Православни одговор исламу (на примеру једног одступништва) – Свештеномученик Данил С

nesa50 · 18.03.2013. u 18:46

Пред вама је изузетан апологетски рад свештеномученика Данила Сисојева у коме се могу наћи одговори на све оне „аргументе“ који се најчешће помињу. Ево само једног од одговора на критике: „Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана“.

Пут од модернизма ка исламу
О лажном „поштењу“
О такозваној „библијској критици“
О такозваним „противречностима у Библији“
О миту да је Стари Завет наводно био изгубљен од Јевреја
О идејама позајмљеним из незнабоштва
O истини Јеванђеља
О апостолу Павлу
Остало

- - - - - - - - - -

Пут од модернизма ка исламу
Поново је срца хришћана потресла вест: у ислам је прешао свештеник, предавач богословије. Многи се питају: како се то десило? Зашто се међу учесницима Тајне Вечере поново појавио „Јуда“? Пажљиво читајући одговор који је пружио сам одступник од вере схваташ да то није случајна појава, већ само најснажнији знак болести која је задесила нашу Цркву.
Заиста, као и увек, и данас у Цркви постоје људи који, немајући искуство личног сусрета са Богом, доживљавају хришћанство просто као интелектуално учење које покушавају да оцене својим слабим умом. Као и увек, тако и сада, они стреме на лажно „поштење“ које у стварности представља капитулацију пред овим светом. Све то је постојало одувек, међутим, сада њихово лажно поштење које нема храбрости да посумња у антихристове изазове, већ једино има „смелост“ да слуша змијско сиктање сатане, почела је да се доживљава од многих као – врлина.
На жалост, често епископат не испуњава своје апостолске обавезе и не прати оно што се учи у духовном школама. Често се унутар зидова православних семинарија учи оно што противречи и Откровењу Божијем и вери обичних хришћана. Притом се сматра да је учење древне вере тобож „непоштено“ и „непрогресивно“. А наметање тобож нових (а у ствари још пре пола века застарелих) западних хипотеза, које уништавају сами корен вере – то је, ето, мудро и „поштено“.
По тим „новим“ хипотезама сматра се да Бог није Творац, и Библија није реч Божија, и Причешће није пресуштаствљено Тело и Крв Христова. Али је зато то прогресивно! Почетак овом процесу био је постављен још пре револуције, када су академије и семинарије буквално производиле богоборце. Епископ Варнава Бељајев је писао да ако желиш да прочиташ руског богослова боље је да узмеш Немца – код њега ће бити разумније, а код руског је та иста глупост, па још и обилно разводњена.
Прогони су спалили ову заразу у самом корену. Сви либерали су отишли или у обновљенце или просто у безбожнике. А у обновљеним духовним школама су почели да предају по старом – православно. Међутим, након завршетка прогона та псеудонаучна зараза је тихо (иако има сто година, иако је пре сто година и одбачена) поново почела да улази у систем образовања.
Управо се одатле и јавио Сохин, он директно о томе говори у свом интервјуу који ће бити цитиран ниже.
Ако се не пресече разливање неверја које се прикрива „поштењем“ сличних примера ће бити још више.

nesa50 · 18.03.2013. u 18:52

О лажном „поштењу“

У праву је био Г.Честертон који је рекао да само храбри човек може да буде ортодоксним. Истински православни хришћанин зна Бога и са Њим спокојно савладава зид сумњи. Он зна све изазове овога света и ослањајући се на Откровење као на темељ, лако налази излаз из свих лавирината овога света. Међутим, на жалост, многи новообраћени хришћани (а за њима и лажни мисионари) покушавају да пронађу некакво добро у лажном поштењу безбожника и управо зато и пуштају у своја срца лажна учења.

О овој лажној учености је тачно писао други енглески писац К.Луис у „Раскидању брака“:

„- Зар ти и даље сматраш да људе кажњавају због њихових ставова, чак ако допустимо, ради корисности овог разговора, да су ти ставови погрешни?

- Зар ти и даље сматраш да нема грехова разума?

- Има их, наравно. Сујеверје, заостајање, ментална заосталост… Али поштено исповедање својих ставова – није грех.

- Да, сећам се, како смо говорили. Ја сам сам исто тако говорио док нисам постао узак. Цела ствар је у томе да ли си ти поштено исповедао своје ставове.

- Ја? Не само поштено, већ – смело! Нисам се бојао ничега. Када разум, који ми је Бог дао, није могао више да се сложи са доктрином Васкрсења, ја сам се отворено одрекао ње. Изговорио сам своју прослављену проповед. Ризиковао сам све.

- Шта си ризиковао? Шта је од тога могло да настане, осим онога што већ јесте? Прославио си се, твоје књиге су распродате, звали су те свуда, постао си епископ…

- Не разумем? На шта алудираш?

- Не алудирам. Схваташ ти, знам. Хајде да говоримо отворено. Нисмо дошли поштено до наших ставова. Ми смо просто преузели одређени тип идеје и ухватили се за њега јер је он био у моди. Сећаш се, још смо на факултету писали радове. Тако и касније. Нисмо желели да станемо лице у лице са јединим важним питањем: а можда ипак чуда постоје? Нисмо желели да ризикујемо, бојали смо се борбе и губили веру.

- Ако имаш у виду слободне богословске ставове, ја одлучно протестујем! Зар хоћеш да кажеш да такви људи као…

- Ја ништа ни о коме не желим да кажем. Говорим о нама, о теби и мени. Бога ради, сети се свега како је било! Ти знаш да смо подваљивали. Просто смо се бојали да се друго учење не покаже истинитим. Бојали смо се просте вере у спасење, бојали смо се да издамо дух овога света, бојали смо се подсмеха, а највише смо се бојали истинских страхова и нада.

- Наравно, млади људи често греше, падају под лош утицај, потчињавају се моди. Али где сам ту ја? Ја сам поштено веровао у то што сам говорио, и поштено говорио то у шта сам веровао.

- Да, наравно. Ми смо дозволили себи да пливамо низ воду, радо смо прихватали свако полусвесно дошаптавање наших жеља и, на крају крајева, поверовали – да не верујемо. Тако завидљивац верује свакој лажи о свом најбољем пријатељу, пијаница верује да му још једна чашица неће шкодити. Они поштено верују у смислу да им управо то нашаптава њихова душа. Ако имаш у виду такво поштење и они су поштени, и ми смо поштени. Али њихове грешке не постају невине због тога“.

Ето, управо од таквог „поштења“ су оболели многи „школовани православци“. Они не желе да се држе древног знања које је Бог дао Цркви, већ желе да буду своји за богоборце, прихваћени са њихове стране. Управо је ту и настала противречност коју је В.Сохин приметио, говорећи о различитим нивоима образовања:

„Када се човек учи у духовној семинарији, говоре му да је Петокњижје написао Мојсеј, Посланицу Јеврејима – апостол Павле. Када човек пролази тај ниво и ступа у духовну академију или неку другу високу богословску научну институцију, говоре му да је Петокњижје текст каснијег датума, а да су Јевреји уопште изгубили Тору након Вавилонског ропства а затим је касније писали по сећању.

У Библији има много противречности: ако се у првој глави Постања говори да је Бог на почетку створио животиње, а затим људе, у другој пише супротно: на почетку људи, а касније животиње. Посланицу апостола Павла Јеврејима многи Свети Оци нису признавали и данас је доказано да овај текст није писао апостол. Нама су отворено говорили: „Да, то је тако, али ви ни у ком случају то немојте говорити на проповедима јер ће вас парохијани каменовати“. Ово је само један безазлени пример. Таква политика двоструких стандарда постоји у РПЦ на свим нивоима“.

nesa50 · 18.03.2013. u 18:58

О такозваној „библијској критици“

Можда на Духовној Академији где је учио Сохин тако и уче – онда је то повод да се размотри одговорност научног руководства у тој институцији. Међутим, људи који одбацују аутентичност Петокњижја или текстова Новог Завета, потпадају под већ постојеће осуде Цркве. И не зато што Црква скрива „тајно знање“ од непосвећених, већ зато што се не сме дрско лагати и ругати речи Божијој.

Библијска критика до сада, током свих векова њеног постојања, није успела да представи НИ ЈЕДНО археолошко сведочанство у своју корист. Сви проналасци потврђују предањску тачку гледишта и хришћана и Јевреја, да је Петокњижје написао Мојсеј, књигу Исаије – Исаија, а Данила – пророк Данил.

Исто тако нема никаквих података који оповргавају аутентичност Новог Завета. Сви свештени текстови су написани управо онда када то говори црквено Предање. Дакле, Јеванђеље од Матеја – 38 године након Христа (пронађен је одломак грчког текста који датира из 60-те године након Христовог Рођења); Марка – 40 г. након Христа (одломци пронађени у Кумрану датирају из 60-те године након Х.Р.); Луке – 45 год. након Христовог Рођења, а Јована – око 100 године након Христовог Рођења (нађен је текст из 120 године). Постоје рукописи из другог века који сведоче не само о огромној већини новозаветних текстова, а такође и формирани канон свештених текстова (Мураторијев канон, свештеномученик Иринеј Лионски, Тертулијан и др.)

По сведочанству Корана, он је „књига која потврђује истинитост онога што је било послато пре ње“ (сура 6, ајат 92). Значи, до времена Мухамеда, Јеванђеље на које се позива Коран било је аутентично. Иначе би било написано да Коран „поправља оно што је послато до њега“. Међутим, тога нема. А целокупан хришћански свет, уз изузетак јако малих заједница гностика које се са тачке гледишта ислама (и Православне Цркве) не могу назвати другачије него многобожницима, у VI-VII веку након Христовог Рођења признавао је управо оно Јеванђеље које признајемо и ми – јединствено Јеванђеље Господа Исуса Христа које смо предали преко четворице Јеванђелиста.

Сви напори библијских критичара нису представили ни једно остварено предсказање својих теорија, тако да се са тачке гледишта нове науке (након Ф.Бекона) библијска критика не може назвати никако другачије до – шарлатанством. Позивати се на библијску критику ради одбацивања хришћанства исто је што и позивати се на радове академика Фоменка. Зато су они који су учили Сохина основама библијске критике – њему учинили му „медвеђу услугу“.

И правилно је ако Сохин није учио томе на проповедима. Јер заиста, није добро учити људе са амвона ноторној лажи – могу и јајима (да не кажем камењем) да заспу.

nesa50 · 18.03.2013. u 19:01

О такозваним „противречностима у Библији“

На питање о противречностима у Библији рећи ћу да Писмо не говори о томе да су животиње створене након човека.

Хајде да погледамо сам текст.

У првој глави књиге Постања написано је о поретку стварања животиња и човека: „Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, (ово је једно од првих помињања о Тријединству Бога – о.Данил) који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“ (1 Мојс. 1:24-26). Дакле, на почетку су створене животиње, а затим човек.

А у другој глави се говори подробно о процесу стварања човека: „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива… И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начинимо (ново помињање Свете Тројице код пророка Мојсеја – о.Данил) друга према њему. Јер Господ Бог створи од земље (није речено када, једноставно се констатује начин њиховог настанка – о.Данил) све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму“ (1 Мојс. 2:7, 18-22). Речено је да је Бог створио животиње и привео их човеку. Међутим, друга глава Постања не прецизира када су оне створене, јер је о томе већ речено у првој глави. Тако да никаквих противречности у богонадахнутом Писму пророка Мојсеја нема. Да се Владислав Сохин као свештеник није занимао изучавањем арапског језика, већ изучавањем дела Светих Отаца, онда би одавно знао за ово.

Што се тиче претпостављаних противречности у Новом Завету, заиста, неки Оци Цркве до четвртог века су, иако су и признавали Посланицу Јеврејима (позивање на ову посланицу постоји већ крајем првог века код светог Климента Римског), сумњали у ауторство апостола Павла.

На Истоку се сагласност утврдила крајем другог века (на основу Предања очигледно заснованог на постојању оригинала. У крајњој мери, Тертулијан је говорио да су се крајем другог и трећег века оригинали новозаветних текстова чували у апостолским Црквама, управо од њих потиче наш Textus receptus), а на Западу до – четвртог века. Сумње су биле у вези са необичном формом ове посланице, која је по жанру, како то блиставо показује у свом раду „Апостол Павле“ Ристо Сантала, класични богословски јеврејски трактат – мидраш.

nesa50 · 18.03.2013. u 19:10

О миту да је Стари Завет наводно био изгубљен од Јевреја

Никаква поуздана сведочанства о губитку Торе од стране Јевреја у време Вавилонског ропства не постоје. Овај мит се јавља у позном јудаизму у време формирања Талмуда, па и у то време сличне сплетке нису биле прихваћене као нешто поуздано. Из самог текста Писма јасно је да су пророци епохе Вавилонског ропства (Јеремија, Језекиљ, Данил, Варух) владали текстом Светог Писма. При чему се текст пре ропства поклапа са текстом након ропства, у крајњој мери, у тој мери колико о томе сведоче конкретни цитати, а такође и древни писмени споменици.

Тако, на пример, текст „златног свитка“ (600 година пре Христовог Рођења) тачно наводи благослове свештеника из књиге Бројева (6:24-26). А „жалба жетеоца“ (700-те године из Мецад Хашавјаху) – текст из књиге Бројева (22:26-27).

У последњем тексту, жетеоц у домаћинству Хацаар Асаму се жали начелнику на надзорника који је због неиспуњене норме као казну „узео одећу слуге твоје (човека који се жали), што је представљало нарушење Закона: „Ако узмеш у залогу хаљину ближњему свом, врати му је пре него сунце зађе; Јер му је то све одело чим заклања тело своје; у чем ће спавати? Па кад повиче к Мени, Ја ћу га чути, јер сам милостив„. (2 Мојс. 22:26-27) На тај начин, видимо да је Мојсејев Закон био врло добро познат чак и међу најсиромашнијим Јеврејима. Како је могао бити заборављен за време Вавилонског ропства и написан поново од стране Јездре?

Штавише, текст 10 заповести, који је пронађен у Елефантину (око 300 година пре Христовог Рођења) и који је припадао заједници Јевреја који нису пресељени за Вавилон, подудара се са оним који имамо данас. Стварност закона Петокњижја у њиховом ритуалном делу потврђују такође и проналасци гранатних јабука из слонове кости (средина осмог века пре Христовог Рођења) са натписом „припада дому Јахвеа, свештено, свештеници“ (види Ис. 28:34). Две сребрне плоче пронађене у Јерусалиму из седмог века до Христовог Рођења садрже благослов Бога „Који чува завет и милост онима који Га љубе и чувају Његове прописе“ (види “ Мојс. 20:6; 34:6-7) – што такође указује на Петокњижје.

А да не говорим већ о „Самарјанском Петокњижју“ које уопште није зависило од Јездриних реформи, а које такође даје традиционални текст. На тај начин, реална наука показује да никаквих радикалних промена библијског текста није било током читавог времена његовог постојања.

Са тачке гледишта вере Божије, аутентичност Писма се не може оповргнути. Господ Исус Христос је говорио да „док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18).

Зато је тврдња Корана да је Исус послан као потврда истинитости онога што је послато пре Њега у Петокњижју (Теврату)“ (сура 3, ајат 44 (50)) – потпуно тачна. Упркос савременим муслиманима, њихов „пророк“ је знао да Мојсејево Петокњижје није било изопачено у Христово време. Подсетићу да су кумранска ископавања потврдила да Стари Завет у време Господа није имао никаква значајна размимоилажења са садашњим текстом.

Тако је између осталог, сматрао и Мухамед, који се позивао за потврду својих пуномоћја на Закон и Јеванђеље(сура 2, ајат 130 (136). Друга ствар је што су се муслимани, сусревши се са реалним текстом Откровења Божијег, убедили да је њихов „пророк“ страшно погрешио. Испоставило се да Библија пре одбацује него што потврђује Мухамедово сведочанство.

И онда уместо да, у сагласности са заповешћу Божијом, одбаце лажова, обманути исламисти су решили да оптуже саму Реч Божију да је искварена. Управо је тим путем кренуо и Владислав Сохин.

А управо Господ директно упозорава на такав поступак: „Не треба ли народ да пита Бога свог? Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре“ учи Он кроз пророка Исаију (Ис. 8:19-20) Мухамед није говорио као Библија, а онда су његови следбеници оптужили за исквареност сам Закон и Откровење.

Тако Бог говори преко пророка Мојсеја (Мусае): „Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“ (Тора. 5 Мојс. 18:22. упореди са 5 Мојс. 13:1-5)). А управо тако се догодило у битци код Ухуда. Мухамед је од имена Божијег предсказао победу, али је катастрофално поражен и тиме очигледно показао да је он лажни пророк. Чудно и глупо поступају муслимани који до данас верују ономе ко није знао будућност.

TheBladeOfThe Light · 18.03.2013. u 19:35

Тако Бог говори преко пророка Мојсеја (Мусае): „Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“ (Тора. 5 Мојс. 18:22. упореди са 5 Мојс. 13:1-5)). А управо тако се догодило у битци код Ухуда. Мухамед је од имена Божијег предсказао победу, али је катастрофално поражен и тиме очигледно показао да је он лажни пророк. Чудно и глупо поступају муслимани који до данас верују ономе ко није знао будућност.

jos jedan u nizu proroka...mogao bi muhamed zajedno sa svedocima i subotarima pod misku.... :mrgreen:

nesa50 · 18.03.2013. u 19:40

О идејама позајмљеним из незнабоштва

Али, наставимо разматрање ставова овог одступника. За запрепашћење је што напада као на незнабожачко наслеђе на хришћанске истине које признаје и Коран. Тако Сохин сматра позајмицом из будизма и митраизма причу о непорочном зачећу и рођењу Христа, заборављајући да се оно признаје и од ислама. У таквом случају, строго гледано на логику Сохина, испоставља се да је и ислам заражен незнабожачким предрасудама и зато не представља чист монотеизам.

Овде је потребно рећи неколико речи о самој идеји позајмљивања хришћанства из незнабоштва, која је толико популарна код исламских апологета (али не само код њих – треба се сетити и „Да Винчијевог кода“). Примери „подударања“ које Сохин наводи између хришћанства и незнабоштва (будизма и митраизма) чак у његовој верзији нису убедљиви.

А да не говорим већ о хронолошким несагласностима тих теорија. Повест од чудесном рођењу Буде се појављује не пре 500-те године пре Христовог Рођења, али ни у њима нема ни речи о рађању од дјеве. Бели слон који улази у бок мајке – представља само образ последње Будине инкарнације, али није узрок њене трудноће.

Узгред речено, будизам може да буде и најмање вероватан „извор“ хришћанства. Ствар је у томе што се прва помињања о постојању будизма у Средоземљу односе тек на четврти век након Христовог Рођења. Мислити да је будизам могао да има неки утицај на рађање нове религије након скоро пет стотина година како су у њему чули – измишљотина је из области фантастике.

То исто треба рећи и о вези хришћанства са митраистичким мистеријама. Нема никаквих података који указују да су саме ове мистерије постојале у римском царству до 90-их година првог века након Христовог Рођења. Притом се цветање митраизма догађа у трећем веку након Христовог Рођења, када је хришћанство извршило утицај на њега.

Поуздано је познато да је до почетка другог века канон Новог Завета већ био већ завршен. У њему су били сви они елементи који смућују муслимане: и Тројица, и Божанство Христа, и Искупљење на Крсту и Васкрсење из мртвих, и Црква као место човековог освећења и Крштење и Евхаристија и јерархија. О каквој позајмици може да се говори овде?

А да не говорим да Митра уопште није Бог-Творац, већ створење Ахура Мазде и слуга Аполона кога, узгред речено, Апокалипса назива кнезом демона (Отк.9:11) – предивни пример за позајмицу, зар не?

Митра није рођен од Дјеве, већ од богиње која је затруднела од семена Заратустре раствореним у светом језеру. Као одрастао и снажан, овај лажни бог је изашао из стене и убио бика што је симболисало пролећну обнову живота. Сам Митра није умирао и није васкрсавао тако да никакве везе између митског полубогића и Јеванђелског Христа нема у шта може да се убеди сваки читалац.

Исто као и купање бивољом крвљу (које се први пут помиње у другом веку) постала је форма личног освећења тек у трећем веку и зато никако не може бити аналог Крштења водом.

Узгред речено, разматрајући односе хришћанства и незнабоштва, не сме се заборављати на три века сурових прогона када су због одбијања да се клањају идолима и одбацивања синкретизма, хришћане убијали у стотинама хиљада. Зар бивши предавач црквене историје искрено сматра да су хришћански Мученици, као свети Георгије Победоносац или свети Игњатије Богоносац ишли на муке да би исповедили оно у шта и сами нису веровали – веру у Једног у Тројици Бога Творца? Какво прихватање незнабоштва је било код апостола Павла, кажњеног за веру у Једног Бога и за одбијање од клањања идолима?

Пре као пример синкретизма може да послужи ислам. Да не говорим већ о масовној употреби амајлија од урока и врачања који су видели сви они који су боравили на Истоку (а амајлије је употребљавао и сам Мухамед који се панично бојао врачања). Можемо се сетити и петог стуба ислама – хаџа. Сам ритуал обиласка Каабе, жртвоприношења и целивања Црног Камена су муслимани просто прихватили од незнабожаца. Довољно је сетити се епизоде у „опису живота посланика Алаховог“ Ибн Хишама са реновирањем Каабе још пре времена Мухамедовог идолопоклонства, када је учествовао у тим истим обредима који данас врше „правоверни“. Једино што је нестало је – клањање идолима. Тако да ако В. Сохин не жели да прихвата „абнормалност на чистом једнобожју“ онда треба да напусти ислам.

nesa50 · 18.03.2013. u 19:42

O истини Јеванђеља

Сада ћемо рећи неколико речи о томе како Сохин (следећи друге исламске апологете) критикује Христову веру и притом се бави заменом теза.

В.Сохин пише:

„Тако се например, као један од често навођених цитата за доказивање „тројице“ наводи место из Прве посланице апостола Јована: „Јер је Троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1 Јн. 5:7). Данас заиста не можеш наћи ни једног савременог озбиљног богослова који би признао аутентичност тог цитата… Ово је само један од примера којих у реалности у тексту Новог Завета има много“.

Овде треба напоменути, да је свети Кипријан Картагински (III век) сматрао овај стих аутентичним („И опет о Оцу, Сину и Светом Духу написано: и ова Тројица су једно(1 Јн. 5:7)). Још пре њега се на овај стих позивао Тертулијан. За темељно разматрање аргументације у корист аутентичности овог текста препоручио бих митрополита Макарија Булгакова. Нажалост, Мецгер кога Сохин цитира показао је научну не-савесност, јер није сматрао за обавезно да анализира аргументацију његових претходника – опонената.

У сваком случају међутим није јасно: зашто муслимани акцентирају своју пажњу на тај стих? Јер најчешће православни мисионари и свештеници откривају учење о Светој Тројици, позивајући се на речи Господа Исуса при његовом установљењу светог Крштења: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28:19). Рекло би се овај стих већ никако не може да буде доведен у питање што се тиче изопачености. Он се документује непрекидно у свим рукописима Јеванђеља по Матеју без изузетка. А прво позивање на њега је у Дидахију (7;1,3) – који потиче из 70 године након Христовог Рођења.

Међутим, на наше запрепашћење, испоставило се да је касније Сохин посумњао у аутентичност и тог текста. Он је изјавио да су 16 година након Вазнесења апостоли одлучивали како да примају незнабошце на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела ап. 15 глава), што значи да нису знали за Христову заповест да проповедају Јеванђеље свим народима (Мт. 28:19).

Међутим, поред анти-историчности, таква тврдња представља просто глупост јер је очигледно да је само питање и настало управо зато што су незнабошцима већ проповедали и било је потребно да се реши да ли је потребно да они чувају све обредне детаље из Мојсејевог Закона, који је дат само Јудејцима или не. Када не би било испуњења ове Јеванђелске заповести (о чему до тог дела више пута говори књига Дела апостолских, на коју се и позива Сохин, види 8:26-40; 10:1-11, 21; 13:6 и даље све главе), онда наравно не би било о чему ни да се спори. Јудејци би рекли: „Исус је послан само нама (као што и сада говоре исламисти) тако да питање о проповеди незнабожаца треба затворити. Нема никакве заповести о тој проповеди. То је све самовољна делатност“.

Међутим, не. Неопходност проповедања незнабошцима нико није оспоравао. Питање је било само да ли је крштеним незнабошцима потребно обрезање или не. Што се тиче саме Тајне Крштења, она се вршила непрекидно од дана Педесетнице и доказивати то значи – преписивати целу књигу Дела апостолских. Очигледно да су од самог почетка по заповести Исуса Христа апостоли чистили људе, погружавајући их у воде Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа. Знали су да без вере у Тројединог Бога и без Крштења у Његово име нико (између осталог и муслимани) неће моћи да уђе у Царство Божије, већ ће бити осуђени на бесконачне муке у паклу.

Већ да не говоримо да сама проповед Господа Исуса Христа изобилује наводима на учењима о Тројици. Довољно је просто пажљиво прочитати опроштајну Христову беседу (Јн. 13-17) да би се убедио у неодвојивост тог учења од самог хришћанства, па и саме речи Божије. А управо је на опроштајну Христову беседу и покушао да се позове Мухамед, покушавајући да на њој заснује своје посланство.

Ако поверујемо муслиманима да тобож Исус није учио другачије него Коран, онда се бојим да никаквим кварењем нећеш успети да објасниш јављање новозаветних текстова. Јер целокупно Јеванђеље је прожето учењем о истинском Богосиновству Исуса – о томе се директно говори 83 пута!

О томе говори не само Он Сам („Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30); „Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему“ (Јн. 10:36-38)), већ и Бог Отац („И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3:17); „И гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи; Њега слушајте“ (Мт. 17:5; Мк.1:11; 9:7; Лк. 3:22; 9:35)), и Дух Свети (Мк. 1:1) и Архангел Гаврил („Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1:32), „Зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк.1:35)) и други Анђели (Лк. 2:11), и пророк Јован (Јахија) Крститељ („И Ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији“ (Јн. 1:34; „Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку. Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:34-36).

Тако су веровали и апостоли: Петар („Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16:16)), Натанаил (Јн. 1:49) и Јован Богослов („А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово“ (Јн. 20:31)), и Марта (Јн. 11:27) и сви ученици (Мт. 14:33) и капетан који је чувао крст (Мк. 15:39) и чак и нечисти духови (Мк. 3:11; Мк.5:7). Тако су након Васкрсења учили сви апостоли (види 1 Петр. 1:2; све у 1 посланици Јована, посланицу Јуде (4:20-21,25). Да не говорим већ о апостолу Павлу (Рим. 1:3-4 и све остале посланице).

О томе да Бог има Сина Који је Једнак Оцу, говорили су пророци: Давид („Ти си Син Мој, Ја те сад родих“ (Пс. 2:7; 44:7-12; 110:1)) и Соломон (Приче: 8:22-31) и Исаија („Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило (Бог са нама)“ (Ис. 7:14). „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9:6); „Ја сам Први, Ја сам и Последњи. И Моја је рука основала земљу, и Моја је десница измерила небеса пеђу; кад их зовнем, сви дођу… Приступите к мени, чујте ово: од почетка нисам говорио тајно; откако то би, бејах онде; а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов“ (Ис. 48:12-13, 16) и Михеј (5:2) и Малахија (3:1) и многи други.

Може се направити мислени експеримент и погледати шта би остало при испуњавању захтева исламског вероучења од Библије: као резултат не би остало практично ништа. Зашто онда муслимани захтевају од нас да признамо тако апсурдни закључак – у име ничим потврђених претензија човека из седмог века који се одрекао Речи Божије која у практично неизмењеном виду постоји већ више хиљада година?

Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана. Убеђеност муслимана се граничи са безумним слепилом.

Никаквим кварењем текста није могуће објаснити толико очигледно учење о Тријединству Бога које објављује Библија. Сам текст неповређеног Писма јасно сведочи о томе да је Творац – Бог Отац који из Себе рађа Сопствено Слово и изводи из Себе Сопственог Светог Духа. А човек који не верује у то – подлеже вечном гневу Божијем.

nesa50 · 18.03.2013. u 19:45

О апостолу Павлу

У светлости наведених чињеница постаје очигледно да узалудно Сохин и остали муслимански пропагандисти нападају апостола Павла: његова проповед се ни по чему не разликује од проповеди осталог дела Библије. Да већ не говорим да муслимани не треба да критикују виђења апостола Павла, а да без провере примају виђења која је имао Мухамед.

Мухамедова виђења се подударају са критеријумима које Библија односи на лажне пророке: тврдња да је претходно Писмо искварено, одбацивање Бога Кога су проповедали пророци, почевши од Мојсеја, неспособност да предскаже будућност, неспособност да учини чудо упркос речима Исуса Христа: „Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јн.14:12).

Упркос измишљотинама епископа Касијана (Безобразова) нико од древних Отаца није сматрао апостола Павла епилептичарем. Сама слика његове болести уопште не подсећа на епилептични напад. Са физичке тачке гледишта он је имао болесне очи као последица његовог ослепљења при јављању Христа (Гал. 4:13-15), а анђео сатане који га је убадао (2 Кор. 12:7) Оци Цркве сматрали су његове противнике, који су ометали његову проповед.

Заиста у апостоловим посланицама нема ничег што би говорило о било каквом поремећају његове свести. Сви описи апостолових виђења директно говоре о томе да се у тренутку виђења он имао трезвен ум и јасно сећање (што није случај у епилепсији). Детаљно описујући дар пророштва који је имао, апостол Павле пише: „пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче, и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 12:29-33) Зар је ово налик на напад болести који се очигледно не налази под контролом човекове свести? Тако нешто постоји код Мухамеда, кога у научним приручницима психијатрије помињу као типични пример епилепсије, „силазак Корана“ је изазивао напад бол и повлачили за собом и губитке свести.

Али хајде да се вратимо на муслиманске претензије у вези са апостолом Павлом и размотримо – да ли су тачне? Ко је био апостол Павле: човек који је искварио Јеванђеље, или напротив, посланик Божији? Што се тиче првог, већ смо показали изнад да је о Христу апостол Павле учио сагласно са осталим апостолима и јеванђелистима.

Као прво, он је себе самог сматрао за посланика Божијег (види 2 Кор. 11-12; Гал. 1:11, 2,21). Међутим, оваква тврдња била је довољна муслиманима да признају арапског трговца за „расул Алаха“. Међутим, апостол Павле је, за разлику од Мухамеда, потврђивао своје речи и чудима (Павле је васкрсавао мртве, изгонио зле духове, исцељивао болести и казнио врачара слепилом) и сведочењем других апостола (Гал. 1:18-2,10) и мноштвом предсказивања будућности (Дела ап. 20_22-23, 29-30 и друга места).

Није случајно апостол Петар укључио његове посланице у састав Светог Писма: „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Петр. 3:15-16).

Муслимани, позивајући се на западне безбожнике, сматрали су ову двојицу апостола скоро непријатељима.

Муслимани воле да оптужују апостол Павла чак ни не потрудивши се да прочитају његове посланице. Ако би поразмислили над њима, убедили би се да је чак и по њиховим специфичним мерилима апостол Павле – беспрекоран.

У својој вери он је исповедао чисти таухид (једнобожје), на начин на који је предан кроз пророке и Исуса Христа: „и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега“ (1 Кор.8:4-6).

Павле је веровао у Бога Творца и Сведржитеља. Не само да је веровао у анђеле, већ се и сусретао са њима (Дела ап.27:23). Учио је да „све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за ******, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (1 Тим. 3:16). Веровао је у пророке Божије (Дела ап. 24:14). Учио је о васкрсењу свих мртвих, наступању Судњег дана и будуће плате свима живима (Дела ап. 17:31; 1 Кор. 15 и многа друга места).

Павле се борио са идолима и забрањивао да се једе оно што је посвећено идолима (1 Кор. 10:14-22). Он је изобличавао безумље незнабоштва (Рим. 1:18-32) и обраћајући се незнабошцима призивао их, говорећи: „Благовијестимо вам да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; Који у прошлим нараштајима бјеше пустио све народе да иду својим путевима; Мада ипак не остави Себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем“ (Дела ап. 14:15-17). Шта је лажно и незнабожачко у овом учењу? Па и Павла су казнили управо због одбијања да се поклони лажним боговима. Тако да, као што је учио, он је и умро исповедајући веру у Једног Бога, у Његово Слово и Његовог Духа.

Он је и заповедао другима и сам се непрестано молио Богу (1 Сол 5:17), заповедао да се дижу руке Њему (1 Тим. 2:8), и поклањао Му се (Дела ап.20:36). Често је у молитвама Павле проводио целу ноћ (Дела ап. 20:11).

Цео живот је зарађивао својим рукама да се ничим не би користио од обраћених. Напротив, увек се бринуо за сиромашне хришћане и давао обилну милостињу (Дела ап. 11:28-30; 1 Кор. 16:1-4; 2 Кор. 8:1-9, 15; Гал. 2:10).

Апостол Павле је волео често да пости (Дела ап. 13:1-2; 2 Кор. 11:27 и др.) и призивао да се изучавају писма пророчка. (2 Тим. 2:14-17) Желећи да сазна вољу Господњу и поклони Му се, апостол Павле је много пута ишао на поклоничко путовање (хаџ) у Јерусалимски храм (Дела 21:17 и др.).

Није за изненађење да се чак и сами муслимани позивају на ауторитет апостола Павла као заснивање своје молитвене праксе. Тако у књизи „Муслиманска молитвена пракса“ Мурат Заргишиев се (у предговору Шамиља Аљаутдинова) директно позива на савете апостола о молитвеној пракси: „Учешће тела у вршењу молитве симболише „молитву тела“, хваљење свог Творца нашим телом. „Прослављајте Бога и у телима вашим и у душама вашим, који су Божији“, говори апостол Павле.

Ако је апостол Павле са тачке гледишта муслимана искварио Христово учење, зашто се онда позивати на његове посланице? Зар грешник (греши ли грехом ширк или куфр) може да научи правилном богоопштењу?

У светлости свега наведеног сваки разумни човек може да донесе закључак о неоснованости муслиманских претензија према апостолу Павлу.И након тога неизбежно се јавља питање: зашто се онда тако много напада обрушује управо на светог Павла?

Мислим да је одговор очигледан. Како је приметио К.Луис они који желе да униште веру не нападају одмах Господа. Они прво уништавају ауторитет Његовог верног слуге, а већ након тога нападају и Бога. Управо су тим путем и пошли муслимани: они не могу одједном да одбаце Господа Исуса, а не желе да Га слушају. Зато све оно што им се не допада у речи Божијој они приписују апостолу Павлу и мисле да су се, тобож, избавили од оптужби на Судњи Дан. Не боје се ни клевете, ни богохулства. Међутим, узалуд – страшна Божија осуда ће стићи оне који кваре Откровење.

Апостол Павле је пророчки рекао: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“

nesa50 · 18.03.2013. u 20:05

19. новембра 2009. године убијен је свештеник Данил Сисојев – мисионар, проповедник, талентовани говорник, чија је реч – усмена и писмена – будила из духовног сна и приводила Христу. Следбеници оца Данила Сисојева говоре на различитим језицима, живе у различитим земљама, имају различито искуство проповеди – али их све обједињује једно: они су убеђени да су у обавези да истину да „ван Цркве нема спасења“ донесу до што већег броја људи.

Israphel · 18.03.2013. u 20:07

Israphel · 18.03.2013. u 20:10

nesa50:
O истини Јеванђеља

Сада ћемо рећи неколико речи о томе како Сохин (следећи друге исламске апологете) критикује Христову веру и притом се бави заменом теза.

В.Сохин пише:

„Тако се например, као један од често навођених цитата за доказивање „тројице“ наводи место из Прве посланице апостола Јована: „Јер је Троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1 Јн. 5:7). Данас заиста не можеш наћи ни једног савременог озбиљног богослова који би признао аутентичност тог цитата… Ово је само један од примера којих у реалности у тексту Новог Завета има много“.

Овде треба напоменути, да је свети Кипријан Картагински (III век) сматрао овај стих аутентичним („И опет о Оцу, Сину и Светом Духу написано: и ова Тројица су једно(1 Јн. 5:7)). Још пре њега се на овај стих позивао Тертулијан. За темељно разматрање аргументације у корист аутентичности овог текста препоручио бих митрополита Макарија Булгакова. Нажалост, Мецгер кога Сохин цитира показао је научну не-савесност, јер није сматрао за обавезно да анализира аргументацију његових претходника – опонената.

У сваком случају међутим није јасно: зашто муслимани акцентирају своју пажњу на тај стих? Јер најчешће православни мисионари и свештеници откривају учење о Светој Тројици, позивајући се на речи Господа Исуса при његовом установљењу светог Крштења: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28:19). Рекло би се овај стих већ никако не може да буде доведен у питање што се тиче изопачености. Он се документује непрекидно у свим рукописима Јеванђеља по Матеју без изузетка. А прво позивање на њега је у Дидахију (7;1,3) – који потиче из 70 године након Христовог Рођења.

Међутим, на наше запрепашћење, испоставило се да је касније Сохин посумњао у аутентичност и тог текста. Он је изјавио да су 16 година након Вазнесења апостоли одлучивали како да примају незнабошце на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела ап. 15 глава), што значи да нису знали за Христову заповест да проповедају Јеванђеље свим народима (Мт. 28:19).

Међутим, поред анти-историчности, таква тврдња представља просто глупост јер је очигледно да је само питање и настало управо зато што су незнабошцима већ проповедали и било је потребно да се реши да ли је потребно да они чувају све обредне детаље из Мојсејевог Закона, који је дат само Јудејцима или не. Када не би било испуњења ове Јеванђелске заповести (о чему до тог дела више пута говори књига Дела апостолских, на коју се и позива Сохин, види 8:26-40; 10:1-11, 21; 13:6 и даље све главе), онда наравно не би било о чему ни да се спори. Јудејци би рекли: „Исус је послан само нама (као што и сада говоре исламисти) тако да питање о проповеди незнабожаца треба затворити. Нема никакве заповести о тој проповеди. То је све самовољна делатност“.

Међутим, не. Неопходност проповедања незнабошцима нико није оспоравао. Питање је било само да ли је крштеним незнабошцима потребно обрезање или не. Што се тиче саме Тајне Крштења, она се вршила непрекидно од дана Педесетнице и доказивати то значи – преписивати целу књигу Дела апостолских. Очигледно да су од самог почетка по заповести Исуса Христа апостоли чистили људе, погружавајући их у воде Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа. Знали су да без вере у Тројединог Бога и без Крштења у Његово име нико (између осталог и муслимани) неће моћи да уђе у Царство Божије, већ ће бити осуђени на бесконачне муке у паклу.

Већ да не говоримо да сама проповед Господа Исуса Христа изобилује наводима на учењима о Тројици. Довољно је просто пажљиво прочитати опроштајну Христову беседу (Јн. 13-17) да би се убедио у неодвојивост тог учења од самог хришћанства, па и саме речи Божије. А управо је на опроштајну Христову беседу и покушао да се позове Мухамед, покушавајући да на њој заснује своје посланство.

Ако поверујемо муслиманима да тобож Исус није учио другачије него Коран, онда се бојим да никаквим кварењем нећеш успети да објасниш јављање новозаветних текстова. Јер целокупно Јеванђеље је прожето учењем о истинском Богосиновству Исуса – о томе се директно говори 83 пута!

О томе говори не само Он Сам („Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30); „Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему“ (Јн. 10:36-38)), већ и Бог Отац („И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3:17); „И гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи; Њега слушајте“ (Мт. 17:5; Мк.1:11; 9:7; Лк. 3:22; 9:35)), и Дух Свети (Мк. 1:1) и Архангел Гаврил („Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1:32), „Зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк.1:35)) и други Анђели (Лк. 2:11), и пророк Јован (Јахија) Крститељ („И Ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији“ (Јн. 1:34; „Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку. Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:34-36).

Тако су веровали и апостоли: Петар („Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16:16)), Натанаил (Јн. 1:49) и Јован Богослов („А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово“ (Јн. 20:31)), и Марта (Јн. 11:27) и сви ученици (Мт. 14:33) и капетан који је чувао крст (Мк. 15:39) и чак и нечисти духови (Мк. 3:11; Мк.5:7). Тако су након Васкрсења учили сви апостоли (види 1 Петр. 1:2; све у 1 посланици Јована, посланицу Јуде (4:20-21,25). Да не говорим већ о апостолу Павлу (Рим. 1:3-4 и све остале посланице).

О томе да Бог има Сина Који је Једнак Оцу, говорили су пророци: Давид („Ти си Син Мој, Ја те сад родих“ (Пс. 2:7; 44:7-12; 110:1)) и Соломон (Приче: 8:22-31) и Исаија („Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило (Бог са нама)“ (Ис. 7:14). „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9:6); „Ја сам Први, Ја сам и Последњи. И Моја је рука основала земљу, и Моја је десница измерила небеса пеђу; кад их зовнем, сви дођу… Приступите к мени, чујте ово: од почетка нисам говорио тајно; откако то би, бејах онде; а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов“ (Ис. 48:12-13, 16) и Михеј (5:2) и Малахија (3:1) и многи други.

Може се направити мислени експеримент и погледати шта би остало при испуњавању захтева исламског вероучења од Библије: као резултат не би остало практично ништа. Зашто онда муслимани захтевају од нас да признамо тако апсурдни закључак – у име ничим потврђених претензија човека из седмог века који се одрекао Речи Божије која у практично неизмењеном виду постоји већ више хиљада година?

Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана. Убеђеност муслимана се граничи са безумним слепилом.

Никаквим кварењем текста није могуће објаснити толико очигледно учење о Тријединству Бога које објављује Библија. Сам текст неповређеног Писма јасно сведочи о томе да је Творац – Бог Отац који из Себе рађа Сопствено Слово и изводи из Себе Сопственог Светог Духа. А човек који не верује у то – подлеже вечном гневу Божијем.

Ivan 14:28 - "Čuli ste, da vam ja rekoh: 'Ja odlazim, i doći ću k vama. Kad biste me ljubili, onda biste se radovali, što idem k Ocu, jer je Otac veći od mene."

nesa50 · 18.03.2013. u 20:15

Остало

Издајник Сохин оптужује православне хришћане за незнабожачке додатке у монотеизму, у „систему жречева“ (које су увели Мојсеј и Христос), у свесном узгајању незнања и сујеверја, и чак у телесној прљавштини. Он тврди да су, тобож, хришћани криви за то што се многи Руси опијају, а ислам, тобож, може дати снажан потенцијал борби са овим пороком.

Нећемо одговарати на ове „насртаје“, памтећи да управо муслимани, иако и не пију на очиглед свих (у реалности постоји огроман проблем пијанства код етничких муслимана, за чије решење у исламској уми нема лека осим бича), производе (и делимично употребљавају) 60% наркотика на планети. Црква је једина сила која се успешно бори са алкохолизмом и наркоманијом у Русији.

Исламисти, наравно, сматрају да је телесна чистоћа важна за душу, али су њихови градови потонули у прљавштину – ко је био у Египту или Палестини, итекако добро разуме о чему говорим.

Ислам је „религија мира“, а опет, више од 80% терористичких напада у свету врше муслимани.

„У исламу нема сујеверја“. Хм, да. Не рачунајући пантеизам у суфизму, страх од урока и клетве, култа хришћанских светих извора и моштију без православне вере, плесове дервиша, бесмислене обреде хаџа, када људи камењем покушавају да убију бестелесног ђавола.

У исламу тобоже постоји „лично општење са Богом“ (са безличним Алахом), али уз помоћ суровог обреда и на арапском језику, који је потпуно неразумљив за 90% муслимана у Русији.

Нека Сохин сматра да се вратио у монотеизам. Он је у праву: отишао је назад. Он је напустио живо богоопштење, које, међутим, није ни пробао. Али учинивши то, он је само наишао на понављање тих речи која су позната хришћанима већ много векова. И чак су и оне биле усвојене у исквареној верзији арапског лажног пророка. Али и степен тог усвајања изазива сумњу: Сохин је написао већ четири рада у којима, обилно хулећи на реч Божију, ни једном није рекао шта се њему свиђа у Мухамеду (Коран је цитирао само два пута).

Сада је дошло време да се новом Јуди Искариотском преда не суд људски, већ Божији. Црква га је одвојила од Себе као издајника и одступника, који је продао Христа Спаситеља за земаљска блага. Јер Сам Господ Исус је о Јуди и њему сличнима рекао: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт. 26:24).

По речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Када се анатеми предаје човек – то значи да је он усвојио неповратно богохулно учење, да тим учењем лишава себе и своје ближње којима и преноси свој начин мисли… постајући туђ Богу, држећи га у непријатељству са Богом, у хули на Светога Духа, у општењу са ђаволом“.

Библија говори да Сохин и сви муслимани, не поверовавши у Сина Божијег, неће видети живота већ гнев Божији пребива на њима (Јн. 3:36). Они, не поштујући Сина, не поштују ни Оца Који Га је послао (Јн. 5:23). Ако би Бог био њихов Отац, они би љубили Христа (Јн. 8:42). Међутим, они имају другог оца, јер нису од Бога (Јн. 8:47). Само неизкварено слово Христово, које изврће Сохин, ће судити и њему и све муслимане у Последњи Дан (Јн. 12:49).

Гнев на њихове заблуде и бесконачна жалост према онима који гину нас испуњава. „Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10:26-31).

Молићемо се да би свемилостиви Отац док још није касно привео и заблуделог свештеника и његове несрећне нове једноверце покајању. Јер, најбоља победа над исламском претњом је – обраћење свих муслимана у православно хришћанство!

Свештеномученик Данил Сисојев

Israphel · 18.03.2013. u 21:26

nesa50:
Остало

Издајник Сохин оптужује православне хришћане за незнабожачке додатке у монотеизму, у „систему жречева“ (које су увели Мојсеј и Христос), у свесном узгајању незнања и сујеверја, и чак у телесној прљавштини. Он тврди да су, тобож, хришћани криви за то што се многи Руси опијају, а ислам, тобож, може дати снажан потенцијал борби са овим пороком.

Нећемо одговарати на ове „насртаје“, памтећи да управо муслимани, иако и не пију на очиглед свих (у реалности постоји огроман проблем пијанства код етничких муслимана, за чије решење у исламској уми нема лека осим бича), производе (и делимично употребљавају) 60% наркотика на планети. Црква је једина сила која се успешно бори са алкохолизмом и наркоманијом у Русији.

Исламисти, наравно, сматрају да је телесна чистоћа важна за душу, али су њихови градови потонули у прљавштину – ко је био у Египту или Палестини, итекако добро разуме о чему говорим.

Ислам је „религија мира“, а опет, више од 80% терористичких напада у свету врше муслимани.

„У исламу нема сујеверја“. Хм, да. Не рачунајући пантеизам у суфизму, страх од урока и клетве, култа хришћанских светих извора и моштију без православне вере, плесове дервиша, бесмислене обреде хаџа, када људи камењем покушавају да убију бестелесног ђавола.

У исламу тобоже постоји „лично општење са Богом“ (са безличним Алахом), али уз помоћ суровог обреда и на арапском језику, који је потпуно неразумљив за 90% муслимана у Русији.

Нека Сохин сматра да се вратио у монотеизам. Он је у праву: отишао је назад. Он је напустио живо богоопштење, које, међутим, није ни пробао. Али учинивши то, он је само наишао на понављање тих речи која су позната хришћанима већ много векова. И чак су и оне биле усвојене у исквареној верзији арапског лажног пророка. Али и степен тог усвајања изазива сумњу: Сохин је написао већ четири рада у којима, обилно хулећи на реч Божију, ни једном није рекао шта се њему свиђа у Мухамеду (Коран је цитирао само два пута).

Сада је дошло време да се новом Јуди Искариотском преда не суд људски, већ Божији. Црква га је одвојила од Себе као издајника и одступника, који је продао Христа Спаситеља за земаљска блага. Јер Сам Господ Исус је о Јуди и њему сличнима рекао: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт. 26:24).

По речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Када се анатеми предаје човек – то значи да је он усвојио неповратно богохулно учење, да тим учењем лишава себе и своје ближње којима и преноси свој начин мисли… постајући туђ Богу, држећи га у непријатељству са Богом, у хули на Светога Духа, у општењу са ђаволом“.

Библија говори да Сохин и сви муслимани, не поверовавши у Сина Божијег, неће видети живота већ гнев Божији пребива на њима (Јн. 3:36). Они, не поштујући Сина, не поштују ни Оца Који Га је послао (Јн. 5:23). Ако би Бог био њихов Отац, они би љубили Христа (Јн. 8:42). Међутим, они имају другог оца, јер нису од Бога (Јн. 8:47). Само неизкварено слово Христово, које изврће Сохин, ће судити и њему и све муслимане у Последњи Дан (Јн. 12:49).

Гнев на њихове заблуде и бесконачна жалост према онима који гину нас испуњава. „Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10:26-31).

Молићемо се да би свемилостиви Отац док још није касно привео и заблуделог свештеника и његове несрећне нове једноверце покајању. Јер, најбоља победа над исламском претњом је – обраћење свих муслимана у православно хришћанство!

Свештеномученик Данил Сисојев

Islam je, bez sumnje, najbolja religija, ali su mediji u rukama zapadnjaka koji se boje islama. Zapadnjaci bez prestanka objavljuju informacije protiv islama,kako u elektronskim, tako i u stampanim medijima. Osim smisljanja dezinformacija, oni netacno citiraju islam, preuvelicavaju stvari i događaje...
Ako bilo gdje u svijetu eksplodira bomba, prvi koji bivaju optuzeni, bez ikakvih dokaza su muslimani. Odmah se na naslovnim stranama novina pojavljuju veliki naslovi. Kasnije, kada se utvrdi da su za eksploziju krivi nemuslimani, ta vijest se objavljuje u nekom sporednom, nezapazenom mjestu.
Ako se neki ,,musliman'' ozeni od 50 godina sa djevojkom od 15, uz njen pristanak, ta vijest dospijeva na sve naslovne strane. Međutim kad nemusliman od 50 godina siluje djevojcicu od 6 godina, ta vijest se objavljuje unutar novina, u okviru "kratkog pregleda vijesti"! Svakog dana se u Americi pocini 2.713 silovanja, ali nista se od toga ne objavljuje u vijestima, posto je vec postalo americki nacin zivota!

Crna ovca u svakom društvu

Svjestan sam da ima muslimana koji su neposteni, koji varaju, kradu, lazu, itd. Međutim, problem je u tome sto mediji generaliziraju ruznu sliku na sve muslimane. Tako musliman postaje crna ovca gdje god ode.

Ne donosite ocjenu o automobilu na osnovu voznje vozaca

Zamislite da trebate donijeti ocjenu o tome koliko je dobar najnoviji model Mercedesa. Neiskusan vozac, koji ne zna voziti, sjedne za volan i slupa auto. Koga ce te kriviti za to sto je automobil sletio s puta - vozaca ili automobil? Naravno, okrivit cete vozaca. Da biste analizirali performanse automobila, ne trebate gledati vozaca, vec opremljenost i sposobnost automobila - koliko je brz, kolika mu je prosjecna potrosnja, koji je stepen sigurnosti, itd. Cak i da se i hipoteticki slazemo sa su muslimani losi, ne smijete na osnovu toga donositi zakljucke o islamu kao religiji. Ako zelite donijeti stav o islamu, najprije proucite islam iz njegovih primarnih izvora, Kur'ana i vjerodostojnih hadisa.

Sudite o islamu na osnovu djela njegovog najboljeg sljedbenika - Muhammeda sallallahu alejhi ve sellem

Ako se zelite prakticno uvjeriti u preformanse automobila, pozvat cete profesionalnog vozaca, ekspert za testiranje. Isto tako, najbolji primjer na osnovu kog mozete donijeti sud o islamu jeste njegov najbolji sljedbenik, posljedni Boziji Poslanik, Muhamed, sallallahu alejhi ve sellem. Osim muslimana, ima jos nekoliko iskrenih i istinoljubljivih historicara nemuslimana koji kazu da je Muhammed sallallahu alejhi ve sellem, bio najbolji covjek svih vremena. Majkl Hart je napisao knjigu Stotinu najutjecajnih ljudi u historiji. Na vrh liste, tj. broj jedan pripada poslaniku islama,Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem. Postoji jos mnogo primjera gdje nemuslimani odaju veliko postovanje Poslaniku Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, poput Tomasa Karlajla, Le-Martina i dr.

Pogledajmo kako je Poslanik a.s. savjetovao vojsku pred
odlazak na Mutu tj u borbu sa Vizantijcima:

„Ne ubijajte djecu
niti zene, a ni oronule starce niti monahe u samostanima!Ne dirajte palme!Ne
sjecite drva!Ne rusite zgrade!

Daj mi dokaz da je Islam religija rata,to sto se neki ljudi raznesu na sred ulice i oduzimaju zivote nevinim ljudima nije Islam, Kur'an to jasno zabranjuje!
„ ... ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao... Al-Maida 32

,,U vjeru nema prisiljavanja – Pravi put se jasno razlikuje od zablude!...'' (El-Bekare,256)

Islam je religija mira i pravde.
,,I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! – Allah, doista, ne voli one koji započinju kavgu.'' (El-Bekare,190)

«A Allah ne voli nasilnike!» (Ali 'Imran, 57.)

Allah nam zabranjuje da činimo štetu nevjernicima i da budemo nepravedni prema njima,ka što On u Kuranu veli:“ Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da nepravedni budete! Pravedni budite, to je najbliže čestitosti…“(El-maide,8 )
Ukoliko bi se desio spor između muslimana i nemuslimana,islamski kadija ne smije da dadne prednost muslimanu ukoliko je nemusliman upravu,nego će presudit u korist nemuslimana,zboga već spomenutog ajeta:“ Neka vas mržnja…“(El-Maide,8 )

Islam cak naredjuje da se lijepo ophodimo prema nemuslimanima, cak i da ih pomazemo.
Allah kaze:

"Ako te neki od mnogobožaca zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove riječi, a potom ga otpremi na mjesto pouzdano za njega. To zato što oni pripadaju narodu koji ne zna." (Et-Tevba, 6)

Časni Kur'an ne samo da naređuje zaštitu neprijatelja koji traže azil već i da se odvedu na sigurno mjesto!

nesa50 · 19.03.2013. u 01:25

ПИСМО I

Ти си ме тако убједљиво молио, љубљени мој друже, да ти напишем о превасходству хришћанске вјере над мухамеданством; ти си ми тако живо приказао твој незгодан положај када се у друштву мухамеданаца којима командујеш заподјене дискусија о вјери, да сам се ја напокон одлучио да удовољим твојој жељи, али сам једно вријеме одлагао њено испуњење. И ево данас, само што сам се вратио са јутарње службе на Врбице, са радосном гранчицом палме у рукама, пред вратима ме је дочекао официр - Татарин којег си послао и у твоје име ме питао да ли има неко писмо за тебе. Признајем, ја сам то доживио као знак с висине и, не губећи ни једне минуте, сјео да ти пишем. Нека ти, помислих, твој посланик, не знајући сам шта му је повјерено, донесе прво писмо о предмету који се тиче његовог властитог спасења.
Нека Господ, Који свим људима жели да се спасу и у разум истине приђу, дарује да и ова чеда Аврамова, по Измаилу и Агари, познају на концу - Ко је уистину био Син Давида и Авраама, Којег они сами признају за великог пророка! Нека и они једном, опонашајући дјецу јеврејску, заједно са нама запјевају: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини! (Мт. 21:9). И Он, Којем, без обзира на Његово земаљско смирење, хорови ангелски непрестано пјевају: "осана!", Он ће сићи, по непобитном Његовом обећању, ка онима који Га зову у име Господње, само ако буду спремни да Га прихвате са отвореним срцем, сићи ће и настанити се код њих са Оцем Својим небеским! (Јн. 14:23). У тај дан, као што је некада говорио Он ученицима Својим на посљедњој вечери са њима, у тај дан, од прекомјерне своје радости, неће Га више ни за шта питати (Јн. 16:23), то јест, неће радознало испитивати: да ли је стварно Он - Син Божији? Него ће, добивши у свом срцу изобилно изливеног Духа Божијег, сами осјетити да су дјеца Божија и појмити да је само Бог, тијесно се сјединивши са нама, могао узвисити људе до толико блаженог њиховог усиновљења.
О, какав ће то тренутак бити, друже мој, ако се икада деси! Бојим се само да ми хришћани, гријесима својим, који саблажњавају нашу браћу, сами не правимо препреке њиховој душевној користи! Молићемо се да Господ употријеби, макар и недостојна оруђа, за њихово спасење; јер Он најбоље зна какву ће из свакога извући корист. А ми ћемо, са дјетињим смирењем и без икаквог уздизања, ништа не приписујући своме ситном разуму, само испричати један другом оно што нам лежи на срцу, и ја ћу, памтећи питања која сам слушао од тебе, настојати, према свом разумијевању, да им удовољим, ослањајући се на истине вјере.
Тешку си ми, ипак, обавезу задао, љубљени друже, тешку не толико што се тиче суштине предмета, зато што нећу од себе и нећу своје излагати у писмима теби, колико у односу на оне којих се предмет тиче: јер ствар се дотиче вјеровања блиског њиховом срцу, а не бих хтио да их повриједим - не само ријечју, него чак ни за њих непријатном мишљу. Ја бих хтио да ме они разумију и увјере се да ме само искрена љубав према њима покреће да говорим, упркос мојој властитој жељи, иако савршено у складу са мојим осјећањима; а чиста љубав - може ли кога повриједити? Ако ја стојим на ивици амбиса и ако ме неко снажном руком одгурне одатле, могу ли ја то сматрати неприличним? Или, ако неко ко зна да се у чаши слатког вина крије отров избије ту чашу из моје руке - зар ћу то сматрати дрскошћу? А ако се према томе у случајевима који се тичу спасавања пролазног овоземаљског живота такво упозорење прихвата са благодарношћу, - може ли се негодовати на човјека који се брине о спасењу ближњега свог, на сву вјечност? А када сам истински убијеђен, као што ме у томе увјерава Свето Писмо, да нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дј. Ап. 4:12) осим благословеног имена Господа нашега Исуса Христа, и да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Флб. 2:10-11), зар на мени не лежи свештена обавеза, и зар није дуг савјести сваког вјерника да упозна са овим спаситељним именом оне који у њ не вјерују из незнања?
Слушам, не без страха, тужна размишљања неких људи из образованог свијета: "Срамота је мијењати вјеру отаца! У свакој вјери је могуће спасити се; нека свако слиједи ону у којој се родио и не срамоти себе непостојаношћу!" Како тако може? Како може бити једно те исто - бити хришћанин, јевреј или мухамеданац? И то дрзавају да говоре људи на које је стављен печат имена Христовог, који су искупљени Његовом Крвљу, који се користе плодовима Његовог благодатног васкрсења! Али зар је једно те исто - вјеровати у Христа као у Бога (јер само на овом неопходном услову је засновано наше спасење), или, заборавивши ову основну истину, признавати Христа само за човјека, мада и пророка, као што расуђују о Њему мухамеданци? Или и још, што је ужасно и изговорити, хулити на Њега као јевреји, чији су Га преци распели? Зар овакво страшно размишљање не разобличава савршено одсуство вјере, или савршено незнање онога у шта би требало вјеровати? А како другачије усагласити, у образованом уму, такве противрјечности, од којих се човјек, чим их постави једне поред других, са ужасом удаљава? Према томе, може ли хришћанин, ако има трунку савјести, себе називати овим свештеним именом, ако говори да се мирне душе може остати у закону Мухамедовом, без познања свјетлости Христове? А да ли хришћанин, који дубоко вјерује да је немогуће спасити се иначе осим кроз ову вјеру у Христа, може ли он мирне савјести да остане равнодушан према невјерју других? Зар не треба он да настоји да убиједи мухамеданце, не само у морална начела, која ником нису страна, него у најкорјенитију истину, која служи као темељ за све остале, у Божанственост Господа нашега Исуса Христа?!
Али на који начин? - Теби ће се учинити чудним мој одговор: тако што ће прије тога постати искрени мухамеданац! Исто као што ни јевреја није могуће другачије обратити ка свјетлости Христовој, прије него што не постане истинити Израиљац, и пажљиво испита све оно што се у књигама пророка говори о обећаном Месији, јер: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени (Јн. 5:39).
И заиста, ја сам видио да се један учени јеврејски рабин управо на тај начин обратио. А шта са своје стране треба да уради мухамеданац да би се обратио? - Да изучи Куран и послије тога га упореди са истинама Старог и Новог Завјета из којих је Мухамед црпио своје изреке, како би установио да ли је он вјерно предао оно о чему је слушао од других, и на основу тога хладнокрвно просуди - до ког степена се може вјеровати Мухамеду и у његовим властитим ријечима? За то вријеме, строго испуњавање моралних правила Курана, у којима има и много тога корисног, припремиће човјека за прихватање виших истина, и моралних и догматских.
Било би ми веома драго да моја писма дођу до уха и срца мухамеданаца који су по свом образовању једнаки Русима, по свему осим по хришћанству. Њихово духовно стање мене много више боли него што је то случај са њиховом сабраћом која, не размишљајући о својим осјећањима, у дубини свог незнања умију само да узвикују "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!", али зато строго испуњавају његове заповијести. Ако према ријечима Апостола Павла незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону (Рим. 2:14), лако може да се деси да свуда дејствујућа благодат Божија, раније или касније, пробуди њихову савјест, а смирено њихово послушање, макар и слијепо, припремиће срце за још брже послушање оној свијетлој истини, без које нема спасења и која ће пред њима јасно стати у дан када Бог кроз Исуса Христа буде судио сва тајна дјела људска (Рим. 6:16) и када ће се, по Његовом властитом увјеравању, показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24:30). Али они који су се окористили плодовима образовања само да би одступили од властитог предања и под маском свјетског образовања из обје вјере подједнако пренебрегавају оно што им није по укусу и мислима, они који на такав начин пливају по бурном мору страсти, далеко од обје обале, на трошном чамчићу самоувјерености и слијепе равнодушности - каквог другог пристаништа они могу да се докопају, ако не пакла? За њих се помолимо, друже мој, њима са обале пружимо спасилачку руку, ради нашег сопственог спасења, и ако се барем један од њих обрати ка истини, биће о њему радост на небу, као и на земљи, према ријечима Господњим: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем (Лк. 15:7).

Тифлис, 16. марта 1847. године

Israphel · 19.03.2013. u 12:46

Šta si htio da postigneš ovim pismom? Očigledno ne ono što je htio Muhamed sa svojim :
"This is a message from Muhammad ibn Abdullah, as a covenant to those who adopt Christianity, near and far, we are with them. Verily I, the servants, the helpers, and my followers defend them, because Christians are my citizens; and by God! I hold out against anything that displeases them. No compulsion is to be on them. Neither are their judges to be removed from their jobs nor their monks from their monasteries. No one is to destroy a house of their religion, to damage it, or to carry anything from it to the Muslims' houses. Should anyone take any of these, he would spoil God's covenant and disobey His Prophet. Verily, they are my allies and have my secure charter against all that they hate. No one is to force them to travel or to oblige them to fight. The Muslims are to fight for them. If a female Christian is married to a Muslim, it is not to take place without her approval. She is not to be prevented from visiting her church to pray. Their churches are to be respected. They are neither to be prevented from repairing them nor the sacredness of their covenants. No one of the nation (Muslims) is to disobey the covenant till the Last Day (end of the world)."

The document is not a modern human rights treaty but, even though it was penned in 628 AD, it clearly protects the right to property, freedom of religion, freedom of work, and security of the person.
If someone wants to validate, please visit http://www.sinaimonastery.com/en/index.php?lid=68

TheBladeOfThe Light · 19.03.2013. u 13:37

Тако Бог говори преко пророка Мојсеја (Мусае): „Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“ (Тора. 5 Мојс. 18:22. упореди са 5 Мојс. 13:1-5)). А управо тако се догодило у битци код Ухуда. Мухамед је од имена Божијег предсказао победу, али је катастрофално поражен и тиме очигледно показао да је он лажни пророк. Чудно и глупо поступају муслимани који до данас верују ономе ко није знао будућност.

:lol:

Israphel · 19.03.2013. u 13:38

Koji hadis govori o tom predskazanju o pobjedi?

nesa50 · 19.03.2013. u 16:22

ПРЕ 1300 ГОДИНА…

Ислам се налик експлозији раширио из земаља Блиског Истока у Азију, Африку и Европу. Данас се учврстио као друга по величини религија у свету. Муслиманска вера се противи свим покушајима хришћанског мисионарења. У исто време ми, хришћани, видимо да се мисли о планетарном ширењу ислама поново обнављају у самом исламу.
Зато се јавила неопходност да поразмислимо које то противречности постоје између ислама и хришћанства. О томе које тешкоће се јављају пред муслиманом када покуша да постане хришћанин.

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!
У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.
Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.
Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.
Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

- - - - - - - - - -

КО ЈЕ АЛАХ?

Три коренске противречности између ислама и хришћанства моду се поредити само са видљивим делом леденог брега, али основна маса разлога и проблема налазе се дубље, невидљиви су. Она је скривена у самом схватању Алаховог божанства, које се од муслимана доживљава са крајњом педантношћу. Алах је несхватљив, недостижан и неприступан. Његова величина се не може замислити и стоји, по муслиманским схватањима, ван граница, које може достићи људски разум. Он није рођен и не рађа. Њему нема равног. И рођење Исуса Христа од Дјеве Марије као Сина Божијег одбацује се као незамисливо понижење Алаха. Муслиманско схватање божанства је показало одлучујући утицај на формирање свих области исламске културе и јесте управо онај дух који везује муслимане и омета их да постану хришћани. По мишљењу ислама човек је створен не по образу и подобију Божијем, већ као Његов слуга, што се и наглашава ритуалом падања ничице од стране муслимана који се моли, што олицетворава буквално значење речи „ислам“. Та реч значи потпуну преданост, покорност, преданост Алаху. Ако муслиман размишља о молитви, он не представља себи слободан разговор са Богом, већ учешће у до најмањих детаља разрађеној служби у којој се налази неколико пута дневно његово поклањање Алаху. Та молитва формира подсвест муслимана више него што можемо то себи представити. Схватање хришћанске молитве је потпуно другачије. Ту се и крије једно од најдубљих противречности између ове две религије.
По схватањима муслимана Алах је толико велики да једино он одређује судбине свих људи. Срећа, катастрофа, смрт, несрећа, незгода – све се приписује вољи Алаха. Фатализам је вера у предодређену, неизмењиву судбину – дубоко се корени у исламу и окива стваралачку активност. Начин живота муслимана се у корену разликује од начина живота хришћанина. Разум и све побуде муслимана предодређени су схватањем божанства Алаха.
И „грех“ се схвата од стране ислама не као разлог који дели човека од Бога, који је човекова одговорност. Схвата се као непажња или грешка, која се на крају одиграла због Алахове кривице, који је створио човека тако слабим и подложним искушењу. На тај начин Алах је индиректно одговоран за сво зло у овом свету. И он сам, како жели, како он замисли, одређује једног за рај, другог за пакао. Он је налик на великог диктатора кога се сви боје о од кога се нико не може сакрити. И све мисли муслимана и све његове одлуке, коначну су одређене од Алаха.
Тако и Голготски крст није потребан Алаху, већ напротив, представља собом покушај на његов суверенитет. Алаху није потребна жртва и није потребан посредник који га мири са светом, јер он опрашта коме хоће и када хоће. То муслиманско схватање величине и искључивости Алаха и јесте најдубљи разлог који дели муслимане и хришћане.
То укорењено схватање Алаховог божанства формирало је све области исламске културе. Многе векове муж је господарио над својим женама и децом, као патријарх. Учитељ је био узвишен над својим ученицима. Послодавац је често био налик на робовласника, као и многи калифи и султани, који су се неретко користили неограниченом, крвавом влашћу. Болесни, слаби и сиромашни сматрани су кажњеним, док су у исто време моћни, богати и властодршци сматрани за утврђене од стране Алаха. Смирење хришћана, крст Исуса Христа и Павлово хваљењем својом слабошћу – све то је дијаметрално различито од духа ислама и чини хришћанство у очима муслимана недостојном и дегенерисаном религијом.
Тако да је и мисао да је Господ Бог наш Отац и да је из љубави према развраћеном свету жртвовао Свог Јединородног Сина, муслиману не само туђа, већ и смешна, ако не и богохулна! Уместо тога муслиман се поклања далеком и великом диктатору – Богу и плаши Га се! Свака тврдња о Божијој близини, о Његовој очинској бризи сматра се самообмана. Чак у будућем муслиманском рају Алах неће присуствовати лично јер он за своја створења увек далек, велики и невидљив. Ко говори да је Бог Себе јавио људима у лицу Исуса Христа сматра се лажовом и заводиоцем.

nesa50 · 19.03.2013. u 16:24

ИСЛАМСКИ НАЧИН МИШЉЕЊА

Схватање Бога у Корану је породило и сроднички начин мишљења код Арапа. Иако су и многи други фактори помогли развоју процеса мишљења и одразили се на његовом садржају. Међутим то и показује типични исламски начин мишљења.
То постаје јасно и на примеру схватања „богонадахнутости“ Светог Писма. Док су по нашем хришћанском схватању богонадахнутости укључени такви појмови, као слушање, надахнуће од Духа Светога и просветљење који чине човека, без обзира на његову ограниченост, саучесником Божијег Откривења – исламско схватање „богонадахнутости Писма“ је радикално. Алах је буквално од речи до речи диктирао Мухамеду своје откровење, тако да је пророк у скоро бесвесном стању, као безвољни инструмент владалачког духа изговарао своје „суре“. Од тада се његово пророчанство сматра завршетком свих откровења, у коме се људском роду по мишљењу ислама предлаже највиша мудрост и најдубља знања. Муслиман не мисли да припада несавршеној религији, већ обрнуто, сматра да може усрећити својим примером богопоштовања цео остали људски род.
Дуго време је због страхопоштовања пред „Речју Алаха“ било забрањено занимање тумачењем Корана или критичко разматрање садржаја „сура“, јер су сва откровења сматрала јасним, схватљивим и завршеним. И ни један човек, по мишљењу муслимана није у стању да истражи или испита Алахове речи. Њих је могуће само пасивно прихватити, послушно признати и са верношћу сачувати. Немогуће их је у било ком случају критиковати или развити. У сагласности са тим код муслимана се развијала и способност да се учи напамет и на тај начин сакупља знање. Неретко муслимани у целини или делимично изговарају Коран, не схватајући ни његов смисао, ни садржај. Тај пасивни, статички начин мишљења формира и до наших дана целокупан систем образовања у школама и универзитетима, тако да многи Арапи носе у себи дубока знања, која емоционално делују у њиховој подсвести, али нису у стању да их примене активно, динамички. Сваки западни учитељ који ради у арапском свету убеђује се у пракси у то да накупљање знања учењем напамет уопште не означава самостално мишљење и да логично, систематско навођење размишљања веома ретко изазива активну мислилачку делатност код муслимана.
Одрицање ислама од самосталног мишљења објашњава се и улогом коју у његовом животу играју предања. Ни један човек нема права у спорном случају да тумачи Коран својим разумом и примењује изреке на своје околности. То може једино Алах! Јер је било створено бесконачно мноштво предања, у којима увек фигурира Мухамед, у чија су уста са мање или више истинитом стављена откровења. Само постојање предања јесте доказ да се у исламу искључује слободно мишљење, да је у исламу створен потпуно другачији начин мишљења у односу на Запад.
Сем тога, Коран је написан у форми својеврсних рима које на арапском звуче веома проницљиво. При том је Мухамед због рима ставио понекада речи не тамо где би по смислу требало, или променио слог, да би изменио ритам и звучност. Тачан садржај има другостепени значај. Тако из имена „Исус“ у Корану се добило „И’са“. Самим тим ради звучности било је искривљено Име које је више од свих имена.
Због тог поетског принципа код Арапа се и јавило религиозно осећање које је изазвано проницљивим звучањем и изражајним читањем, а не систематском логиком. Наше Јеванђеље је формирано потпуно другачије. Оно није написано у форми стиха, већ у прози и тражи удубљивање, размишљање и схватање. О Корану се говори да је он тобож написан најлепшим језиком Бога. Библија постоји само у нескладном арапском језику. И Јеванђеље у муслиманским ушима звучи чудно и туђе, док је Коран налик светлом стиху који је сачинио сам Алах и налази се на недостижној висини за све до сада написано.
Из свега овога је очигледно зашто муслиману није тако једноставно да схвати Свето Писмо и зашто му није тако лако да га призна као основ свог погледа на свет. Он не чује у њој зов и њено читање ретко побуђује у њему мислилачки процес или вољну одлуку.
У вези са тим ми који смо у мисији морамо да научимо да мислимо са позиција муслимана и предлажемо им да науче напамет изабране дело Светог Писма, да би тиме испунили подсвест муслимана истинском Речи Божијом и полако пробудили у њима хришћански начин мишљења и свест. Благословени су проповедници који предлажу не само хладне, догматски јасне проповеди, већ који носе Благу Вест са поривом и осећањем, јер схватање код Арапа долазе не кроз главу, већ кроз срце.

Israphel · 19.03.2013. u 17:20

Nesa50 kada pravis takve zakljucke daj ajete iz Kur'ana da bi tvoj zakljucak bio potvrdjen...

Israphel · 19.03.2013. u 17:27

@Nesa50 uporno ponavljas da je Isus jednak Bogu ali to je u suprotnosti sa Biblijom...
Hriscani vrlo često (skoro uvijek) citiraju Ivana 10:30 kako bi dokazali da je Isus Bog:

Ivan 10:30 - "Ja i Otac smo jedno (hen)"

Ali upotrebljavanje riječi "hen" jasno pokazuje da Isus nije tvrdio da su Otac i on jedno biće. Da bi se bolje shvatilo, treba pogledati kako Isus govori o svojim sljedbenicima, i kako se moli za njih.

Ivan 17:20 - "A ne molim samo za njih, nego i za one, koji na riječ njihovu vjeruju u mene, 21 Da svi budu jedno (hen), kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni u nama budu jedno (hen), da vjeruje svijet, da si me ti poslao. 22 I slavu, koju si mi dao, ja dadoh njima, da budu jedno (hen), kao što smo i mi jedno (hen): 23 Ja u njima i ti u meni; da budu sasvim u jedno, i da spozna svijet, da si me ti poslao i da si ih ljubio, kao što si mene ljubio."

Ako još uvijek postoje sumnje, onda treba pogledati Ivan 17:11.

Ivan 17:11 - "I više nijesam na svijetu - ali su oni na svijetu. Ja dolazim k tebi. Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje, koje si mi dao, da budu jedno (hen) kao mi!"

Dakle jasno je da Ivan 10:30 ne sugerira trojstvo, niti sugerira da je Isus Bog. Analizirajući kontekst, i gledajući upotrebu riječi "hen", vidi se da se definitivno ne radi o bukvalnom jedinstvu sa Bogom, već o jedinstvu u "saradnji", ili svrsi (cilju). Da je biblijski Isus mislio o bukvalnom jedinstvu sa Bogom, onda nebi davao sljedeće izjave:

Ivan 14:28 - "Čuli ste, da vam ja rekoh: 'Ja odlazim, i doći ću k vama. Kad biste me ljubili, onda biste se radovali, što idem k Ocu, jer je Otac veći od mene." Znaci Isus nije jednak Bogu...

Mark 12:29 - "Isus odgovori: "Prva glasi: "Čuj, Izraele, Gospodin, Bog naš, jest jedini Gospodin."

Ivan 20:17 - "Reče joj Isus: Nemoj me se dodirnuti, jer još nijesam uzašao k Ocu svojemu. Nego idi k braći mojoj i kaži im: Uzlazim k Ocu svojemu i Ocu vašemu, Bogu svojemu i Bogu vašemu."

Mark 10:18 - "Isus mu reče: "Što me zoveš dobrim? Nitko nije dobar osim jedinoga Boga."

Ivan 5:37 - "Tako Otac, koji me posla, sam posvjedoči za mene. Ali glasa njegova niti ste kad čuli, ni lica njegova nijeste vidjeli."

Ivan 8:50 - "A ja ne tražim slave svoje; ima, koji traži i sudi."

Ivan 7:16 - "Isus im reče: "Moja nauka nije moja, nego onoga, koji me je poslao."

Ivan 6:38 - "Jer siđoh s neba, ne da činim volju svoju, nego volju onoga, koji me posla."

Ivan 12:49 - "Jer ja nijesam govorio sam od sebe, nego Otac, koji me posla, on mi dade zapovijed, što da kažem i što da govorim."

Ivan 14:24 - "Tko ne ljubi mene, ne drži mojih riječi. A riječ, koju ste čuli od mene, nije moja, nego Oca, koji me posla."

Matej 7:21 - "Neće svaki, koji mi govori: "Gospodine, Gospodine! ući u kraljevstvo nebesko, nego samo tko čini volju Oca mojega, koji je na nebesima."

Mark 24:36 - "A onoga dana i onoga časa ne zna nitko, ni anđeli na nebu, nego samo Otac."

Ivan 5:30 - "Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Sudim, kako čujem. Moj je sud pravedan; jer ne tražim volje svoje, nego volju onoga, koji me je poslao."

Ali čak i sve ove veoma jasne izjave su nekim ljudima skroz nebitne, jer im je bitnije ono što pop kaže, ono što na misi čuju, i naravno ono najbitnije: zvanična teologija koju crkva propovjeda, od koje nesmije biti odstupanja.

Israphel · 19.03.2013. u 17:34

Ima li neko ucen da mi odgovori na sva ova pitanja znaci ne na 2-3 nego sva
Zasto obozavate krst kada je ,,Gospodar'' na njemu mucen!? Pa vi ste zaista njegovi neprijatelji!! Ako je "Gospodar" zbog dela nekih ljudi ubijen, kakav je to "Bog"?
Je li bio radostan zbog toga sto su mu ucinili? Ako jeste, onda su postigli njegovo zadovoljstvo? Ako ne, pa jel ga njihova snaga savladala?

Da li je tada ceo svet bio prepusten sam sebi, bez Gospodara? Ko je odgovarao na njihove molitve?

Jesu li nebesa bila prepustena sama sebi, onda kada je legao u grob? Jel ceo svet bio ostavljen sam sebi bez Boga, koji ce njima upravljat, dok su njegove ruke bile zakivane?

Zasto mu andjeli nisu pritekli u pomoc kad je bio na tim mukama?

Kako je "Boga" koji je svemocan, mogao neko povrediti, pustiti mu krv, i razapeti ga?

Kako je "Boga" koji je svemocan, mogao neko bicovati?

Je li se on sam probudio iz smrti ili ga je probudio neki drugi Bog?

Ako je Isus Bog, ko je bio Bog pre njegovog rodjenja?

Kakav je to "Bog" koji je 9 meseci bio u utrobi majke, hranio se kroz krv kao svako drugo dete, morao da doji, morao da jede i da pije?

nesa50 · 19.03.2013. u 18:51

ПИСМО II.

Обећао сам ти, друже мој љубљени, да ћу наставити писма о истом предмету чим се вратим у сјеверну пријестоницу, и ево сад журим да одржим задату ријеч, иако не знам како и када ће ови редови доспјети до тебе. Ти си сад у највећем жару ратних дејстава, тамо гдје највише кипти сав фанатизам мухамеданства, уз покличе: "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!". Можда је баш сад вријеме да ти историјски објасним ко је био овај пророк и на који начин је положио такав огњени почетак своје проповиједи, тако да се и послије дванаест вијекова она још увијек силно разгара, и то увијек уз звекет оружја. То може бити корисно не само за тебе, него и за пристрасне сљедбенике ове проповиједи, зато што, не разобличивши пред њима лице њиховог пророка, уз дужно поштовање према њиховим осјећањима, неће се моћи приступити његовом учењу или Курану, како би се разоткрила истина.
Према томе, ко је био Мухамед? Одговараћу ријечима једног скромнијег арапског писца, Абулфеде, да не бих утонуо у високопарне говоре синова Истока који су глорификовали начелника њихове вјере. Мухамед потиче од Авраама, у тринаестом покољењу; ова покољења су исто тако помно проучена код Арапа, колико код нас родословље једног другог Сина Авраамовог, Који потиче од законите његове жене Саре, а не од робиње Агаре, која је уклоњена из Патријарховог дома, према ријечима Светог Писма, да род њезин не би имао наслијеђе са дјецом обећања, рођеном од слободне (1 Мој. 21:10). Ти ме разумијеш, љубљени друже, и знаш да ја говорим о Господу нашем Исусу Христу, у лицу Којег је Бог обећао благослов свим народима земаљским, и Који је такође био син Авраамов, али по Исаку (1 Мој. 22:18). Изузетно је пророчанство о Измаилу и његовом потомству, баш у истих оних Пет Књига Мојсијевих, за које сам Мухамед вели да им се неизоставно треба вјеровати, вишекратно их помињући у свом Курану, и не знајући да ријечи Мојсијеве на њега указују: "Тај ће бити човјек диваљ; руке његове на свих и руке свију на њега, и пред лицем све браће ће се уселити и у велики народ израсти" (1 Мој. 16:12, 21:18). Није ли се све ово збило са дивљим арапским племеном, које је војевало са читавом васељеном, у дане Калифата и проповиједи Курана?
Мухамед је поријеклом из славног племена Кореишита, којем је било дато искључиво право да у Меки чува главно њихово светилиште Кабу, или дом Авраамов; дјед његов Ел Моталеб, према тајном предосјећању будуће славе младенчеве, надјенуо му је име Мухамед, тј. славни, какво име до тада није носио нико у њиховој породици. Ово громко име је касније послужило да се код сљедбеника Курана оформи чудно и ни на чему засновано мнење, које им је и сам Мухамед наметнуо. Наиме, он у ЛXИ глави свог Курана (ст. 6) говори како је наводно Исус, син Марије, рекао синовима Израиљевим: "ја сам Божји Посланик (послат вама) да утврдим Теврат (Петокњижје Мојсијево) који је објављен прије мене, и да вас обрадујем послаником који ће доћи послије мене, а чије ће име бити Ахмед, тј. славни". На чему је ове ријечи заснивао Мухамед? - У Јеванђељу код Јована пише како је Господ, опраштајући се са ученицима, рекао: И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине (Јн. 14:16). Даље је говорио и о дејствима Његовим: А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене (Јн. 15:26). И какву је везу Мухамед могао успоставити између овог обећања нашега Спаситеља и свог посланства? - Ево какво: на грчком језику се ријеч "утјешитељ" изражава ријечју параклитос, а "славни" ријечју периклитос, и овом сличношћу ријечи по звучности се окористио ново-законодавац, како би на себе упутио пророчанство.
Да ли је поштено ово? - О томе остављам да суде његови сљедбеници, јер су и Јеванђеље и Куран пред њима, и главне стихове сам им указао; уосталом, истина се показала и из самих дејстава обећаног посланика. Господ је отворено указивао да ће Утјешитељ посвједочити о Њему исто оно што је и Сам о Себи свједочио, тј. да је Он истинити Син Божији, раван Оцу, и то је апостолима запечатио Дух Свети, обилно се изливши на њих; а онај који је неправилно на себе примјенио ријечи Христове, није Му указао одговарајућу славу и част, јер сам није био просвећен Духом истине, без Којег нико не може познати Сина Божијег и кроз Њега доћи небеском Оцу (Јн. 14:6).
Враћам се сада Мухамедовом животу. Неколико дана после рођења он бива лишен оца и васпитава га његова дојиља у пустињи. Тамо су једном, према арапским наводима, два човјека у бијелим хаљинама спустили младенца на земљу, раздрљили му одјећу на грудима и на њих ставили нешто небеско. Уплашена дојиља је пожурила да врати шестогодишњег дјечака мајци, која је ускоро после тога умрла и он је остао у рукама свога стогодишњег дједа све до његове смрти. Ујак Абу-телеб му је замијенио родитеље; али сво наслиједство Мухамедово, сина Абдалиног, састојало се од пет камила и једне етиопљанске робиње. Абу-телеб, који се бавио трговином, настојао је да своје знање и искуство преда младом сестрићу, те га је због тога узимао са собом на својим далеким караванским путовањима по Сирији. Мухамед је тада имао 13 година, али је његов разум далеко превазилазио узраст, и необичне способности, спојене са изузетном наочитошћу, наговјештавали су у њему неко необично предодређење. То је нехотице поразило и настојатеља једне хришћанске обитељи у близини Бостре, гдје су гостопримство затражили ови трговачки путници; Абу-телебу је један инок претсказао будућу славу његовог сестрића, упозоравајући га на јудејске сплетке и опомињући га да му чува живот.

nesa50 · 19.03.2013. u 18:54

Претсказање је узбудило дух младог Кореишита, већ спремног на све велико. Начин његовог живота у кући Абу-телеба, чувара Кабе, отворене за све кнезове арапске, припремио га је за будуће народно поприште, и још као дијете он је стекао свеопште повјерење. То се показало приликом обнављања храма Кабе. Сва кољена арапска су учествовала у заједничком дјелу благочешћа, свако од њих је због тога хтјело да има ту изузетну част, да унутар светилишта, на старо мјесто, постави црни камен који је, према арапским предањима, првим градитељима Кабе, Аврааму и Измаилу, донио Архангел Гаврило. Заједнички су се сагласили да се спор ријеши тако да се та част укаже првом човјеку који уђе у храм, а десило се да то буде баш Мухамед; он је предложио да се свештени камен положи на тепих којег ће за његове крајеве држати по један човјек из сваког племена и тако га подићи, а сам он га је узео одатле и поставио на мјесто. На тај начин Мухамеду је још у младом добу било уступљено изузетно важно дјело међу његовим истоплеменицима, што је касније послужило као предзнамење будуће његове славе.
Био је напунио двадесет пет година када му је богата удовица, из истог знаменитог племена Кореишита, повјерила - прво своје караване, а потом и властиту судбину, изабравши га за свог супруга; без обзира на разлику у годинама, јер је Кадижа имала четрдесет година, овај је брак био овјенчан породичном срећом; до саме своје смрти она је била једина жена Мухамедова и код његових сљедбеника сматра се једном од четири жене које је Бог нарочито прославио и заволио. Питаћеш ме - које су остале три? - То је једина кћерка Мухамедова од Кадиже, по имену Фатима, коју је удао за Алија (остала његова дјеца су умрла као мала), и још преблагословена Марија, коју они признају за дјеву и при рођењу Господа Исуса Христа, према свједочењу Курана (Гл. ИИИ. XXИ.) Чудно и самољубљиво зближавање! А ко је четврта? - Сам ћеш се зачудити: безимена жена фараона из времена у којем се родио Мојсије! И зашто се она удостојила такве почасти? Тешко је одговорити: то је једно од произвољних предања арапске маште. Могуће је да је по забораву предања ова почаст допала фараоновој жени умјесто њене кћери, која је спасила и васпитала Мојсија. Послије брака Мухамедовог, историја о њему савршено ћути наредних петнаест година, до његовог четрдесетогодишњег узраста, и сав овај период је покривен мраком неизвјесности, који просвјетљава само једна ријеч Абулфеде: "Бог му је усадио љубав ка осамљивању и свако љето је он проводио по мјесец дана у пећини на планини Хара".
Овдје, у дубокој тишини, сазрело је оно што се давно тајило у његовом уму и пламеном срцу. Прије него што почне да увјерава друге, вјероватно је сам настојао да увјери себе у своје посланство, јер је првобитни његов циљ био добар: истријебити идолослужење у свом народу и привести га познању истинитог Бога, уништивши идоле који су окруживали свештено здање Кабе. Али ево гдје је погријешио нови законодавац: он је пожелио да сазда властити систем вјере, да ли из осјећања властите узвишености, које је одувијек заводило људе, чак и неке из редова хришћана, у сличне заблуде, или из незнања стварних источника учења хришћанског, тј. Свештеног Писма. Тешко је усагласити грубе погрешке и бајколика мјеста која се у Курану често сусрећу а тврде да је то сам текст Библије, са вишеструким увјеравањем, у истом том Курану, у божанственост књига Мојсијевих, и Јеванђеља. Не мислим да је Мухамед намјерно хтио да исквари текстове Светог Писма, нарочито оне који за њега нису имали догматске важности; ја сам већ показао како је неке текстове измјенио у своју корист. Много је вјероватније да он није имао прилике да темељно изучи божанствене књиге, него је само слушао доста тога из њих, јер се за вријеме својих путовања стално кретао међу хришћанима и јеврејима, који су чак и живјели међу арапским племенима. Затим, када се са таквом тајанственошћу осамио како би саздао нову вјеру, и ради већег утиска свима тврдио како уопште не зна да пише и чита, он је у свом Курану изложио само предања из Старог и Новог Завјета која су се сачувала у његовом сјећању, у оном виду, у којем их је чуо, или онако како су се њему урезала у сјећање након многих година. Због тога се и појављује, међу безбројним понављањима једних те истих прича о Авраму, Ноју, Мојсију и другим Патријарсима и Пророцима, таква чудна несагласност са Светим Писмом. Нарочито када се ради о Господу Исусу Христу види се савршено неразумијевање спаситељног догмата нашег искупљења; у исто, пак, вријеме натприродно рођење Његово од Дјеве Марије и благовијест Архангела, испричано је готово дословце ријечима Јеванђеља. Често се у Курану говори о чудесима Господњим, али због чега? Нејасно је због чега, када према ријечима Мухамедовим Христос није ништа више до човјек и када његово учење још мора бити запечаћено свједочанством другог пророка, тј. самог Мухамеда. До те мјере може да се заблуди ум људски, када тражи своје, а не Божије.
Прво јављање Мухамеда ради проповиједања његовог Курана веома је свечано приказано код арапских писаца. По обичају он се осамио у планинској пећини и тамо је пред њим, усред ноћног мрака, стао Архангел Гаврило и рекао: "Читај!" - "Не умијем да читам", - одговорио је нови пророк. "Читај, - ускликнуо је Ангел, - именом свога Господа који је (све) створио; створио је човјека од згрушане крви (ембрија); читај, а твој је најплеменитији Господ који је научио (човјека) перу (и писању); научио је човјека ономе што није знао" (Куран XЦВИ). Мухамед, понављајући ове стихове, кренуо је према средини планине и ту је опет зачуо глас: "О Мухаммеде, ти си посланик Божији, а ја сам Џибрил (Гаврило)!" Са овим ријечима ишчезло је пред њим виђење. Шта ми хришћани да кажемо о овом новом посланству, о којем свједочи само посланик и које никада нико није претсказао свијету? Није такво било благодатно јављање Господа нашега на Јордану, предречено и ишчекивано од почетка свијета, о коме је свједочио низ пророка, током много стољећа, и посљедњи од њих Јован Претеча, у сам тренутак Његовог доласка; јер Јован отворено и директно читавом народу указује на Господа, говорећи: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн. 1:29). А каква би чудна противрјечност била када би Архангел Гаврило, који се јавио Пречистој Дјеви Марији да јој благовијести оваплоћење Слова Божијег, Које је представљало испуњење закона и пророка, јавио опет да уздигне новог пророка, који ће противрјечити учењу Христовом!
Прије свих повјеровала је у изасланство свога мужа Кадижа, његова супруга, и прихватила ислам, тј. посвећење Богу. Одмах за њом слиједио је млади сестрић Мухамедов, Али, и усвојени Саид, којег је Мухамед узео као роба и ослободио га ради исламизма; тако је обраћење започето у њедрима његове породице. Абу-бекр, најбогатији грађанин Меке, први је прихватио учење Мухамеда од људи који нису припадали његовој породици, и сам је убиједио у истину његовог изасланства још девет уваженијих грађана. То је био велики тријумф за Мухамеда, и он је тај догађај празновао раскошном вечером на коју је позвана сва многобројна родбина његовог ујака Абу-телеба. Али када је почео да проповиједа сам о себи, по завршетку вечере, нико му није хтио повјеровати; на његово питање "ко хоће да буде мој брат, намјесник, калиф?" само је ватрени Али ускликнуо: "Ја, о пророче!" и овај га је прогласио калифом.

Православни одговор исламу (на примеру једног одступништва) – Свештеномученик Данил С

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Veoma poznat

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Aktivan član

Aktivan član

Primećen član

Aktivan član

Primećen član

Aktivan član

Veoma poznat

Aktivan član

Primećen član

Primećen član

Aktivan član

Aktivan član

Aktivan član

Primećen član

Primećen član

Slične teme