Прелепа сунчана Србија

[DavidPCarroll1]

Сунце сија тако јарко
А небо је тако лепо
А плава и ја сам у Србији да

И тако се забављам
На јутарњем сунцу
И птичице јесу
Певајући тако страствено
А Србија је таква
Лепо и мирно

И сунце тако сија
Светло и гледам цвеће
Плес на топлом сунцу

И дође вече и сунце
Силази и сви се забављају
У овом лепом старом српском граду

И сјајне звезде су
Сјаји тако сјајно
И ружичасто небо
Вечерас и Србија
Тако је лепо и мирно вечерас

И топао благи поветарац
Дува цео дан и мој
Сећања на сунчану Србију
Никада неће нестати
И пијем своје вино
Све кроз звездану ноћ

И ја сам у миру
Србија вечерас
А ја се смејем тако ведро
И тако се забављати
Ја сам на топлом врелом сунцу и мој
Успомене за неговање и тако много
Срећа и толико радости и
Сви се смеју са осмехом
Ту лица и увек ћу
Сетите се мојих сунчаних дана
У лепој Србији
Сваки дан.

Давид П Царролл.

 

[Војвода]

Баш лепо.

 

[Alhemicar.]

Predivna pesma.

 

[Nina]

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa — udari…
A svako od tuge za dan kao vek čitav ostari

i zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

Oskar Davičo