokushava da skrene sagovornika u bihevioralni impressumm da je on neshto malo manje nego bog a neshto vishe nego bilo ko shto hodi zemljom. znam da se on nece ljutiti zbog ove moje da kažem blage analize psihotichnih reakcija koje su neki put dominanta njegove podsvesti i manifestuju se u vokabularu neprimerenom chak i zaludjenom radikalskom glasachu iz juzhne ili centralne srbije, ali istina je gorka pa je treba progutati sa stilom.
 
Nokti su vrlo važan detalj na ženskom biću. Ovalni, četvrtasti, dugački, kratki, izgrickani, nelakirani, lakirani tamnocrvenom, ružičastom ili sedefno-belom bojom - oni mnogo govore o karakteru svoje vlasnice. Prsti dugačkih, crveni noktiju, koji ritmički dobuju po stolu, tako su hipnotički šarmantni i ženstveno grabežljivi poput kraka morske zvezde. Jedan muškarac je, pri pogledu na te nokte boje zgrušane krvi, glasno uzdahnuo: Voleo bih da sam cigareta... komadić zgužvanog staniola između njenog palca i kažiprsta.

Kada treba podseći dugačke, negovane nokte, žena to oseća kao delikatan trenutak vrhunske koncentracije. Jer, samo jednim, jedinim pogrešnim potezom moguće je finoj ženskoj ruci oduzeti posebnost... i učiniti je nečijom vrlo, vrlo običnom šakom.
Sec-sec - i nestaju milimetri nežnog oružja. Odgajani s puno ljubavi i pažnje, sad, nabacani na dno staklene pepeljare, podsećaju na krljušt mrtve ribe. Takoreći đubre kao i svako drugo, čija prljavština, zaparložena u vidu sitnih ljuspica nečije kože ispod nekad živih noktiju, nestaje u dubini klozetske šolje.
Seckanje noktiju je stoga umetnički čin, a alatka - zvana "makazice za nokte"* - dleto, umetnikovo oruđe.


Makazice za nokte mogu biti opasne koliko i grickalica za nokte. U „krimićima“, njima ucenjivači ili kidnaperi ženskog roda seckaju slova iz novina, lepe na svoja pisma koja, potom, anonimno šalju žrtvama.
U jednom američkom trileru sa elementima horora, pod imenom „Makaze“ (1991), glavna junakinja, seksualno isfrustrirana i neurotična (igra je Šeron Stoun), ima vrlo negativne asocijacije na ovaj predmet. Ništa čudno, jer makaze (one velike) i te kako mogu poslužiti u radnji horor filma ili romana; ne za krojenje i šivenje, već za zabadanje u telo žrtve.
Priča je slična kao i u slučaju noža, s tom razlikom što se makaze koriste, uglavnom, kao odbrambeno sredstvo i to u ženskim rukama. Kliše: nju juri manijak, a onda se ona dočepa „hladnog oružja“, tj. makaza i... Iako krv šiklja na sve strane, manijak tada šeta unaokolo sa makazama koje mu vire iz čela, oka, ili abdomena. Ali, samo nakratko, jer ga ona opet probode nožem, pa šilom, zatim spravicom za razbijanje leda, ili se on sam natakne na mesarsku kuku.

 
Kada vec pominjes makaze kao "hladno oruzje" u filmovima, meni je prva asocijacija Hickokov "Pozovi M radi ubistva". Sva sreca da su makaze bile na radnom stolu blizu telefona, a nisu tu bile "slucajno". Ubica je sam sebi zapecatio sudbinu....

Da, nista gore nego kada zbog jednog koji se zacepio, moras da iseces sve te divne nokte....
Ne daj boze da si bas u to vreme nesto nervozna, makazice ti nece ni trebati :lol:



 
Poslednja izmena:
ne razumesh ti to eve.... kako je to kad dve nalozhene quropatne mutantkinje sa isplaženim pohotnim jezicima posmatraju mlado belo žensko mirisno meso uvijeno u čipkano tilovanu venčanicu sa svilenim vešom ispod i imaju kvrc u glavi kako bi joj isti cepali i chepili oble bele guzove u koji bi gurali svoj rachvasti jezik i prljavu drshku od srafcigera dok bi ona jadnica stenjala u zanosu i tiho mrmljala pred tim mtantkinjama u popadijskim noshnjama... ne.. ne... ne... necu da se udajem.... nikada...


ovo sam negde napisao pa mislio da ima veze sa makazicama da se one dve jadnice ne muche sa cepanjem....:lol:
 
da zavrsim poshto odo da se vidim sa jednom forumasicom koja tek sto je doputovala iz daleka.... ;) citajuci betmenove postove razmisljam dal ovaj pdf polako postaje paviljon 6 :) ...taj paviljon nije bio privilegija samo chehova vec i mnogih drugih umetnika kao npr. chajkovskog... ali posto je apstraktno razmisljanje neka forma apsolutne slobode a pticiji let necijih sivih celija opet kao vrsta duhovnog suicida tog autora, otprilike kao kada bardzisov alex bezi od tiranije skokom kroz prozor samo da ne bi slusao odu radosti samom sebi sa konotacijama koje mu nisu dizale libido vec bile kontraproduktivne i pravile mu vishak likvora u glavi.... :lol:
 
eve.best:
Kada vec pominjes makaze kao "hladno oruzje" u filmovima, meni je prva asocijacija Hickokov "Pozovi M radi ubistva". Sva sreca da su makaze bile na radnom stolu blizu telefona, a nisu tu bile "slucajno". Ubica je sam sebi zapecatio sudbinu....

Da, nista gore nego kada zbog jednog koji se zacepio, moras da iseces sve te divne nokte....
Ne daj boze da si bas u to vreme nesto nervozna, makazice ti nece ni trebati :lol:



Kliknite za proširenje...

Pogledaj film "Odvratnost" (Repulsion), Romana Polanskog.;)
 
Borac za prava zivotinja:
Film je težak. Ostavlja mučan utisak. Čisto da se pripremiš na to.
Kliknite za proširenje...
Ko je poslao?
Ukupno poruka : 317
Korisničko ime Poruke
Млохави 88
Borac za prava zivotinja 66
kojote 33
LBarbara 29
WEISHAUPT 26
eve.best 20
ko_to_tamo_peva 11
Modruna 7
kojica 6
Prosvetljenje 3
he_who_brings_order 3
Bereck 3
Gljiva zjalelovka 3
lyon69 3
Ambasador 2
Mystic_ 2
dog face boy 2
bezkorisnickogimena 2
flpflp 1
picololeone 1
KadBiBio 1
Vragana 1
Zazijavalo 1
bluebojana 1
Mirođija 1
hakim bej 1


Od 26 različitih korisničkih imena koji su posetili ovu temu, čak 10 pripada Marlonu Mlohavom. Marlonu banovanom i Mlohavom.
Film zaista jeste težak. Slažem se da ostavlja mučan utisak.


"Nismo ispunili obećanja i ne sedimo više u našim kafanama, zbijenih ramena oko jednog stola, gde se tiskamo jer stižu naši stari prijatelji, pokisli i promrzli, pa trljaju ruke još sa vrata i raduju se što nas vide na okupu... biće to strašan provod, kažu, svi ste tu, svi smo se našli, i mi im objašnjavamo ko je koga gde i kako pokupio, i kako smo naleteli jedni na druge sasvim slučajno, pa pravimo mesta za nove drugare koji tek pristižu i govore za film koji su gledali da je 'sranje', za koncert koji su slušali da je 'falš', za damu koju su potucali da je 'lopata'..."

Gde su naši prijatelji? Ko ih je svojim divljanjem oterao iz kafane?


Prijatelji filozofije i kafane, gde ste?

Recite zašto nerado posećujete ovo mesto?
 
Ја само 6 коментара?!

Па то тако не може...:mrgreen:

Ово место не посећујем, јер је некима јако потребно да кажу да постоје...:D

:tajna: Следећи пут мене питај ко је чији клон.. имаш неколико грешака...
 
Jeste, a taman sam počeo da pišem o Iv Best, kad me prekinuste. :)

A toliko je bila lepa pričica, romantična i sva baršunasta...

Još uvek se sećam početka, nešto kao: Ona ga je mazila i stiskala, ona ga je budila, oživljavala koristeći veštine mađioničarke koja magijom pripitomljava gmaza ili guštera. On je počeo da raste i da pulsira...

Borčice, dušo, pomogni mi da razrešim dilemu, da li da nastavim ovde ili na nekom drugom mestu, sa ovom prelepom pričom? Ili da sačekamo Iv, pa neka ona odluči? :)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top