Преминула Латинка Перовић

Takozvani liberali smenjeni su jer se po Brozovoj oceni nisu dovoljno borili protiv srpskog navionalizma.Broz ili verovatnije hrvatska UDBA našli su Drazu Markovića za zamenu za koga su ocenili da će biti više kooperativan
To je vreme kad se završava proces demontiranja Jugoslavije kao savezne države i proces likvidacije SR Srbije kao države.
Latinka i Nikezić se tome nisu protivili ali su odbijali da krivično gone "srpske nacionaliste " koji su ukazivali na pogubnost takvih rešenja..
Broz je hteo da usvajanje novog " ustava" prodje glatko to jeste bez otpora a Nikezić i Latinka nisu mu ulivali poverenje.
 
Gruban:
Takozvani liberali smenjeni su jer se po Brozovoj oceni nisu dovoljno borili protiv srpskog navionalizma.Broz ili verovatnije hrvatska UDBA našli su Drazu Markovića za zamenu za koga su ocenili da će biti više kooperativan
To je vreme kad se završava proces demontiranja Jugoslavije kao savezne države i proces likvidacije SR Srbije kao države.
Latinka i Nikezić se tome nisu protivili ali su odbijali da krivično gone "srpske nacionaliste " koji su ukazivali na pogubnost takvih rešenja..
Broz je hteo da usvajanje novog " ustava" prodje glatko to jeste bez otpora a Nikezić i Latinka nisu mu ulivali poverenje.
Kliknite za proširenje...
Šumski nazionalizam je poprilično glupa ideja

Niko ne želi da bude VuqIerov sunarodnik, pa zašto se hvaliti takvom dubioznom distinkcijom
 
Alter_Ego_:

Preminula Latinka Perović​

Latinka Perović, jugoslovenska istoričarka i političarka preminula je danas u Beogradu u 89 godini.

Piše: Blic
12.12.2022. 17:46
8
Slušaj vesti

0:00/1:18



FOTO: VESNA LALIĆ / RAS SRBIJA
latinka perovic 030317 RAS foto Vesna Lalic (10) preview
Sa samo 27 godina bila je predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ). Obavljala je dužnost sekretara Saveza komunista Srbije od 1968 do 1972 godine. Smatrali su je najuticajnijom ženom u zemlji u to vreme i jedinom koja svoju poziciju nije dobila udajom za moćnijeg muškarca, već zahvaljujući svojoj inteligenciji, sposobnosti i ambicijama. 1972. godine Josip Broz Tito smenjuje je sa pozicije sekretara iz straha da su njena uverenja previše liberalna.

Nikada se nakon toga više nije vratila u politiku. Posvetila se istorijskom istraživanju i postala poznata kao stručnjak za srpsku istoriju 19. veka, kao i srpsku savremenu istoriju.
Od 1976. do 1998. radila je na Institutu za noviju istoriju Srbije. U svojim tekstovima i studijama o savremenoj Srbiji, često naglašava da Srbija ima potrebu za "političarem koji će javno preuzeti odgovornost za zlodela počinjena u bivšoj Jugoslaviji kako bi se pomoglo pomirenje sa susednim državama i spriječilo ponavljanje slične tragedije".
(Pobjeda)

https://www.blic.rs/vesti/politika/preminula-latinka-perovic/dt1j55h

Прогањаће вас Латинка Перовић још дуго.

Нема места за радовање.
Kliknite za proširenje...

Сад сви ДругоСрбијанери ударите у плач... :kafa:
 
marlon\p{Zs}:
moze se svakako tumaciti
ali da je bila ideolog onoga sto je promovisao debilni ldp
znaci da nije bila bas glupaca zasto nesto radi

mozda neke prezivele savremenike njene iz ck treba pitati o njoj
Kliknite za proširenje...

Без ње не би било другосрбијанера, аутономаша, иреденте, данас ЛДП, НВО, ЛГБТ, и др...постигнућа трансхумани и постмодерне цивилштине и грађанштине...

Мислим се Ала би Коча био поносан на сву ту постмодерну...
 

LATINKA PEROVIĆ: U Srbiji je još na snazi politika koja je dovela do krvavog raspada Jugoslavije, Rusija je primer na koji se Srbija ugleda i oslanja​


o_23395890_1280[1].jpg


Publika na Trgu Ivana Pavla II. ničim nije bila zakinuta što je prof. dr. sc. Latinka Perović, ugledna povjesničarka iz Beograda, svoje predavanje na 10. jubilarnom festivalu alternative i ljevice održala na digitalnoj aplikaciji Zoom. S platna razapetog na pozornici FALIŠ-a, a ne među šibenskom publikom.

U trajanju festivala to je prvi put, no ničim nije umanjilo zanimljivost teme pod nazivom “Dokad će se Jugoslavija raspasti?”, čime je otvorena treća i završna večer FALIŠ-a na Maloj loži. Premda u visokim godinama, Latinka Perović čilog je govora, lucidna i elokventna. Bio je pravi užitak slušati njezine jasne misli i razmatranja. Strani su joj, dakako, svaki zapjenjeni nacionalizam i velikodržavlje poput srbijanskog, što je u crno zavilo zemlje bivše države.

Prof. Perović ikona je srbijanskog liberalizma i početkom 70-ih godina zajedno s Markom Nikezićem i ostalim perjanicama novih društveno-političkih i društvenih previranja vodila je tadašnju vladu Srbije u sastavu bivše federacije. Perović je bila pandan Savki Dabčević-Kučar, Tripalu i ostalima iz Hrvatske koji su vodili “proljeće”.

Bili su pijetlovi koji su prvi zakukurijekali, dok ih J. B. Tito nije “skratio za glavu”.

– Još uvijek, nažalost, traje politika Srbije koja je dovela do krvavog raspada Jugoslavije i destabilizira odnose u široj regiji – istaknula je uvodno dr. Perović.

Rat se danas vodi drugim sredstvima, a ideje o “srpskom svetu”, opet probuđene, imaju dvostruki efekt. Drže Srbiju u mjestu, bez ikakva napretka. Otežan je razvoj i time je izravno postignuto da mladi iz Srbije odlaze trbuhom za kruhom ili za širom intelektualnom perspektivom i nastaje velika nestabilnost.

Svi su susjedi na oprezu uz takvu politiku Srbije, ocjenjuje prof. Perović, naročito ako se zna utjecaj Rusije na vladu Srbije. Ni velika Rusija, naime, nije prihvatila realnost i nije pomirena s time da je 25 milijuna Rusa ostalo izvan državnih granica, nastavlja Latinka Perović.

S dolaskom Putina već se moglo čuti da je propast SSSR-a najveća tragedija u novijoj povijesti. Rat u Ukrajini razbio je iluzije. Ovih dana umro je Gorbačov, velika povijesna ličnost, koji je doveo do prestanka naoružavanja, potaknuo ekonomske reforme i ostvario dodir sa svijetom. Ipak, bio je poražen. Vjerovao je i u mogućnost socijalne demokratizacije komunističke partije i zato je izgubio izbore. Gorbačova se, međutim, spominje bez dovoljno priznanja i počasti koje zaslužuje.
– Uostalom – ilustrira Latinka Perović – prema istraživanjima ruskih sociologa o hijerarhiji vladara, u narodu su uvijek bili cijenjeni oni krvavi vladari, puno više od reformatora.
Rusija je primjer na koji se Srbija ugleda i oslanja. Prošlost se i na tom primjeru teško predaje – kazala je predavačica.
U Srbiji su, dodala je, građani mogli biti i slabo obaviješteni o tome što se u tome ratu događa. Međutim, ono što su izrekle međunarodne institucije o ratovima, zločinima i mržnji, posijanima srbijanskom agresijom na susjede, kao i publikacije koje su izravni sudionici rata napisali kao otriježnjeni ljudi, svatko može pročitati. Na djelu je, međutim, poricanje teških zločina i svega ostalog s čime se Srbija ni danas nije u stanju suočiti – tvrdi predavačica.

KLICE PROMJENA​

– Nakon Miloševića srbijanski su političari slijedili njegovu unutarnju i vanjsku politiku. Važan pokušaj iskoraka poduzeo je jedino Zoran Đinđić, međutim, mučki je ubijen u atentatu. Na temelju proučavanja Đinđićeva rada i ideja za preobražaj Srbije, on je bio posljednja granica za napredak Srbije u suradnji sa svijetom, prosvijećenost i sankcioniranje zločina naposljetku.
Đinđić nije slučajno ubijen upravo zbog reformskih htijenja, zato je i smaknut u političkom ubojstvu, čega je Srbija puna u 19., podjednako i 20. stoljeću. Nakon njega, naglašava prof. Perović, zemlja je krenula putem autokratskih tendencija.

Ipak, ima stvari u Srbiji koje je raduju i daju joj nadu da će se moći krenuti drugim putem.

– Ohrabruju me analitičke knjige grupe znanstvenika o srbijanskom trenutku i veze društvenih asocijacija mladih ljudi koji se povezuju, otvoreni su svijetu, jer moramo razgovarati i surađivati jedni s drugima na ravnopravnoj osnovi. Ni Europa nije idealna, ali je još uvijek najbolja i najprogresivnija asocijacija u suvremenom svijetu.

I treće, naglašava Perović, intelektualna manjina u Srbiji nije predala zaboravu Zorana Đinđića, Radomira Konstantinovića, niti zaboravlja srbijansku povijest ljevice. U svim svojim konceptima bila je federalistička, no ideju velike Srbije uvijek je smatrala vrlo opasnom za srpski narod. Ta ideja isključuje suradnju s drugima, što je jedino s čime Srbija može napredovati.

Te klice promjena nikad ne smijemo izgubiti iz vida, oslanjam se na to, vjerujem da će se razviti i u tome sudjelujem s odgovornošću prema mladoj generaciji, zahvalila je na kraju prof. dr. Latinka Perović na mogućnosti da se obrati publici u Šibeniku i Hrvatskoj.

ŽIVOT NAKON SMJENE​

Ni mi u Srbiji, ni ljudi u Hrvatskoj i Sloveniji ne bismo ratovali, nego razgovarali. Jugoslavija se, ne zaboravite, nije raspala zato što nije bilo rješenja, nego je odbačeno moguće rješenje, kazala je Perović i potom odgovorila na pitanje kako je živjela nakon smjene i obračuna sa srbijanskim liberalima 70-ih godina:

– Taj odlazak nisam doživjela kao veliku tragediju, nego kao oslobođenje od odgovornosti za stvari na koje više ne možemo utjecati – kazala je Perović. I nastavila:

– Posvetila sam se proučavanju srpskog društva, želeći proniknuti zašto su takvi ljudi odbačeni, a vode društvo i odnose naprijed. Nisam bila politički angažirana. Politika u novo doba postaje i dobar biznis, no to se shvaćanje kosi s mojim pojmovima etike i morala. Izabrala sam zato, reći ću, samostanske uvjete života i rada i ne žalim zbog toga.

Slobodna Dalmacija
 

Neobjavljeni intervju Latinke Perović: Nacionalizam vidimo kroz poricanje zločina​

Zoran Đinđić nije slučajno egzekutiran, bio je čovjek rijetke političke inteligencije, bio je human, ali cijeli kontekst je bio protiv njega poslije Slobodana Miloševića.

Tan2022-12-1219071880_9[1].jpg


Razgovarali: Zoran Amar, Bojan Tončić

Povodom smrti istoričarke Latinke Perović (1933-2022) prvi put objavljujemo deo intervjua koji je dala za projekat Beogradski krug. Reč je o trodelnom serijalu u produkciji Al Jazeera Balkans koji je u pripremi.

  • U kom je trenutku, vremenu bilo izvesno da će se jugoslovenska kriza završiti oružanim sukobima?
– Imala sam, kao i drugi ljudi u Srbiji neka predviđanja koja sam pokušavala da formulišem kroz javno delovanje usmeno i pismeno. Zapravo nesporazumi počinju negde već šezdesetih godina koje su bile pune vrlo dramatičnih događaja koji nagoveštavaju ozbiljnije sukobe. To je, pre svega, pokušaj privredne reforme, potom uklanjanje Aleksandra Rankovića iz političkog života, pa reakcija na to kroz, faktički, stvaranje jedne neformalne opozicije koja se koncentriše oko jedne ličnosti, oko Dobrice Ćosića. Zatim, njegovo istupanje na sednici Centralnog komiteta SK Srbije u kome je zahtevao promenu nacionalne politike.Tu su i međunarodne okolnosti, invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku kao kraj nekoj iluziji o socijalizmu sa ljudskim licem.

Pokušaj ustavnih reformi koje su još više polarizovale javnost i dale su snagu toj neformalnoj opoziciji i nacionalizmu kao njenoj glavnoj platformi, tako da, ako mene pitate, rat je dugo pripreman jer je bilo primetno da nema dijaloga, neophodnog unutar Jugoslavije, dijaloga unutar Srbije, naročito sa pokrajinama.
  • Kako to da je intelektualna elita nije imala sličnu anticipaciju?
– U ovom nizu događaja koji su prethodili ratu i na neki način ga politički i psihološki pripremali nisam pomenula Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti koji je, zbog autoriteta ove institucije, njenog naučnog ugleda, imao veliki značaj. U njemu je, zapravo, napravljen bilans druge Jugoslavije u kome je zaključak bio da su Srbi gubitnici, da su poraženi, i ekonomski, i socijalno, i politički, da su naročito izgubili na kulturnom planu, da su izgubili na pitanju jezika. I to je pratila izvesna organizovanost Srba iz Srbije u drugim centrima okupljanje Srba u Hrvatskoj, u Bosni.
Zoran Đinđić će posle rata reći to je bila greška bez ispravke, jer to je bio način da se sukobite sa narodom s kojim ste delili teritoriju, istoriju. Videla se već tih šezdesetih atmosfera u kojoj se sprema konfrontacija, sukob. U toj situaciji, biće vam možda čudno, za mene je bilo zanimljivo da kao učesnik to naknadno čitam, videće se kako je uklanjanje Aleksandra Rankovića bilo detonator zahteva za većim slobodama koje su onda dale i slobodu, razume se, nacionalizmu. Jer Deklaracija (o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika, prim. aut.) je došla kao rezultat osećanja te veće slobode da se kao ustavni amandman formuliše zahtev o imenu književnog jezika Hrvata. Predlog je opet došao ali uz jedan pokušaj da se o tome razgovara, drugim rečima da se ta otvorena pitanja nekako stave pod tepih i ta najžešća reakcija je spuštena u osnovne organizacije koje su naravno zagovarale vrlo radikalna rešenja i pripremale tu organizaciju za eventualni sukob. Naravno, to je nekako imalo neki privid ravnoteže sve do Titove smrti, a onda je sa Titovom smrću prvo otvoreno to pitanje Srbije, njenog ustavnog uređenja, statusa pokrajina. Razume se i pitanje federacije i njene organizacije. Ako se razmišlja o atmosferi rata, o konfrontaciji snaga, o tom dubokom nepoverenju, vrlo je važno imati u vidu jednu činjenicu koja objašnjava stanje Srbije i danas, a to je jako širok konsenzus oko tog nezadovoljstva Srbije statusom u Jugoslaviji, oko koga i za koji su zapravo činile i političke elite, i naučne, i verske elite, i privredne elite, dakle svuda se osećala ta podela. Odlaganje društvenih reformi, a davanje prednosti, ako smem tako grubo da kažem, namirivanju računa za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu.
  • Kada po Vašoj proceni nije više bilo mogućnosti za razgovor i kada se nije moglo nazad?
– Mora se reći da su izvesni ozbiljni pokreti sa nagoveštajem promene došli već početkom sedamdesetih godina. To je bio taj pokret u Hrvatskoj, različito nazivan kao Maspok ili kao Hrvatsko proljeće, ja sam bila savremenik, naravno, ali uvek sam se tom pitanju vraćala kao istraživač. U Hrvatskoj je postojao jako širok konseznus.
  • Može se reći da je elita na vlasti u Srbiji tog vremena previđala interese drugih republika?
– Svakako. Ja govorim o tom konsenzusu, govorim o tom obrtu koji je došao u samom Savezu komunista Srbije, o toj čuvenoj Osmoj sednici, o, mogli bismo reći, instaliranju ličnosti Slobodana Miloševića, ne samo kao čelnog čoveka srpske partije i države, nego kao vođe srpskog naroda. Dakle, počinju te situacije u kojima se formiraju grupe Srba i intelektualaca za odlazak u druge republike, za mobilizaciju Srba u Hrvatskoj, u Bosni. Počinje ta Antibirokratska revolucija, kao jedna kolektivistička, populistička revolucija koja je postavila granicu preko koje drugi nisu mogli i hteli da idu. Već počinju i razni incidenti u Hrvatskoj, u Bosni, i dolazi kao, kako da kažem, preludij širih oružanih sukoba. Kad su počeli oružani sukobi, deo elite u Beogradu se distancirao, pre svega od rata. Tako je nastao Beogradski krug. Radomir Konstantinović je, čulo se u jednoj od rasprava o njegovom delu, kao neki amblem poslužio za taj deo elite, jer je uvek bio kritičar nacionalizma i bio je u suštini van tih političkih struktura. On je kratko ostao, nije želeo da ima neku čelnu ulogu, razmišljao je, pisao, vodio dnevnik.

Došli su drugi ljudi, Miladin Životić, Filip David, Nenad Prokić i mnogi drugi. Svake subote održavane su te “seanse” Beogradskog kruga gde su bili, moram reći, ljudi vrlo različito idejno orijentisani. Ali, sa jednom čvrstom rešenošću da na neki način utiču na zaustavljanje rata. Drugo je pitanje što je odnos snaga bio takav da ti ljudi nisu uspeli, ali ja mislim da je pravedno osvetlili tu antiratnu scenu.
  • Kakve su zapravo bile iz ove perspektive razmere te pobune? Da li se očekivalo više ili su nemoć, strah i nacionalistička propaganda bili isuviše jaki i šta je ključno za antiratnu pobunu u kojoj je ta uloga Beogradskog kruga neizostavna?
– Pobuna je imala značajne razmere, ne samo iz ovog intelektualnog Beogradskog kruga, ona je dolazila ako hoćete iz naroda. To je bila pobuna majki, ako se sećate događaja u Skupštini, koje su dolazile i bile protiv mobilizacije, to je bio dosta masovan odlazak mladih ljudi iz Srbije u inostranstvo.

Po mome mišljenju Srbija je tada izgubila glavnu kritičnu masu za reforme i za promenu i za jednu liberalniju, demokratskiju, pa ako hoćete i ekonomski prosperitetniju zajednicu. Vrlo mnogo mladih ljudi su tada već bili završili studije ili su bili pri kraju, govorili su jezike, spadali su one koji su proputovali svet, dakle bili su kompatibilni sa tim razvijenijim svetom, bežeći od rata napustilo je Srbiju. Moram reći da je ta pobuna bila osujećivana sa više strana. Pre svega nju je osujećivao vrlo represivan režim koji je ulazio duboko u tu promenu, u rat, ušao u ekonomski rat sa Slovenijom, poništio Ustav od 1974., ukinuo autonomiju pokrajina. Njemu je bilo potrebno gvozdeno jedinstvo za vođenje rata i za održanje na vlasti, tako da je cela ova antiratna scena zajedno sa nevladinim sektorom koji se u to vreme stvara bila tretirana kao subverzivna, kao izdajnička scena. I u tome su naravno velikim delom učestvovali i mediji, posebno televizija.
  • Grupa ljudi okupljena oko Beogradskog kruga samo je mogla da digne glas, ne verujući, zapravo, da može da promeni bitne odluke koje su dovele do toliko tragičnih posledica?
– Slobodan Milošević je izražavao konsenzus. Imao je dva programa, jedan program iz dve etape, da tako kažem. Prvi program je bila srbizacija Jugoslavije. To je podrazumevalo jaku centralizovanu federaciju, računao je na vojsku, na većinu srpskog kadra i u vođstvu armije i u redovnom sastavu. Računao je na Sovjetski Savez. Sovjetski Savez tada još uvek postoji, pojavio se Gorbačov. Sećamo se da je Gorbačov došao u Jugoslaviju, da je održao govor o Perestrojki, da mu je Milošević držao lekciju o tome šta je socijalizam i bio je vrlo nepoverljiv prema toj njegovoj reformi Rusije. Kad je proces srbizacije preko zaustavljanja ekspanzije antibirokratske revolucije po celoj Jugoslaviji zaustavljen, Milošević je prešao na stvaranje srpske države, na program velike Srbije. To je stvaranje tih krajina, instaliranje srpskih ekipa i tek u toj fazi je došlo do oružanih sukoba, jer su stvarno ti delovi srpskog naroda i u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu bili instalirani kao činioci nove buduće srpske države.

Da li je imalo efekta dići glas protiv te politike. Ja mislim da efekta već posle svega što je Jugoslavija prošla došavši dotle nije bilo, ali je bilo vrlo važno dići glas. Jer, to je bila jedna prirodna situacija za istoriju Srbije koja je imala i jednu demokratsku orijentaciju, koja je imala ideju federacije. Ne uvek jasne, ali ideje sporazuma sa drugim narodima. Ta Srbija nije bila nacionalistička. Bila je okrenuta toj prosvetiteljskoj, modernizatorskoj emancipaciji Srbije i ona se oglasila. Mislim da je bilo nepravedno što možda i sa drugih strana koje su se osećale u tom trenutku ugroženim to nije bilo dovoljno primećeno, dovoljno zapaženo. I danas vrlo je važno vraćati se na te manifestacije otpora. One nisu uspele, ali su bile važne, govorile su o tim oazama u Srbiji koje i danas postoje. Mislim da ima mnogo novih udruženja, asocijacija, koje pokušavaju da stvore jedno društvo dijaloga, rasprave, odbijaju jednu istinu kao večitu, bore se protiv zatvorenosti. Mislim da su to neki važni elementi za društvo ako ono neće da se potpuno zatvori, izoluje od sveta i propadne.
  • Proučavali ste i objavljivali radove o stvaralaštvu i angažmanu Zorana Đinđića?
– On je doživeo sazrevanje u Nemačkoj šezdesetih godina kad ona postavlja pitanje šta su radili roditelji, kad se važne stvari dešavaju u literaturi, pojavljuju knjige Hajnriha Bela, značajni filmovi. Đinđić je bio političan, želeo je da se politički angažuje, nije bio saglasan sa grupom kojoj je pripadao to se pokazalo, i na neki način da bi učestvovao u politici, on je prihvatao delom i neke formulacije možda koje su ostavile utisak njegove nacionalističke orijentacije. Ja sam ga čitala, dve godine treba da pročitate šta je on sve uradio i napisao, čvrsto uverenje da je bio na pozicijama nacionalizma, nisam našla.
  • Bio je realista…
– Da, u tom periodu kad se sukobljava sa tim dogmatskim marksizmom on nije liberal, on je u suštini anarhist, kao što je to bila u velikoj meri anarhistička cela šezdesetosmaška pobuna. Kasnije on je recimo filozofima, svojim profesorima, jako zamerao što su čitave generacije držali izolovane, ne od orijentacije pragmatične nego od saznanja o evropskom liberalizmu. To treba da se zna da biste mogli da sudite, opredeljujete se.

Đinđić je retko dobro razumevao srpsku situaciju zato što je znao istoriju, bio obrazovan čovek i imao pojam opšteg dobra. On je bio svestan opasnosti za sebe lično ali je učestvovao u tome. On je govorio da je Milošević izvršio političku kontrarevoluciju. Jer, Milošević nije doveo ideološki i idejno mladu generaciju, nego staru generaciju koja je održala kontinuitet tog društva koje je već bilo zrelo za promenu. Tako ja razumem Đinđića.
Mislim da Đinđić nije slučajno egzekutiran. Bio je čovek retke političke inteligencije, bio je human, ali ceo kontekst je bio protiv njega posle Miloševića.

Nema Miloševića, ali ostaje njegova politika.
 
tadija001:
Ni Latinka ni tadasnje srpsko rukovodstvo nije prihvatilo nikakvu liberalnu ideologiju, to je budalastina.. Jedina "ideologija" koje su se oni slepo drzali bio je "samoupravni socijalizam", partijski manifest koji je na brzinu sklepao Kardelj (da bi se razlikovao od ruskog modela).. Liberalizam ili "Anarho-liberalizam" (a ponekad i "tehnokratija"), kojim je CK KPJ "pocastio" srpsko rukovodstvo (Tito i Kardelj), samo je jeftina etiketa zbog kojeg je srpsko rukovodstvo trebalo da odleti.. To se nikad ne bi ni desilo, da prethodno nije pocisceno hrvatsko partijsko rukovodstvo zbog MASPOK-a..

Da ne bi ispalo da su samo Hrvati napravili sranje, ajde sada da "izcackamo" neko sranje i na drugoj strani.. To je bio jedini cilj.. Kakav crni liberalizam, pored zivog Kardelja, ljudi nemoj da se zanosite..
Kliknite za proširenje...
Али идеолошки је припадала том миљеу, до краја живота и проповедала је ту идеологију на којој се базира сва либеро-неолиберална клика даљем света.
Наравно, није она била никакав идеолог, већ проводник.
 
ZORAN VULETIĆ: Nahijska duša Srbije se boji istine a ne Latinke


Zoran-Vuletic_MC_File-1024x661-1.jpeg


Latinkin politički život je najdosledniji u novijoj srpskoj istoriji. I pod Titom i posle njega bez premišljanja je davala podršku najprogresivnijim politikama, sve svoje snage je ulagala u modernizaciju političke misli, i u Jugoslaviji i u Srbiji.

Za razliku od samorazvikanih patriota, bila je hrabri borac protiv korumpiranog političkog slepila u Srbiji. Srbija joj to zlopamti umesto da joj bude zahvalna. Nesvesna Srbija seče malobrojne zdrave grane koje su joj preostale, seče i gazi političku pamet, tako retku u Srbiji.

Latinku sam upoznao 2006. u Liberalno-demokratskoj partiji. Nikada nije odbila nijedan poziv na razgovor, osećala je bliskost sa ljudima u LDP-u, a posebno sa mladima. Satima su trajali razgovori na kojima je uvek odmereno govorila i strpljivo slušala sagovornike.

Plenila je blistavim umom i neodoljivim šarmom. Svi koji su je upoznavali su isprva bili zatečeni njenom skromnošću i nenametljivošću.

To su osobine koje se nažalost retko sreću kod veoma inteligentnih ljudi. Videla je u LDP-u potencijal koji je mogao i morao da bude politički artikulisan u dužem vremenskom periodu kako bismo kao društvo počeli da razumemo vreme i svet u kome živimo. Izostanak tog razumevanja nas definitivno svrstava u društva bez sposobnosti za razvoj i napredak, kako je i sama govorila.

Poslednje tri godine bila je sa nama u Građanskom demokratskom forumu, članica Političkog saveta, žena koja je učinila naš Forum izuzetnim, a sve nas ponosnim. Svi znamo da je Forum još uvek daleko od šire javnosti, ali Latinka je uvek isticala važnost postojanja takve političke misli.

“Vreme je značajan faktor u politici, važno je opstati i ne treba uvek žuriti“, govorila je.
Na kraju moram da istaknem da istina uvek dođe na svoje, tako da se nahijska duša Srbije boji istine, a ne Latinke. Oni koji bi da konzerviraju Srbiju u prokletoj avliji i čiji su napadi usmereni na Latinku, znaju jako dobro da je ona govorila surovu istinu i raskrinkavala laži na kojima počiva njihova prokleta avlija.

Sovjetizovana pravoslavna Srbija se nalazi usred Evrope, geografija se ne može korumpirati, na žalost svih korumpiranih u Srbiji. Na nama, ovde prisutnim, je da čuvamo uspomenu na dragu Latinku, a najbolje ćemo to učiniti ako dosledno pratimo njen pravac ka modernoj Srbiji koji će nas uz geografsku poziciju svrstati i u političku – Srbiju na Zapadu.

“Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugačijeg sveta, da ovo nije sve, i nije zauvek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli.” (Ivo Andrić, Prokleta avlija)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top