Pocelo je sasvim naivno, bezazleno. U pocetku, mislio sam samo vikendom, na zurkama, u izlasku. Da se malo razveselim i opustim.
Uskoro sam poceo da mislim i kod kuce, u raznim prilikama. Postalo mi je jasno da vise nisam "vikendas" i "rekreativac".
Mislio sam potpuno sam, bez prisustva i pomoci drugih. Ponekad sam cak i nocu bio budan i razmisljao.
Nedugo zatim, uhvatio sam sebe kako mislim i na poslu. Znao sam da misljenje i posao ne idu zajedno i da cu se brzo uvaliti u problem.
Zato sam poceo da izbegavam pauze za kafu (koju ionako ne pijem, al' sto je dz i JHVH je d) samo da bih to vreme potrosio na citanje Orvela, Kafke i slicnih...
Nakon toga bih rutinski odradio jos jednu turu razmisljanja o procitanom.
Ni kod kuce stvari nisu isle bolje: jedne veceri sam naprosto ugasio televizor! (Jesam, jesam... nije tesko. Daljinski je, lepo rekoh onomad, za mene posle vatre a pre tocka...) Toliko je a la San Remo zabavnih sljastecih emisija vrcavog karaktera i reality show-ova bilo, a ja sam to sve odbacio... sa indignacijom, da prostite na izrazu. Sve! Odmah sutradan sam pitao komsije nesto o cemu sam toga dana razmisljao, i od tada sam etiketirani cudak s kojim ni u lift nece komsinica koja svoje kuce nosi kao asesoar, a u skladu sa cipelama...
Elem, bilo je pitanje dana kad ce to dopreti do glavnokomandujuceg.. "vidi, momak, ovo tvoje misljenje je postalo ozbiljan problem i bilo bi dobro da ga promenis ili batalis ako zelis da zadrzis posao".
Odoh kuci, porazgovarah sa najblizima: "Ti stalno nesto mislis! K'o da si profesor na Univerzitetu a i sam znas da oni ni cvonjka nemaju! Osvesti se vise! Samo problemi s tobom!"
Sav zbunjen sedoh za racunar. Odoh na forum, da nesto mislim... Kad tamo i ne objasnjavaju. Samo cenzurisu. Valjda im je jasno da to ume da eskalira, pa seku u korenu.
Ostadoh sam... na vetrometini...
I dan-danas mislim da me je dragi JHVH, u kog tada nisam verovao u skladu sa svojim "razmisljanjima", izbavio.
Naisao sam na letak na kome je pisalo, parafraziracu: "PRIJATELJU, IMAS LI PROBLEMA ZBOG SVOG MISLJENJA?"
Veliko, latinicno, groznoboldovano. Otreznjujuce.
Epilog:
Danas sam bivsi mislilac, oporavljam se.
Upoznao sam ljude sa slicnim problemom i pomazemo se, uglavnom po forumima.
Jos malo pa cemo odatle zajedno da idemo na koncerte zvezda Granda, izbacivanje iz kuce VB, ili kojekakve mitinge pred izbore; tu se lampica za prekoracenje kolicine neuronskih impulsa pali odmah nakon freneticnog aplaudiranja sa ekstaticnim, dzokerovski nalepljenim smehom, i podrazumevajuceg "Takoe!"
Posle mozemo svi zajedno da gledamo Farmu. Ili "Belu Ladju".
Pa na koncert JK u Arenu.
Zivot je mnogo laksi od kad sam prestao da mislim.
Sad samo prdim. Dakle postojim.
Ima li jos takvih, pitam se? Naravno, retoricki.
Da ne mislite da mislim... posebno ovde.
Uskoro sam poceo da mislim i kod kuce, u raznim prilikama. Postalo mi je jasno da vise nisam "vikendas" i "rekreativac".
Mislio sam potpuno sam, bez prisustva i pomoci drugih. Ponekad sam cak i nocu bio budan i razmisljao.
Nedugo zatim, uhvatio sam sebe kako mislim i na poslu. Znao sam da misljenje i posao ne idu zajedno i da cu se brzo uvaliti u problem.
Zato sam poceo da izbegavam pauze za kafu (koju ionako ne pijem, al' sto je dz i JHVH je d) samo da bih to vreme potrosio na citanje Orvela, Kafke i slicnih...
Nakon toga bih rutinski odradio jos jednu turu razmisljanja o procitanom.
Ni kod kuce stvari nisu isle bolje: jedne veceri sam naprosto ugasio televizor! (Jesam, jesam... nije tesko. Daljinski je, lepo rekoh onomad, za mene posle vatre a pre tocka...) Toliko je a la San Remo zabavnih sljastecih emisija vrcavog karaktera i reality show-ova bilo, a ja sam to sve odbacio... sa indignacijom, da prostite na izrazu. Sve! Odmah sutradan sam pitao komsije nesto o cemu sam toga dana razmisljao, i od tada sam etiketirani cudak s kojim ni u lift nece komsinica koja svoje kuce nosi kao asesoar, a u skladu sa cipelama...
Elem, bilo je pitanje dana kad ce to dopreti do glavnokomandujuceg.. "vidi, momak, ovo tvoje misljenje je postalo ozbiljan problem i bilo bi dobro da ga promenis ili batalis ako zelis da zadrzis posao".
Odoh kuci, porazgovarah sa najblizima: "Ti stalno nesto mislis! K'o da si profesor na Univerzitetu a i sam znas da oni ni cvonjka nemaju! Osvesti se vise! Samo problemi s tobom!"
Sav zbunjen sedoh za racunar. Odoh na forum, da nesto mislim... Kad tamo i ne objasnjavaju. Samo cenzurisu. Valjda im je jasno da to ume da eskalira, pa seku u korenu.
Ostadoh sam... na vetrometini...
I dan-danas mislim da me je dragi JHVH, u kog tada nisam verovao u skladu sa svojim "razmisljanjima", izbavio.
Naisao sam na letak na kome je pisalo, parafraziracu: "PRIJATELJU, IMAS LI PROBLEMA ZBOG SVOG MISLJENJA?"
Veliko, latinicno, groznoboldovano. Otreznjujuce.
Epilog:
Danas sam bivsi mislilac, oporavljam se.
Upoznao sam ljude sa slicnim problemom i pomazemo se, uglavnom po forumima.
Jos malo pa cemo odatle zajedno da idemo na koncerte zvezda Granda, izbacivanje iz kuce VB, ili kojekakve mitinge pred izbore; tu se lampica za prekoracenje kolicine neuronskih impulsa pali odmah nakon freneticnog aplaudiranja sa ekstaticnim, dzokerovski nalepljenim smehom, i podrazumevajuceg "Takoe!"
Posle mozemo svi zajedno da gledamo Farmu. Ili "Belu Ladju".
Pa na koncert JK u Arenu.
Zivot je mnogo laksi od kad sam prestao da mislim.
Sad samo prdim. Dakle postojim.
Ima li jos takvih, pitam se? Naravno, retoricki.
Da ne mislite da mislim... posebno ovde.
