Pričamo, dakle postojimo- Arhiva II

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Jutos kad sam dolazila na posao videla sam prizor koji me je strasno rastuzio. Zato vam darujem jednu tuznu pricu...mog omiljenog Oskara Vajlda. Zove se:

Slavuj i ruža

"Rekla je da će igrati sa mnom ako joj donesem crvenu ružu" - tužno je govorio mladi student - "ali u celom mom vrtu nema ni jedne crvene ruže".

Iz svog gnezda na hrastu slušao ga ja slavuj i pitao se, gledajući ga kroz bujno hrastovo lišće, kako da mu pomogne.

"Ni jedne jedine crvene ruže u mom vrtu" - očajno je ponavljao student i njegove lepe oči ispuniše se suzama. "Bože, kako sreća zavisi od beznačajnih sitnica! Pročitao sam sve što su mudraci sveta napisali, sve tajne filosofije sam savladao, a eto, samo zbog toga što nemam jednu crvenu ružu, moj život je upropašćen."

"Evo najzad nekoga ko istinski voli" - reče slavuj. "Noćima sam pevao o njemu, iako ga nisam poznavao; noćima sam pričao njegovu priču zvezdama, a eto, sad ga i vidim. Kosa mu je tamna kao cvet zumbula, usne su mu crvene kao ruža njegove želje, ali strast je učinila njegovo lice bledim kao slonovača, a tuga je utisnula svoj pečat na njegove veđe."

"Princ sutra uveče priređuje bal" - nastavi mladi student - "i moja voljena će biti tamo. Ako joj donesem crvenu ružu, plesaće sa mnom do zore. Ako joj donesem crvenu ružu, držaću je u naručju i ona ce nasloniti glavu na moje rame; njena ruka će počivati u mojoj. Ali, u mom vrtu nema ni jedne crvene ruže, pa ću morati da sedim sam, a ona ce bezobzirno proći pored mene ne udostojivši me ni jednog osmeha. Srce će mi prepući od tuge."

"On zaista istinski voli" - reče slavuj. "Ono o čemu ja pevam on doživljava kao patnju. Zaista, ljubav je divna stvar. Dragocenija od smaragda, skupocenija od finih opala. Ona se ne može kupiti za bisere ni za safire; ljubav se ne izlaže po pijačnim tezgama. Trgovci ne mogu da je kupe, niti se ona može meriti na juvelirskoj vagi."

"Muzičari će sedeti u orkestru" - reče mladi student sa setom - "i svirati svoje gudačke instrumente; moja voljena će igrati uz pratnju harfe i violine. Igraće tako lepršavo da njene noge neće dodirivati pod, a udvarači obučeni u odela veselih boja, tiskaće se oko nje. Ali sa mnom ona neće igrati, jer nemam crvenu ružu da joj poklonim!" - reče i očajno se baci na travu. Onda zari svoje lepo lice u šake i gorko zaplaka.

"Zašto on plače?" - pitao je mali zeleni gušter protrčavši pored njega sa zadignutim repom.

"Zbilja zašto?" - čudio se leptir koji je lepršao krilima udvarajući se zraku sunca.

"Stvarno zašto?" - šaputao je krasuljak svom susedu tihim mekanim glasom.

"On plače zbog crvene ruže" - reče slavuj.

"Zbog crvene ruže!?" - čudili su se oni. "Pa to je smešno."

Mali gušter koji je bio malčice zajedljiv u brk mu se nasmeja.

Ali slavuj je razumeo tajnu studentove tuge i ćutke ga je posmatrao s hrasta razmišljajući o tajnama ljubavi.

Onda raširi krila, polete i poče da kruži u vazduhu. Poleteo je preko gaja kao senka; kao senka je preleteo iznad vrta.

Na travnjaku se nalazio divan ružin grm. Kad ga je slavuj ugledao spusti se na jedan njegov izdanak.

"Daj mi jednu crvenu ružu" - reče slavuj. "Zauzvrat ja ću ti otpevati prekrasnu pesmu."
Ali ružin grm odmahnu glavom.

"Moje ruže su bele" - odgovori. "Bele kao morska pena, belje od snega na vrhu planinskom. Idi kod moje sestre iza starog sunčanog časovnika, možda će ona moći da ti ispuni želju.

Slavuj odlete do ruže što je rasla iza sunčanog časovnika. "Daj mi jednu crvenu ružu" - zamoli je slavuj svojim umilnim glasom. "Daću ti moju najlepšu pesmu za uzvrat."

Ali ruža odmahnu glavom.

"Moje su ruže žute" - reče. "Žute kao kosa morske sirene što sedi na postolju od ćilibara, žuće od sunovrata đto cveta po livadama pre nego što im kosač dođe u pohode. Ali idi mojoj sestri što raste ispod studentovog prozora: možda će ona moći da ti da ono što tražiš."
I slavuj odlete do ruže što raste pod studentovim prozorom. "Daj mi jednu crvenu ružu i ja ću ti otpevati svoju najlepšu pesmu."
Ali ruža odrično zatrese glavom.

"Istina, moje ruže su crvene" - reče ona - "crvene kao golubije noge, crvenije do velikih krljušti korala što trepere u pećinama okeana. Ali, od zime su mi promrzle žile, mraz je zatro moje pupoljke, oluja je polomila moje grane i ove godine neću imati ruža."

"Jedna crvena ruža je sve što tražim" - preklinjao je slavuj. - "Samo jednu crvenu ružu. Zar baš nikako ne mogu da dobijem jednu crvenu ružu?"

"Postoji jedan način" - reče ruža. "Ali taj način je toliko užasan da se ne usuđujem ni da ga pomenem."
"Slobodno reci" - molio je slavuj. "Ja se ne bojim." "Ako hoćeš da dobiješ crvenu ružu" - reče ružino drvo - "moraš je stvoriti od muzike na mesečini i krvi iz svog sopstvenog srca. Moraćeš da mi pevaš sa grudima naslonjenim na trn. Celu noć ćeš mi pevati, sa grudima tako postavljenim da trn mora probosti tvoje srce. Tvoja sopstvena krv mora da teče u moje vene i da postane moja."

"Smrt je velika cena za jednu crvenu ružu" - reče slavuj - "a život je svakome drag. Prijatno je sedeti u zelenoj livadi i posmatrati sunce kako se vozi nebom u svojoj kočiji od zlara i mesec u kolima od srebra. Opojan je miris glogovog cveta, divni su zvončici što se kriju po livadama i vres što cveta po rudinama. Pa ipak, ljubav je važnija od života, a šta je srce ptice u poređenju sa srcem čoveka?"

Slavuj raširi krila i poče kružiti iznad studentove bašte.

Klizio je iznad leja sa cvećem kao senka, kao senka je proleteo iznad polja.

Mladi student je još ležao na travi gde ga je ostavio; suze se još nisu osušile u njegovim lepim očima.

"Budi srećan" - reče slavuj - "budi zadovoljan: dobićeš crvenu ružu. Stvoriću je svojom pesmom na mesečini i krvlju iz svog srca. Sve što tražim zauzvrat jeste da budeš veran svojoj ljubavi, jer ljubav je mudrija od filosofije, premda je filosofija zaista mudra. Jača je od moći premda je moć zaista moćna. Njena krila su plamene boje. Telo joj takođe ima boju plamena. Usta su joj slađa od šećera, njen dah je prijatniji od tamjana."...........
 
...............Student podiže pogled sa trave i poče slušati, ali ništa nije razumeo šta mu je slavuj govorio, jer on je znao samo stvari koje su bile zapisane u njegovim knjigama.

Ali stablo starog hrasta je sve razumelo i rastužilo se, jer je ono snažno volelo malog slavuja koji je odabrao njegovo stablo da u njemu načini svoje gnezdo.

"Otpevaj mi jednu pesmu za oproštaj!" - reče hrast - "biću veoma usamljen kad odeš."

Slavuj ispuni želju svom stanodavcu; njegov glas je ličio na klobučanje vode u srebrnom krčagu.

Kad je slavuj završio pesmu, student ustade i izvadi svoju beležnicu i grafitnu olovku iz džepa.

"On poseduje formu" - reče student sam sebi dok je šetao kroz lug - "koju mu niko ne može osporiti, ali kako stoji sa osećanjima? Nažalost, odgovor je odričan. U stvari, slavuj je kao i većina umetnika: on je savršeni stil bez trunke iskrenosti. On ne bi pristao da se žrtvuje za druge. On ne misli ni o čemu do o svom pevanju, a svi znaju da su umetnici sebični. Pa ipak, mora se priznati da slavuj ima divne note u svom glasu. Šteta što one ne znače ništa i što se ne mogu korisno upotrebiti." I on uđe u svoju sobu, izvali se na krevet i utonu u misli o svojoj ljubavi, onda u dubok san.

A kad je mesec izašao na nebesko prostranstvo u svojoj srebrnoj kočiji, slavuj je odleteo na ružin grm i naslonio grudi na oštar trn. Celu noć je pevao sa grudima naslonjenim na trn, a kristalno hladni mesec, zanesen njegovom pesmom, zamalo nije zakasnio na sastanak sa ružoprstom zorom. A slavuj je pevao celu bogovetnu noć. Trn je sve dublje prodirao i krv je polako tekla iz njegovih grudi.

Najpre je pevao o rođenju ljubavi u srcu dečaka i devojčice. A na najvišem izdanku razvijala se prekrasna ruža: latica po latica kako je pesma odmicala. U početku je bila bleda poput izmaglice što lebdi nad rekom, bleda ko stopa jutra, srebrnasta kao krila zore. Kao senka ruže u ogledalu od srebra, kao senka ruže u fontani, takva je bila ruža što je razvijala latice na najvišem izdanku ružinog drveta.

Ali, ružino drvo upozori slavuja da treba jače da pritisne grudima na trn. "Pritisni jače mali slavuju: - govorio je ružin grm - "inače će dan svanuti pre nego što ruža bude dovršena."

Slavuj jače naleže na trn, njegova pesma je postajala sve glasnija, jer je pevao o rođenju strasti u srcu mladića i devojke.

I nežna rumen poče polako da ispunjava nežne latice kao što rumeni lice mladoženje kada poljubi usne svoje neveste.

Ali, trn još nije bio prodro u njegovo srce, pa je ružino srce još bilo bledo: samo krv iz slavujevog srca mogla je da oboji grimiznocrvenom bojom ružino srce.

Ružino drvo ponovo opomenu slavuja da grudima jače pritisne trn.

"Pritisni jače, mali slavuju" - reče grm - "inače će se zabeleti dan pre nego što ruža bude dovršena."

Slavuj učini kako mu reče drvo i trn najzad dodirne njegovo srce: oštar bol poput strele prostruji njegovim telom.

Bio je to oštar, preoštar bol; pesma je postajala sve lepša, jer slavuj je pevao o ljubavi što ne umire o grobu.

I divna ruža postade grimiznocrvena, kao ruža istočnog neba.

Grimiznocrven je bio pojas latice, grimiznocrveno kao rubin bilo je njegovo srce.

Sad je slavujev glas polagano zamirao; njegova krilašca počeše lepršati; koprena pade preko njegovih očiju: osećao je kako ga ropac guši u grlu.

Poslednji talas pesme napustio je njegove grudi i toliko je očarao bledi mesec da za trenutak zaboravi na zoru i ostade još malo da boluje na nebu.

I crvena ruža je čula poslednje akorde slavujeve pesme, sva zadrhta od zanosa i razvi svoje nežne latice na prohladnom jutarnjem vazduhu.

Odjek odnese slavujevu pesmu u purpurne pećine u brdima i probudi usnule pastire. Pronosila se kroz rečnu trsku. Trska prenese njenu poruku morskim prostranstvima.

"Gle, gle!" - reče ružin grm - "ruža je završena".

Slavuj, međutim, ne reče ništa: ležao je mrtav u visokoj travi sa trnom u srcu.

U podne student otvori prozor i pogleda u baštu.

"O Bože, kakva sreća!" - reče. "Nebo mi je darovalo crvenu ružu. Kako je divna! Niakda nisam video tako lepu ružu. Toliko je lepa da sam siguran da ima neko drugo latinsko ime."

On se naže kroz prozor i ubra crvenu ružu.

Onda stavi šešir na glavu i otrča profesorovoj kući sa ružom u ruci.
Profesorova ćerka je sedela na pragu i motala plavu svilu, a njen mali pas ležao je kraj njenih nogu.
"Rekla si da ćeš igrati sa mnom ako ti donesem crvenu ružu" - reče student. "Evo najcrvenije ruže na svetu. Noćas ćeš je nositi na srcu i dok mi budemo plesali, ona će ti reći koliko te volim."
"Nažalost, ne slaže se sa mojom haljinom" - reče ona. "Sem toga, sin dvorskog savetnika mi je poslao prave dragulje, a zna se da su dragulji vredniji od cveća".
"E, pa da znaš, časti mi, ti si veoma nezahvalna" - reče student ljutiti i baci ružu na ulicu. Točak zaprežnih kola pređe preko nje.
"Nezahvalna?" - reče devojka. "Znaš šta ću ti reći? Ti si jedan neotesani grmalj, eto šta si ti. Uobrazavaš da si strašno pametan, a ti si, na kraju krajeva, samo obični student. Ne verujem da si ikada nosio srebrne kapice na cipelama kakve ima sestrić dvorskog savetnika!" - i ona ustade sa stolice i uđe u kuću.
"Kako je ljubav glupa stvar" - reče student odlazeći. "Nije ni izdaleka korisna kao logika, jer ljubav ne dokazuje ništa jer ona uvek tvrdi nešto što se nikada neće dogoditi i prisiljava čoveka da veruje u stvari koje nisu istinite. U stvari, ljubav je sasvim nepraktična, a budući da u naše vreme biti praktičan znači sve, vraćam se filosofiji. Metafizika je mnogo zanimljivija od ljubavi."
Tako se on vratio natrag u svoju sobu, izvukao jednu veliku prašnjavu knjižurinu i počeo da čita.
 
gospodjica14:
... Sve što tražim zauzvrat jeste da budeš veran svojoj ljubavi, jer ljubav je mudrija od filosofije, premda je filosofija zaista mudra. Jača je od moći premda je moć zaista moćna. Njena krila su plamene boje. Telo joj takođe ima boju plamena. Usta su joj slađa od šećera, njen dah je prijatniji od tamjana."...........
Kliknite za proširenje...
Gledam jutros vrapce kako stoje na zamrznutoj grani i cvrkuću u ekstazi (pošto sam ih prethodno dobro nahranio hlebom i pšenicom):

"Naša ljubav zalaže se za čist psihički automatizam, za odsustvo kontrole koju bi vršio razum, za diktat misli izvan svake estetike ili moralne preokupacije, dživ, dživ, dživ."

I tako Kojatkinovi vrapci potvrđuju da je Oskar Vajld bio u pravu, da je slavuj bio u pravu, da si ti u pravu što si jutros rano postavila ovu sjajnu priču o ŠEĆERU, draga Gospođice 14. z:kiss:
 
Poslednja izmena:
Srećni princ
- odlomak -

Tako Lastavac polete iznad velikog grada i vide kako se bogati vesele u svojim divnim domovima, dok prosjaci sede kod njihovih vrata. On odlete u mračne sokake i vide bleda lica izgladnele dece gde tupo zure niz crne ulice. Pod svodom jednog mosta dva mališana ležahu jedan drugom u naručju u nameri da se zgreju. “Kako smo gladni!” rekoše oni. “Ne smete ovde da ležite”, prodera se stražar i oni odoše da lutaju po kiši.
Tada on odlete natrag i ispriča Princu šta je video.
“Pokriven sam čistim zlatom”, reče Princ, “ti treba da ga skineš list po list , i da ga daš mojoj sirotinji; živi ljudi uvek misle da ih zlato može usrećiti.
Lastavac skidaše list po listsuvoga zlata, dok Srećni Princ ne postade sav taman i siv. List po lic od suvoga zlata nosio je on sirotinji, a lica dece postadoše rumenija i ona se smejahu i igrahu se igara na ulici. “Imamo sada hleba!” uzvikivala su ona.
Tada pade sneg i za snegom dodje mraz. Ulice izgledahu kao da su načinjene od srebra, bile su tako svetle i blistave; dugačke ledenice kao kristalni noževi visile su sa kućnih streha, svi su išli u krznenim odelima, a mališani su nosili crvene kape i klizali se na ledu.
Jadnom malom Lastavcu postajaše sve hladnije i hladnije, ali on ne htede da ostavi Princa, koga je mnogo voleo. On je kljucao mrvice ispred pekarevih vrata, kada pekar nije video i nastojao da se zagreje lepršajući svojim krilima.
Ali najzad on vide da će umreti. Imao je samo toliko snage da još jednom uzleti na prinčevo rame. “Zbogom, dragi Prinče!” prošapta on, “hoćeš li mi dozvoliti da ti poljubim ruku?”
“Milo mi je da najzad odlaziš za Egipat, mali Lastavče”reče Princ, “ostao si suviše dugo ovde; ali me moraš poljubiti u usne jer te ja volim.”
“Ne odlazim za Egipat” reče Lastavac. “Odlazim u Dom Smrti. Smrt je sestra sna, zar ne?”
I on poljubi Srećnog Princa u usne i pade mrtav kraj njegovih nogu.
U tom trenutku začu se neki neobičan prasak u kipu, baš kao da se nešto slomilo. I zaista, olovno srce beše puklo baš na dve polovine. Zbilja je vladao strahovito oštar mraz.

Rano sledećeg jutra gradonačelnik se šetaše dole na trgu u društvu sa gradskim savetnicima. Prolazeći pored stuba, on pogleda gore na kip:
“Gle kako izgleda otrcan Srećni Princ!” reče on.
“Zaista otrcan” povikaše gradski savetnici, koji su uvek bili istog mišljenja sa gradonačelnikom; i popeše se da ga pogledaju.
“Rubin je ispao iz njegovog mača, njegove su oči izvađene i on nije više zlatan” reče gradonačelnik; “u stvari, on nešto malo bolje izgleda od prosjaka” rekoše gradski savetnici.
“A evo ovde stvarno jedne uginule ptice kod njegovih nogu!” nastavi gradonačelnik. “Mi zaista moramo izdati proglas da se pticama ne dozvoljava da ovde uginu.” I gradski službenik pribeleži ovaj predlog.
Tako oni skidoše kip Srećnog Princa. “Pošto nije više lep on nije više koristan”, reče profesor Umetnosti na Univerzitetu.
Onda oni istopiše kip u jednoj livnici, a gradonačelnik održa sastanak Društva da odluči šta da učine sa livom. “Mi moramo, naravno, imati drugi kip”, reče on, “i to će biti kip koji će predstavljati mene lično.”
“Mene”, reče svaki od gradskih savetnika, pa se počeše svađati. Kad sam poslednji put o njima čuo, oni su se još uvek svađali.
“Kakva čudna stvar!” reče nadzornik radnika u livnici. “Ovo prelomljeno olovno srce neće da se istopi u livnici. Moramo ga baciti napolje.” Tako ga oni baciše na jednu gomilu đubreta, gde je i uginuli Lastavac ležao.

Oskar Vajld
-------------------------

Očajan prevod!
 
@Borka: Jako volim Vajlda.... sto se tice prevoda, koliko moze da doprinese tolko moze i da unakazi delo...ako se uziva u citanju onda je prevod dobar, mada odgovornost nije samo na prevodiocu nego i na lektoru i uredniku. Mene je odusevio prevod Djure Danicica "Martina Cazlvita". Dikens je bas tezak za prevodjenje, a on je to uradio maestralno.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top