Balkanizacija Ukrajine
Hrvatski dobrovoljci uz Kijev, srpski uz Donbas
Lav Tolstoj je u svom romanu „Rat i mir” napisao „da je uoči 1812. godine došlo do koncentrisanja zapadnoevropskih snaga koje su krenule sa Zapada na Istok, ka granicama Rusije”. Ne znam šta bi rekao veliki pisac i mislilac da može danas da baci pogled na Evropu s početka 21. veka, ali kao da je još tada predvideo „natoizaciju” Evrope, opkoljavanje Rusije i političko-psihološke pritiske na neutralne države da se priključe NATO-u.
Ono što je u Evropi započeto 1999. raketiranjem i bombardovanjem SR Jugoslavije, sada se nastavlja tragedijom u Ukrajini. Neverovatne su slike srušenih zgrada i mostova, spaljenih kuća i leševa na ulicama, i sve to u Evropi 21. veka. I to nije film, već surova zbilja. Politička Evropa je ćutala na iste takve prizore u SR Jugoslaviji 1999. i sada je indiferentna na ljudske patnje u Ukrajini.
Politička Evropa je nametnula narodu Ukrajine izbor „ili, ili”, a time i rat. Sada, posle Minska 2 u Evropi, a još više u SAD, još ima onih koji misle da upućivanjem vojne pomoći Kijevu mogu vojno promeniti situaciju. Nikakve zapadne protivoklopne rakete ne mogu promeniti odnos snaga na terenu, jer vojnici Kijeva nisu obučeni da ih koriste, treba im najmanje šest meseci učenja i treninga, artiljerijski sistemi NATO-a nisu kompatibilni sa sistemima koje ima ukrajinska vojska. Zapad može Ukrajini isporučiti obične oklopne automobile za prevoz pešadije, što su Britanci već i uradili, elektroniku za radio-veze i artiljerijske radare, što je sve već Kijevu i isporučeno.
No, ukoliko bi NATO isporučio Kijevu neko drugo naoružanje, ili poslao svoje stručnjake za obuku, i na strani Donbasa mogu da se pojave tenkovi T-80 i T-90, umesto tenkova T-72, pa da vidimo koja raketa šta probija. Ulazak bilo koje jedinice NATO-a u Ukrajinu doveo bi i do ulaska ruske armije u Ukrajinu. U konvencionalnom sukobu na tom prostoru niti jedna zapadna armija, pa ni američka, ne može pobediti rusku vojsku, jer ono što zapadni generali očito zaboravljaju jeste doktrina maršala Ogarkova, koja je i danas aktuelna u ruskoj armiji: postizanje pobede u prvoj fazi konvencionalnog rata kroz uništenje ključnih ciljeva duboko u pozadini protivnika od prvog trenutka rata, i brzo osvajanje protivničke teritorije napredovanjem kopnenih snaga.
To je potpuna pobeda u prvoj fazi rata, pobeda bez korištenja taktičkog nuklearnog oružja. Strategija ofanzive sa ciljem dubokog prodora u pozadinu neprijatelja bez upotrebe nuklearnog oružja bila je suština sovjetskog pogleda na rat u Evropi. Amerikanci su pokušali da pariraju doktrinom „Vazdušno-kopnene bitke 2000”.
Upravo zato ni SAD ni NATO neće slati svoje snage u Ukrajinu, jer u konvencionalnom ratu nemaju šanse za pobedu. Naime, u situaciji kada bi NATO, ili SAD trupe u Ukrajini bile pred porazom od strane ruske vojske, Brisel i Vašington bi morali da odluče, ili da priznaju poraz sa svim političkim i vojnim posledicama, ili da pribegnu upotrebi krstarećih projektila sa taktičkim nuklearnim oružjem.
U takvoj situaciji kada „ tomahavk” rakete mogu da pogode ciljeve u Rusiji za pet do šest minuta Kremlju preostaje užasno malo vremena da se odluči za nuklearni odgovor, da ga naredi i da ga započne. Ako ne odluči u roku od tri minute neće moći ni da ga izvede, jer bi u tom slučaju američke krstareće rakete već pogodile svoje ciljeve.
Drugim rečima, opasna je granica prelaska sa upotrebe taktičkog na strateško nuklearno naoružanje. Rizik eskalacije je stravičan, i jedna i druga strana upotrebu taktičkog nuklearnog oružja mogu da protumače kao uvod u korištenje strateškog nuklearnog oružja. A onda je planeti samo Bogu pomoći. Prema procenama profesora Lauela Vuda iz Nacionalne laboratorije iz Livermora (SAD) iz 1982, poginulo bi između 500 miliona i 1,5 milijarde ljudi. A kako je tehnologija nuklearnog oružja u međuvremenu napredovala, broj poginulih bio bi daleko veći.
Da li o tome razmišljaju oni koji bi da internacionalizuju sukob u Ukrajini?
Javnost u Rusiji ovih je dana iznenađena pojavom građana Hrvatske na strani armije Kijeva, Desnog sektora i Nacionalne garde Ukrajine. Iznenađeni su samo oni koji ne poznaju istoriju. Vojnici iz Nezavisne države Hrvatske borili su se u Drugom svetskom ratu na strani Hitlera pod Staljingradom, na Istočnom frontu nije bilo Srba. Nezavisna Država Hrvatska je na Istočni front poslala i svoju avijaciju, general Franjo Džal je bio jedan od pilota koji je obarao sovjetske avione. I u bivšoj SFRJ Hrvatska je imala odlične odnose s Ukrajinom, Srbija sa Rusijom. Koliko je tu i vera, u Ukrajini ima katolika i unijata, uticala duža je priča. Uglavnom, Hrvati su stali uz Kijev, Srbi sudeći po dobrovoljcima, uz Donbas.
Balkanizovali smo Ukrajinu, tamo nastavljamo gde se stalo 1945...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 22.02.2015.
