Православна Црква прославља Светог Саву

Maki!

Veoma poznat
Moderator
Poruka
12.755
1706358697380.png


Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву!

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени – Спомен-храм Светог Саве.
https://spc.rs/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski/
 
Pogledajte prilog 1489338

Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву!

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени – Спомен-храм Светог Саве.
https://spc.rs/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski/
Maki, a zasto je kod Srba Sava veci od Boga? Sve Srbe koje znam psuju sunce, lebac, Boga...a kada ih pitam da li su ikada tako opsovali Savu kako psuju Boga gotovo se skamene od same pomisli na to! Zasto je hula na Savu nesto neprihvatljivo i bogohulno, a hula na Boga opsteprihvacena kod Srba?
 
To znači da je Sava dolaskom na vrh Sinajske gore učinio Srbe, u duhovnom smislu, izabranim Božjim narodom. Poenta tog sinkretitisa je zaključak da je Sava kao hrišćanin prevazišao svoj starozavetni uzor, Mojsija, jer Sava na vrhu doživljava otkrovenje i neposredno vidi Boga na prestolu heruvimskom, a Mojsiju je bilo dozvoljeno samo da mu vidi leđa. Domentijan naglašava da Mojsije nije mogao da kroči u svoju Obećanu zemlju, a da je Sava svoju, Srbiju, nasledio
 
Stojeći na Mojsijevom i Savinom vrhu u nestvarnom ledenom januarskom svitanju osećao sam zahvalnost za privilegiju da budem na mestu gde je pre tačno 790 godina utemeljen identitet srpskog naroda koji i danas smatra da je odgovoran samo Bogu i Carstvu nebeskom, a ne prolaznim zemljskim carstvima. Kosovski mit, nastao nekoliko vekova kasnije, samo je nastavak i potvrda Savinog zaveta sa Hristom na sinajskoj "gori Preobraženja". On je sledio bogotražitelje koji od 2. veka dolaze ovde da osete "Božju energiju" od čistog svetla u koje se pretvorio Hrist tokom Preobraženja na gori Tavor
 
Maki, a zasto je kod Srba Sava veci od Boga?
Зато што не схваташ да је Диван Бог у Светима Својим...

Ко Бога прославља, ко свети Сава, иста му је слава, нема ту веће или мање, већ једнеједине - Божије Славе у Њему и светима у Њему

Sve Srbe koje znam psuju sunce, lebac, Boga...a kada ih pitam da li su ikada tako opsovali Savu kako psuju Boga gotovo se skamene od same pomisli na to! Zasto je hula na Savu nesto neprihvatljivo i bogohulno, a hula na Boga opsteprihvacena kod Srba?
Хулите и ви неСрби Бога, али не ко неписмен народ Тито-Србски, него и кроз писмене и неписмене, васпитане и неваспитане...

Нису само псовке хула, јереси и антихришћанство су још грђе...
 
Зато што не схваташ да је Диван Бог у Светима Својим...

Ко Бога прославља, ко свети Сава, иста му је слава, нема ту веће или мање, већ једнеједине - Божије Славе у Њему и светима у Њему


Хулите и ви неСрби Бога, али не ко неписмен народ Тито-Србски, него и кроз писмене и неписмене, васпитане и неваспитане...

Нису само псовке хула, јереси и антихришћанство су још грђе...
Ako sam te razumio ti si rekao da je Sava Bog? Ili Bogu jednak? Mozes li ovo pojasniti?
 
Ako sam te razumio ti si rekao da je Sava Bog? Ili Bogu jednak? Mozes li ovo pojasniti?
Постављаш погрешна питања...

Слава Божија тј. Христова је иста, а не већа или мања од светитељске...

Хришћани су причасни тј. Заједничаре у Истој слави Божијој, ко што свећа од свеће сија истим пламеном који је примила приљубљивањем...

Сваки Истински Хришћанин је бог по Благодати и дару Божијем...

Бити свет, значи примити Бога у себе и бити Једно са Њим... Тад имаш и исту славу, јер је она само једна

Раздвајаш оне сједињене у Богу од Бога, зато не разумеш како се постаје мали бог тј. богић по дару Бога који такве прославља ко и Себе што је већ прославио
 
Постављаш погрешна питања...

Слава Божија тј. Христова је иста, а не већа или мања од светитељске...

Хришћани су причасни тј. Заједничаре у Истој слави Божијој, ко што свећа од свеће сија истим пламеном који је примила приљубљивањем...

Сваки Истински Хришћанин је бог по Благодати и дару Божијем...

Бити свет, значи примити Бога у себе и бити Једно са Њим... Тад имаш и исту славу, јер је она само једна

Раздвајаш оне сједињене у Богу од Бога, зато не разумеш како се постаје мали бог тј. богић по дару Бога који такве прославља ко и Себе што је већ прославио
Pitanje je da li je Sava Bog ili veci od Boga? I zasto Srbi psuju Boga, a nikada Savu?
 
Pitanje je da li je Sava Bog ili veci od Boga?
Свети Сава је бог по благодати (мало ''б''), јер је једно са Оцем и Сином и Светим Духом...

Дакле није већи, ни мањи, већ је У БОГУ! Ово ''у'' ти не можеш да схватиш, нити како, нити која је слава Савина У БОГУ, јер ниси у том ''у''


I zasto Srbi psuju Boga, a nikada Savu?
Псују Тито-Срби и светог Саву, изрода имаш свугде... то што си ти по Босни слушао само пар псовки државних богохулника, имо си среће...
 
Свети Сава је бог по благодати (мало ''б''), јер је једно са Оцем и Сином и Светим Духом...

Дакле није већи, ни мањи, већ је У БОГУ! Ово ''у'' ти не можеш да схватиш, нити како, нити која је слава Савина У БОГУ, јер ниси у том ''у''



Псују Тито-Срби и светог Саву, изрода имаш свугде... то што си ти по Босни слушао само пар псовки државних богохулника, имо си среће...
Ne mogu to shvatiti, bez uvrede, meni to izgleda isto nemoguce da neko drugi sem Boga bog u bilo kojem smislu moze biti. Ali hvala na objasnjenju hriscanskog vidjenja toga.
 
Ne mogu to shvatiti, bez uvrede, meni to izgleda isto nemoguce da neko drugi sem Boga bog u bilo kojem smislu moze biti. Ali hvala na objasnjenju hriscanskog vidjenja toga.
Па то се ни не схвата пре веровања у то, јер је узившена тајна Божијег оваплоћења на планети, ни Хришћани већином немају појма и спознају о томе, већ само верују, ако имају бар мало памети и послушања Христу

Било је то могуће и оствариво у старом Завету датом Јешама, а камо ли у Новом датом свима на знање кад се Бог родио на земљи...

И тамо у Псалмима имаш тајанствене молитвене речи: ''Ја (Бог Дух) рекох: богови сте, и синови Вишњега сви''...

Постоје та тешко појмљива и закључана места у Светом Писму оба Завета, коју само учени и просвећени Православци Духом поимају умом и спознају у срцу...

Ти најтежи делови за схватање су окосница Православне вере, јер наша вера и служи томе да приближи Непојмљивог Бога на поимање у мери људског личног просветљења Истином
 
Ne mogu to shvatiti, bez uvrede, meni to izgleda isto nemoguce da neko drugi sem Boga bog u bilo kojem smislu moze biti. Ali hvala na objasnjenju hriscanskog vidjenja toga.
Jeдан светитељ је рекао "Бог је постао човек да би човек постао бог". Дакле човек је и створен да би био обожен.
Адам је то одбио.
Христос је дошао да буде нови Адам и обожи све оне који то желе.
 

Back
Top