Događaj se zbiva na Centralnoj stanici u Njujorku, neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Radi se o jednom mladom čoveku koji je tamo tražio osobu koju nikada nije video, a koju je nesebično voleo. Ova priča je izvučena iz jedne knjige i toliko je zanimljiva - pa da se ne bi kvarila prepričavajući - doneta je kao u knjizi...
Mladić je oficir i njegovo ime je Džon Blankort. Ustao je, kaže, sa klupe na kojoj je sedeo na Centralnoj stanici u Njujorku, zategao svoju vojničku uniformu i počeo pažljivo da posmatra masu ljudi koja se kretala. Tražio je devojku koju je njegovo srce poznavalo, ali čiji lik nije mogao da zna...
Devojku sa crvenom ružom!
Njegovo interesovanje počelo je 13 meseci ranije, u jednoj biblioteci na Floridi. Kada je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se, ali ne za onim što je bio njen sadržaj, već sa zabeleškama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zaključio da se iza tog rukopisa krije jedno biće koje je promišljena duša i duboki um. Na prvoj strani knjige našao je čak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospođica Kolis Mejhel. Potrošio je mnogo vremena i truda da bi pronašao njenu adresu. Živela je u Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se predstavio i pozvao je da se dopisuju. Sutradan, dogodilo se da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu, kao vojnik na front Drugog svetskog rata...
Sledeće cele godine i još jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje su se dopisivali i upoznavali preko pisama. Počela je romansa. Blankort je jednom zatražio sliku, ali devojka je odbila da je pošalje. Njemu je to bilo još privlačnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, neće značiti za njega kako izgleda. Kad je došao konačni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak...
Sedam sati uveče na velikoj Centralnoj stanici u Njujorku.
"Prepoznaćes me - pisala je devojka - po crvenoj ruži, koju ću nositi na mom reveru". I tako, u sedam sati uveče, on je bio na stanici i očima tražio devojku, koju je njegovo srce volelo, ali čije lice nikada do tada nije video. I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ružom" kaže: dopustiću da sam Blankort priča šta se na stanici dogodilo prilikom susreta...
"Mlada osoba išla je prema meni; bila je visoka i vitka. Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena, njene oči su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odražavale čvrstinu, ali i odlučnost. Obučena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao proleće koje je oživelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivši da ona na reveru svog odela nema crvenu ružu. Dok sam joj prilazio, mali provokativni osmeh je prešao preko njenih usana i rekla je samo: "Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".
Skoro nekontrolisano - piše mladić dalje - načinio sam još samo jedan korak ka njoj, a onda, tačno iz nje, ugledao sam Kolis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ružu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke. Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta već iznošenim šeširom. Bila je okruglog lica, a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo. Osetio sam se, u tom trenutku, kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je želja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu, ali ipak moja težnja za ženom čiji je duh tako bio spojen s mojim i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osećajno; njene sive oči su imale svetlucavi i svetli sjaj.
Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav, već nešto posebno, nešto čak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik, otpozdravio i pružio knjigu ženi, a dok sam govorio, osećao sam neku gorčinu razočaranja.
"Ja sam poručnik Džon Blankort, a vi biste morali biti gospođica Mejhel. Tako mi je drago da smo se našli ovde, na ovoj stanici. Da li biste prihvatili da vas izvedem na večeru"?
Ženino lice se rasteglo u prijatan osmeh. "Ja ne znam šta sve ovo treba da znači, mladiću - odgovorila je - ali, mlada dama u zelenom kompletu, koja je upravo ovuda otišla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ružu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na večeru, da vam kažem da vas ona čeka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa".
Nije teško razumeti mudrost ove devojke, gospođice Mejhel. Prava vrednost ljudske duše vidi se u odgovoru na neprivlačno. Neko je davno napisao: "Kaži mi koga voliš i ja ću ti kazati ko si".
http://blog.blic.rs/525/Crvena-ruza-u-belom-reveru
