Bošnjaci su u ovom, poslednjem ratu vrlo loše prošli na bojištima. Poraženi su na Treskavici, Vlašiću, Majevici, u operaciji Štit 94 bili su pred totalnim kolapsom, a u operaciji Lukavac jedva izbegli kapitulaciju vojske i države. Nisu bili u stanju deblokirati Sarajevo iako su bili brojniji.
Bosanski Srbi su na raspolaganju imali svo oružje JNA koje im je trebalo, dok je Sarajevo bilo pod embargom UN-a na uvoz oružja i imalo je tek nešto malo municije iz domaćih resursa i nešto oružja šverca. Držali su Bosanski Srbi pod opsadom Sarajevo, bez struje i vode, pod granatama i snajperskom vatrom, a nisu uspeli da dovedu do kapitulacije Sarajeva. Nula vojnici koji su naišli na herojski otpor Sarajeva nisu uspeli da Bošnjake nateraju da pristanu na federalizaciju Bosne i Hercegovine i njenu podelu na tri federalne jedinice s pravom na referendum o nezavisnosti (to pravo entiteti po Dejtonu nemaju), a šta bi značio kraj BiH u njenim istorijskim granicama.
Totalni embargo na oružje je predstavljalo pomoć tadašnjih islamofobičnih zapadnih političara Bosanskim Srbima. Sprečavanje Armiji RBiH da se efikasno brani, pokazalo je da Bosna i Hercegovina ima moćne neprijatelje na Zapadu. Ali, niko od njih nije očekivao da će Bošnjaci praktično nenaoružani toliko da istraju, a da će se Bosanski Srbi pokažu kao baš toliko loši vojnici.
U momentu najgore nestašice municije, kada je u fabrici municije "Igman" ozbiljno zafalilo repromaterijala, Predsednik Republike Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović putuje u Zagreb i krajem marta '93-će sastaje se sa Predsednikom Hrvatske dr Franjom Tuđmanom i hrvatskim ministrom odbrane Gojkom Šuškom. Stenogrami sa tog sastanka su snimljeni i kasnije objavljeni. Srebrenica je bila pred padom jer su Bošnjaci praktično bili ostali bez municije, u gradu je zavladala glad, a Bosanski Srbi su sa svim kapacitetima Vojske Jugoslavije i logistikom iz Beograda napadali svim raspoloživim snagama. Sve vreme je Predsednik Republike BiH Alija Izetbegović molio Hrvate da mu puste oružje i municiju koju su mu blokirali na aerodromu Pleso.
Posle silnog ubeđivanja, avioni sa oružjem su najzad bili pretovareni u kamione i krenuli preko Gruda ka Tuzli. Međutim, dok se privodila kraju velika ofanziva Bosanskih Srba na Srebrenicu, posle koje će da ostane mala enklava u kojoj će se u julu 1995. godine dogodi genocid, HVO je zadržao dvadeset pet kamiona oružja i municije u Grudama, na koje su Bošnjaci čekali u Tuzli u koju će od čitavog konvoja na kraju da pristignu samo šatori i nešto bezveze, šta je naravno bilo nedovoljno za odbranu.
Usled pritiska svoje javnosti koja je na CNN-u gledala mrcvarenje Sarajeva, administracija Bila Klintona tek početkom 1993-će počinje da se ozbiljnije bavi mogućnošću ukidanja embarga za Armiju RBiH i pomoći Republici BiH koja je kao međunarodno priznata država bila pod agresijom.
U septembru 1994. godine, kada je Alija Izetbegović na Generalnoj skupštini UN-a kao predsednik države koja je od 1992. bila članica te organizacije izašao za govornicu i zahtevao ukidanje embarga na oružje Sarajevu, administracija Bila Klintona je tražila od predsednika BiH da svoj zahtev za ukidanjem embarga prolongira "za samo šest meseci." Američka strana je tu svoju sramotnu pomoć Bosanskim Srbima opravdavala još sramotnijom laži rekavši kako time "izbegava mogući sukob unutar saveznika u NATO-u".
No, predsednik Hrvatske dr. Franjo Tuđman je tu američku zakasnelu pomoć sa svoje strane preduhitrio pokrenuvši hrvatske snage protv Bošnjaka. Hrvatska je održavala embargo na oružje Sarajevu time što je sa svoje strane sprečavala ozbiljnije pošiljke ratnog materijala za Bošnjake, a Dr. Tuđman je za zapadne medije čak izjavio da on kao predsednik Hrvatske traži da se embargo Sarajevu na oružje nastavi.
Mislim da je ovo bilo dovoljno ilustrativno. Znači i od strane Zagreba su Bosanski Srbi imali de fakto pomoć, a nisu uspeli da dovedu do toga da Sarajevo potpiše raspad BiH u njenim istorijskim granicama. Bosanski Srbi su imali tenkove i artiljeriju JNA, a Bošnjaci su se borili uglavnom tandžarama.
Kada na ovo dodamo epske zločine nad civilima počinjene od strane Bosanskih Srba i činjenicu da je celokupno političko i vojno rukovodstvo Bosanskih Srba na kraju završilo u Den Hagu sa pravnosnažnim osudama za najstrašnija dela protiv čovečnosti uključujući i genocid, lako dolazimo do nepobitne istine da su Bosanski Srbi izgubili rat. Jer, entitet nazvan po nepriznatoj Karadćžićevoj paradržavi bila je milost Amerikanaca u Dejtonu, a ne ono za šta su Bosanski Srbi ratovali.
Danas, krajnje idiotskom, a nadasve sebičnom politikom Dodika, Bosanski Srbi su na dobrom putu da i taj entitet izgube.
