- Poruka
- 7.211
Mnogi ljudi su slatkorečivi. Usta su im puna slatkih reči. Međutim, kada malo bolje pogledate - oni čine loše stvari, loša dela, sebi i drugima, a dosta njih je u krugovima takozvanih “duhovnjaka”, pesnika, iscelitelja... da, baš tako, tek tamo ima prevaranata koji jedva čekaju neku žrtvu, da je dohvate svojim perfidnim pipcima manipulacije, a pred svetom vešto glume tako fine i besprekorne, i svi im, za divno čudo, da li zbog hipokrizije, neprepoznavanja, ili ko zna kog razloga, povlađuju, “titraju im jajca”, tetošu ih, uvlače im se, samo da imaju njihovu pažnju...
A kada je reč o ljubavi... ljubav je jednostavno stanje, naše prirodno stanje, stanje u kome bi trebali stalno boraviti. Problem je u tome što su mnogi ljudi potisnuli svoju pravu prirodu, i lažu sami sebe i druge, a pri tom koriste termin ljubav samo u svrhu zloupotrebe. Prema tome, kako se i kaže - “Po njihovim delima ćete ih prepoznati” - a po njihovim delima će i dobiti ono što zasluže... Može neko da vam se umiljava i priča slatke reči do iznemoglosti, ali, ako je taj neko loš, nevaljao, beskarakteran čovek - onda ne vredi ništa. Obično se to oseti, iza tako slatkih reči stoji kisela pozadina. Može neko da vam priča satima, i danima, da vam ispreda čitave romane, pesme o ljubavi, ali, ako je to u suprotnosti sa onim što čini sebi i drugima - onda je to više od hipokrizije, a tako nešto mogu samo nečiste duše, zaprljane savesti, sa lošim karakterom. Ljubav se ne može tek tako definisati, ali ako je osoba u večnoj vezi, kontaktu sa stvaraocem, bogom, tek onda se može nešto pričati o ljubavi. Sve ostalo, bez božjeg blagoslova i vođstva, samo je tričarenje, i ljudska psihologija trgovine interesa. Mnogi ljudi su pobrkali lončiće i previše daju sebi za pravo. Olako sude, uzimaju i prisvajaju ulogu boga.
Vodite računa o spiritualnom egu...
Ako i kada uspemo zaobići ego, stupimo na put duhovnosti i uspemo doći do određenog nivoa spoznaje, po pravilu nam se taj isti ego vraća u najopasnijem prerušenom obliku, u obliku spiritualnog ega. To je trenutak kad se zbog dela spoznaje osetimo duhovno uzašli, iznad ostalih. Po pravilu, tada dobijamo želju da “prosvetljujemo” i prenosimo “znanje”, a nismo ni svesni da nas tada spiritualni ego blokira da napredujemo. U tim trenucima, taj, ko se upleo u njegovu zamku, veruje kako ispravno čini, želi pomoći, prosvetliti druge, i čak se ljuti što ga pojedinci ne slede, ne prate, ne slušaju... U tu zamku su manje-više upali svi New-ageri, ali i mnogi drugi koji smatraju da su se napili znanja sa izvora. Kod sebe to lako možemo prepoznati, i to ako primetimo da smo postali netolerantni za tuđe stavove, i čvrsti u odbrani sopstvenih, odnosno to da “naša uvek mora biti zadnja”. Nemojte da zaboravimo da ni jedno jedino učenje, ni jedna knjiga, makar ona bila i sveta, odnosno “sveta”, ne sadrže kompletno znanje i kompletnu istinu o svemu. Učimo dok smo živi i opet ne naučimo sve. Zapamtite da ego traži odraz i od njega sve počinje - kultovi, vođe i ropstvo...
Razmišljao sam šta bih ja bio bez svog ega, toliko osporavanog i negiranog, odbacivanog i “blaćenog”, kao i o tome za šta je on meni dat i za šta bi mi trebao služiti - da ga negiram ili da ga koristim pametno? Da ga nemam, bio bih biljka, drvo koje ne može da se odupre drvoseči da ga poseče, ovde u trećoj dimenziji. Da ga nemam, ne bih imao ni svoj identitet, ne bih bio ovo što sam sada. Sve ono što mogu da uradim, i da potvrdim svoj identitet, da se zahvalim i da nagradim svoje biće, koje je došlo u ovu inkarnaciju, da nauči lekcije, i da se popne na viši nivo, u sledeći razred, jeste da sve to uradim pomoću ega. Kada živimo kroz naš ego (poželjno je imati ga normalnog, u granicama normale), mi smo ništa drugo do samo ljudi, a kada živimo kroz jedinstvo - mi tada postajemo ljudski anđeli. Pre ovog vremena, u starom dualističkom svetu, bili su nam potrebni učitelji, gurui i duhovna učenja, ali sada smo na prekretnici i potrebno nam je da se setimo našeg višeg ja. Put za dostizanje toga jeste naše srce; da čujemo moćni šapat našeg višegj, jer slušajući naše čisto, otvoreno i nesebično srce, u njemu ćemo naći svu mudrost našeg univerzuma. Ne kaže stara mudrost uzalud: “Do istine dolazi onaj ko je odustao od svega, pa i od traganja za istinom.” Kada to dostignemo, kada nam tišina govori istinu o svemu - tada smo na pravom putu.
A kada je reč o ljubavi... ljubav je jednostavno stanje, naše prirodno stanje, stanje u kome bi trebali stalno boraviti. Problem je u tome što su mnogi ljudi potisnuli svoju pravu prirodu, i lažu sami sebe i druge, a pri tom koriste termin ljubav samo u svrhu zloupotrebe. Prema tome, kako se i kaže - “Po njihovim delima ćete ih prepoznati” - a po njihovim delima će i dobiti ono što zasluže... Može neko da vam se umiljava i priča slatke reči do iznemoglosti, ali, ako je taj neko loš, nevaljao, beskarakteran čovek - onda ne vredi ništa. Obično se to oseti, iza tako slatkih reči stoji kisela pozadina. Može neko da vam priča satima, i danima, da vam ispreda čitave romane, pesme o ljubavi, ali, ako je to u suprotnosti sa onim što čini sebi i drugima - onda je to više od hipokrizije, a tako nešto mogu samo nečiste duše, zaprljane savesti, sa lošim karakterom. Ljubav se ne može tek tako definisati, ali ako je osoba u večnoj vezi, kontaktu sa stvaraocem, bogom, tek onda se može nešto pričati o ljubavi. Sve ostalo, bez božjeg blagoslova i vođstva, samo je tričarenje, i ljudska psihologija trgovine interesa. Mnogi ljudi su pobrkali lončiće i previše daju sebi za pravo. Olako sude, uzimaju i prisvajaju ulogu boga.
Vodite računa o spiritualnom egu...
Ako i kada uspemo zaobići ego, stupimo na put duhovnosti i uspemo doći do određenog nivoa spoznaje, po pravilu nam se taj isti ego vraća u najopasnijem prerušenom obliku, u obliku spiritualnog ega. To je trenutak kad se zbog dela spoznaje osetimo duhovno uzašli, iznad ostalih. Po pravilu, tada dobijamo želju da “prosvetljujemo” i prenosimo “znanje”, a nismo ni svesni da nas tada spiritualni ego blokira da napredujemo. U tim trenucima, taj, ko se upleo u njegovu zamku, veruje kako ispravno čini, želi pomoći, prosvetliti druge, i čak se ljuti što ga pojedinci ne slede, ne prate, ne slušaju... U tu zamku su manje-više upali svi New-ageri, ali i mnogi drugi koji smatraju da su se napili znanja sa izvora. Kod sebe to lako možemo prepoznati, i to ako primetimo da smo postali netolerantni za tuđe stavove, i čvrsti u odbrani sopstvenih, odnosno to da “naša uvek mora biti zadnja”. Nemojte da zaboravimo da ni jedno jedino učenje, ni jedna knjiga, makar ona bila i sveta, odnosno “sveta”, ne sadrže kompletno znanje i kompletnu istinu o svemu. Učimo dok smo živi i opet ne naučimo sve. Zapamtite da ego traži odraz i od njega sve počinje - kultovi, vođe i ropstvo...
Razmišljao sam šta bih ja bio bez svog ega, toliko osporavanog i negiranog, odbacivanog i “blaćenog”, kao i o tome za šta je on meni dat i za šta bi mi trebao služiti - da ga negiram ili da ga koristim pametno? Da ga nemam, bio bih biljka, drvo koje ne može da se odupre drvoseči da ga poseče, ovde u trećoj dimenziji. Da ga nemam, ne bih imao ni svoj identitet, ne bih bio ovo što sam sada. Sve ono što mogu da uradim, i da potvrdim svoj identitet, da se zahvalim i da nagradim svoje biće, koje je došlo u ovu inkarnaciju, da nauči lekcije, i da se popne na viši nivo, u sledeći razred, jeste da sve to uradim pomoću ega. Kada živimo kroz naš ego (poželjno je imati ga normalnog, u granicama normale), mi smo ništa drugo do samo ljudi, a kada živimo kroz jedinstvo - mi tada postajemo ljudski anđeli. Pre ovog vremena, u starom dualističkom svetu, bili su nam potrebni učitelji, gurui i duhovna učenja, ali sada smo na prekretnici i potrebno nam je da se setimo našeg višeg ja. Put za dostizanje toga jeste naše srce; da čujemo moćni šapat našeg višegj, jer slušajući naše čisto, otvoreno i nesebično srce, u njemu ćemo naći svu mudrost našeg univerzuma. Ne kaže stara mudrost uzalud: “Do istine dolazi onaj ko je odustao od svega, pa i od traganja za istinom.” Kada to dostignemo, kada nam tišina govori istinu o svemu - tada smo na pravom putu.
