Православље у Румунији

http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/dokum...rpske-pravoslavne-mitropolije-karlovacke-1905

Лист "Српски сион", гласило Карловачке митрополије, издање из 1905. године, страна 631-632. Професор Радослав Грујић спомиње писмо угарског краља Матије Корвина из 1479. године, где стоји да је област Мармароша била потчињена Митрополији београдској, као и Мукачево у данашњој Украјини. У питању је Nandorfejervar, дакле данашњи главни град Србије, а не Ердељски Београд (Gyulafejervar), како је ово писмо погрешно прочитано од неких.
 
Старо Браничево:
http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/dokum...rpske-pravoslavne-mitropolije-karlovacke-1905

Лист "Српски сион", гласило Карловачке митрополије, издање из 1905. године, страна 631-632. Професор Радослав Грујић спомиње писмо угарског краља Матије Корвина из 1479. године, где стоји да је област Мармароша била потчињена Митрополији београдској, као и Мукачево у данашњој Украјини. У питању је Nandorfejervar, дакле данашњи главни град Србије, а не Ердељски Београд (Gyulafejervar), како је ово писмо погрешно прочитано од неких.
Kliknite za proširenje...
sion 631.jpg
sion 632.jpg
 
Сребрена:
Pogledajte prilog 1285482Pogledajte prilog 1285484
Kliknite za proširenje...
Nandor Albensis, заправо нема мађарског. Али то је Сингидунум!

У то време Пећка патријаршија више не постоји, од 1463. године, пећким патријарсима се губи сваки траг. Последњи трзаји некада јединствене српске патријаршије огледају се у поступку пећког патријарха Никодима II, који је под својом влашћу успео да обједини и Охридску архиепископију (администратор О.А. је постао 1451. године). Он је 1452. године рикоположио Теоктиста за молдавског митрополита, након протеривања унијатског епископа Јоакима и за кратко време Пећка патријаршија ће овладати огромним простором све до Бесарабије. Након пропасти Пећке патријаршије њене епархије полако почиње да преузима Охридска архиепископија, која је била под пуном контролом Грка, али неке епархије су задржале свој српски карактер и наступале потпуно независно. То се управо види из поступка митрополита софијског Калевита који 1500. године формира Сремску епархију у манастиру Крушедол, без суделовања охридског архиепископа, али и пре тога у јурисдикцији митрополита у Београду, који је тада (Београд) био под Угарском.
 
1694590950632.png


Ђерђ Прај "Dissertationes historico-criticae in annales veteres hunnorum, avarum et hungarorum ", Беч, 1774. године, страна 140.

Родослов влашких и молдавских владара. Овде се каже да је отац Мирче I Великог и брата његовог Дана, рођак краља Србије Лазара. Такође се каже: ,,Koste Musatin, non scitur ubi principaverit dicitur quod ejus genus sit ex familia despotiana regnum serviae", што ће рећи Коста Мушат не зна се где је владао; кажу да је његово племе од деспотске породице краљева српских.
 
https://ro.wikipedia.org/wiki/Mănăstirea_Prislop

Манастир Прислоп у Ердељу (Горњи Силваш), задужбина Светог кнеза Лазара и Светог Никодима Тисманског из 14. века. У 17. веку је једно време служио као принудно седиште ердељских епископа Пећке патријаршије, након протеривања православља из Алба Јулије од стране калвиниста и унијата.
 
Свети Софроније из Ћоаре

Софроније је рођен у првој половини 18. века у селу Ћоара (данас Салиште, округ Алба), које је у то време било у саставу Хабзбуршког царства. Презивао се Попа (према неким румунском изворима или Поповић према другим изворима), а док се није замонашио, име му је било Стан (Станко). Након смрти супруге, замонашио се у манастиру Куртеа де Арђеш у Влашкој. Према Николају Јорги, монах Софроније је „једва знао да чита и пише веома лоше“.

Софроније се касније вратио у Ћоару, своје родно село, где је саградио малу дрвену испосницу у шуми близу насеља, такође окупивши неке ученике. Такође би тамо задржао неку децу ради образовања. Свој живот је посветио монаштву до 1757. године, када је почео да промовише побуну против Верске уније ердељских Влаха, односно против Уједињене румунске цркве.

Бечком двору није одговарала чињеница да је влашко становништво из Трансилваније, због православне вероисповести, било црквено подложно митрополијима ван Хабзбуршког царства. Њихова унија са Римском црквом представљала је прилику за Хабзбуршко царство да ојача своју позицију у региону.

Царским патентом из 1692. године, цар Леополд И је одредио да сви верници, они грчког обреда уједињени са римском црквом, уживају све изузетке и привилегије које уживају верници латинског обреда (римокатолици). Трансилванска православна црква је требало да буде под јурисдикцијом Римокатоличке цркве, према канонима Ферара-Фиренцинског сабора 1438-1449. Стога су Трансилванци били охрабрени да прихвате унију са Римском Црквом и признају епископа уједињене Румунске Цркве, чувајући заузврат источни обред и традицију, календар и све обичаје везане за богослужење, прихватајући само четири доктринарне тачке. установљено на Фирентинском сабору: папа као врховни поглавар цркве уместо цариградског патријарха, постојање Чистилишта, доктрина Filioque и признање употребе бесквасног хлеба поред квасног, као причешће. Румунско свештенство је прво добило низ предности након уније, што је значило равноправност са католичким свештенством латинског обреда, укључујући добијање истих права и привилегија.

Исти цар Леополд I дао је привилегије и српским православцима. Добили су право да слободно бирају митрополита, као и право да имају више епископија. На основу такозваних илирских привилегија, српски исељеници предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем напустили су територију под османском влашћу и населили се у земљи, којом су управљали Аустријанци. На основу леополдинских привилегија, седиште Српске православне патријаршије премештено је из Крушедола у Сремске карловце 1713. године.

Софроније је, као православни монах, кренуо је путем Карловца, одакле се вратио са мисијом коју је српски православни митрополит дао Румунима Баната и Трансилваније да напусте јединствену румунску црквену јерархију и ставе се под јурисдикцију Српске православне цркве - православне митрополије у Сремским Карловцима. Преседан у том погледу створио је монах - босански Србин Висарион Сарај, који је довео до престанка деловања уједињене румунске епископије из Блажа кроз егзил бискупа Иноћентија Мику-Клајна.

У пролеће 1757. године аустријске власти у оближњем селу Винцу де Жос, уништиле су мали скит Софронија, у покушају да елиминишу српски православни отпор у Трансилванији. Власти су такође почеле да хапсе оне који су проповедали и подстицали побуну против Верске уније. Да би избегао хапшење, Софроније је био приморан да напусти село Ћиоара и склони се у област Хунедоаре. После побуна ердељских православаца (неуједињених) и након што је њихово незадовољство постало евидентно, царица Марија Терезија је издала едикт о толеранцији, који је изгледао сувише скроман да умири незадовољство народа и само је довео до појачаних немира.

Софроније се 6. октобра 1759. године обратио православном влашком и српском народу у Браду, месту који се данас налази у округу Хунедоара, обавештавајући народ да је Едикт о толеранцији царице омогућио становништву Трансилваније да слободно бира између православља (шизматизма) и верске заједнице са Црква Рима. Власти у Бечу су се узнемириле због бројних крвавих сукоба које је изазвао монах Софроније, па су царске трупе ухапсиле монаха-проповедника. Ухапшен је и затворен у Бобални, селу које се данас налази у округу Хунедоара, подвргнут прилично оштрим испитивањима.

Ухапшен је и затворен у Бобални, селу које се данас налази у округу Хунедоара, подвргнут прилично оштрим испитивањима. 3. фебруара 1760. године Софроније је ослобођен због притиска групе од 500-600 влашких сељака „наоружаних тољагама“ које је предводио неуједињени протопород Јован од Салишта.

Софроније је наставио своје проповеди против уније са римском црквом у земљи Заранд и земљи Мотилор, изазвавши на југу Трансилваније и у земљама на горњем току Мориша побуну против уједињених Румуна, чије су цркве заузети силом, а свештеници отерани са олтара суровим батинама. 21. априла 1760. обратио се румунској заједници у Златној, а 12. маја оној у Абруду, подстичући отпор према Уједињеној румунској цркви. Министарски савет Аустрије у Бечу, узнемирен популарношћу и ширењем сукоба, одлучио је 3. јуна да ухапси, а затим угуши монаха агитатора.

Софронија су 2. августа 1760. године ухапсиле царске власти док је покушавао да уђе у цркву у Абруду и касније пребачен у Златну. После побуне неколико следбеника и сељака из околних села, поново је пуштен на условну слободу, а потом су га чували и скривали људи који су радили у царским рудницима у Абруду. Једно време су били у притајеној побуни и отворено изјављивали да је „моћи племића дошао крај, а ми смо сада господари“. Групе сељака и наоружаних људи тада су кренуле ка Блажу, а унијатски епископ Петру Павел Арон је био угрожен тако да је био приморан да се склони у Сибињ.

Софроније је сазвао 14/25–18/29 фебруара 1761, у Алба Јулији, састанак такозваног сабора Трансилванске православне цркве, који је саставио петицију од 19 тачака хабзбуршким властима којом се захтева потпуна верска слобода у Трансилванији, право на постављање неунијатског епископа (православног, српског) и ослобађање ухапшених побуњеника. Аустријске власти су послале генерала Адолфа фон Букова да угуши немире у региону, а он је наредио хапшење неколицине свештеника, Софронијевих следбеника, и њихово прогонство са свима онима који су се противили аранжману и водили кампању за распад Уније. Софронију је било суђено и осуђен је на пет година затвора, али је у међувремену успео да побегне у Влашку, где је имао више присталица из Српске православне цркве. Наставио је да се посвећује монашком животу, будући да је био монах у манастирима Робаја (1764–1766) и Верош (1766–1771), а затим игуман у манастиру Куртеа де Арђеш, сва три манастира су данас у округу Арђеш. Преминуо је у манастиру Куртеа де Арђеш.

Као одговор на побуне које је предводио Софроније у Трансилванији, генерал Буков је до темеља спалио неколико православних испосница на југу Трансилванске кнежевине подигнуте на иницијативу монаха из Ћоаре, а према неким мање веродостојним изворима, топовима је уништено око 150 православних цркава и манастира. У сваком случају, немири су настављени и након тога, а да би завела ред, царица је 1769. године издала царски едикт којим је православном обреду дат правни статус, признајући га као религију, и у Трансилванији. Тензије су наставиле да постоје и за време владавине цара Јосифа II владала је атмосфера верске толеранције утврђена Едиктом о толеранцији од 8. новембра 1781. Ова ситуација је натерала многе Румуне да званично испоље своје чланство у Уједињеној цркви, што показује да у каснијим конверзијама није коришћен ниједан елемент принуде.

На састанку 28. фебруара 1950. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је да канонизује неке румунске светитеље, међу којима су: Kалиниk из Цернице, митрополити ердељски Илие Јорест и Сава Бранковић, Јоан Валахул, Висарион Сараj, Софроније из Ћоаре и Опреније. Ницолае (Миклеуш) из Салишта. Међу светим исповедницима прошао је и монах Софроније из Ћоаре, заједно са јеромонахом Висарионом Сарајем и сељаком Опреом Николајем (Миклеуш), њихова прослава ће се одржати 21. октобра. Оправдање за њихову канонизацију било је следеће: „скромни међу јеромонасима Висарион и Софроније, који су својом врлином и страстима сломили власт непријатеља Православља и заједно са праведним хришћанином Опреом, који је смрћу запечатио своју постојаност у вере отаца наших, да се уброје са Светима и да се по свим правилима удостоје као свети исповедници и мученици, по целој Цркви нашој“.

Свечано проглашење њихове канонизације обављено је 21. октобра 1955. године у православној катедрали Алба Јулија. Беседу је том приликом одржао јеромонах Николај Младин (будући митрополит ердељски) који је навео да три нова светитеља „не представљају само неколико личних достојних, подигнутих ко зна како, као случајно у недрима наше Цркве, они нису изоловани исповедници чисто личне вере, већ су врхови светости ослоњени на огромна плећа вере целе Цркве, то су таласи светлости од великог бацања таласа вере који су испунили бурне векове историја румунских верника у Трансилванији“.
 
СТЕФАН
митрополит јенопољско-ердељски
1557.
Помен о митрополиту јенопољско-ердељском Стефану имамо из 1557. године.

Сава Вуковић: Српски јерерси од 9. до 20. века, страна 466 (уп. Радослав Грујић: "Духовни живот Срба и Војводини I, стр. 347.")
 
ПАВЛЕ (Ненадовић)
митрополит карловачки 1749 - 1768.​

Павле (у свету Петар Ненадовић), митрополит карловачки, рођен је 14. јануара 1703. у Будиму, у доњој вароши званој Табан, од родитеља Јелисавете (Стане) и оца Ненада Илића. По оцу назвао се Ненадовић. Петар је у родном месту завршио српске, немачке и латинске школе. Већ 1721. године постао је писар у будимском магистрату. На позив митрополита Мојсија (Петровића) ступио је у дворску службу и 30. јануара 1726. рукоположен је у карловачкој цркви Св. апостола Петра и Павла у чин ђакона, а на Арханђеловдан 1728. митрополит Мојсије рукоположио га је у чин презвитера у Саборној београдској цркви и поставио за свога егзарха. Замонашен је у манастиру Раковцу. Године 1732. постао је администратор упражњене Епархије сечујске и осијечке, која је доцније спојена са Епархијом будимском. Већ као ђакон био је Павле 1727. године у пратњи митрополита Мојсија када је овај обављао у Бечу неке црквено-народне послове. У новембру 1732. једногласном синодском одлуком постављен је за главног егзарха, а две године доцније као народни посланик постављен је за пуномоћника, намесника и економа у Карловцима и Београду. Патријарх Арсеније IV именоваоје Павла 1737. године за свог главног егзарха, а 25. априла 1742. посветио га је у Саборној карловачкој цркви за епископа горњо-карловачког. Потврђен је од царице Марије Терезије тек 6. априла 1744. На овом положају остао је шест година. Наиме, 1748. године епископ Павле је премештен за епископа арадског, али пре него што се преселио у Арад буде изабран 16. јула 1749. за митрополита карловачког. Новом митрополиту, једном од најпросвећенијих карловачких митрополита, прва брига је била „да запустеле школе његових претходника Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића поново оживи, реорганизује и развије".9 У том циљу основао је Покровобогородичне школе, чије је издржавање пало на терет посебног фонда у који су се сливали прилози свештенства и народа. Овај школски фонд до краја његовог живота нарастао је до пет милиона круна „и подмиривао је многе просветне потребе Срба у бившој Карловачкој митрополији". Рад митрополита Павла „на подизању културе и просвете међу аустроугарским Србима био је од епохалног значаја. Од то доба, управо, јавља се међу Србима више интерес за просветом, књижевношћу и науком; од тада у српском друштву све се јаче осећала струја новога живота". Из његове оставине основан је Неприкосновени фонд који је такође нарастао до 5 милиона круна, а служио је за подмирење разних црквених потреба. Захваљујући митрополиту Павлу основани су и други фондови Карловачке митрополије чија су знатна средства постојала све до Другог светског рата. Знајући да се само образовано свештенство може борити са безобзирном унијатском пропагандом, митрополит Павле се још као епископ горњокарловачки заузео да се подигне ниво образованости свештенства у овој осетљивој епархији те је отворио клирикалне школе у Плашком и у Залужници, а касније као митрополит у Карловцима. Као сјајан организатор установио је конзисторије, епархијске и митрополитску архиву и библиотеке, саградио је Саборну цркву у Карловцима, за коју је дао више од две трећине материјалних средстава, и из темеља обновио манастир Гргетег, добро карловачких митрополита. Посебну пажњу поклонио је манастирима уводећи киновијски начин живота, забранивши просјачење и наредивши да се 1753. године изврши генерална визитација свих манастира. Митрополит Павле је за време свога управљања Карловачком митрополијом морао да издржи тешку борбу са грађанским властима које су радила на унијаћенку Срба у Хрватској и Румуна у Ердељу. „Горњокарловачком православном владици Данилу Јакшићу био је забрањен обилазак верника у Жумберку, сви они свештеници, калуђери и граничари који су одбијали унију, годинама су били тешко малтретирани, све док нису ставили своје крстове на подметнуте им изјаве о признавању унијатских епископа. Народне тужбе, молбе епископа Јакшића и интервенције митрополита Ненадовића на двору, остале су без резултата, јер су и царица и њена околина интимно желели да 'шизматици' буду преведени у 'јединоспасавајућу' веру католичку". Жалећи се на све невоље које од државних власти и унијата подносе због своје православне вере, ердељски Румуни у писму митрополиту Павлу, између осталог, кажу: „О сем жалимо и плачемо ми Власи обрјетајушчисја у Ердељу и труждајемсја содержати закон восточнии от толикаго наказанија не вјеми и что да сотворимо, от которих будем и писати понеже всја не можем писанију предати".Православни Румуни из Појана, Сибијела, Жина, Карпениша и осталих места још се теже жале митрополиту Павлу и кажу: ,Дошло је оно време, да смо отишли ко гробом мртвих и рекли смо: изађите мртви из гробова, да уљеземо ми живи, јако не можемо веће терпити озлобљенија от попов унијатских и от землних господеј, да не знамо что већ творити". На интервенцију митрополита Павла државна комисија је посетила поједина села у Ердељу у вези са унијатском пропагандом и насиљем, а православни Румуни извештавају о томе митрополита и моле да им пошаље из Карловаца епископа, кога су сви и пред комисијом царском искали”. За време митрополита Павла дошло је до укидања војне границе, што је изазвало сеобу Срба у Русију. Томе се митрополит супротстављао „имајући у виду интересе Српске цркве. Знао је да ће се исељавањем смањити српски живаљ под његовом јурисдикцијом, па ће тако бројно ослабљен живаљ и материјално сиромашнија Црква теже моћи да се одупру унијаћењу. Исто тако, знао је митрополит да ће се Срби у Русији утопити у руски народ, што се и догодило. Због оваквог свога става према исељавању Ненадовић је био веома омрзнут на руском Двору, који је радио да га православни Срби више не признају за свога митрополита, него да га збаце, а преко својих емисара оптуживали су га због јереси". Као одличан организатор и брижан архипастир, митрополит Павле је желео да подигне углед парохијског свештенства и у том циљу средио је питање свитка, односно питање свештеничких прихода и радио на укидању установе парохијских капелана. Заслужни митрополит Павле „за две деценије свога рада створио је сјајну епоху у историји Карловачке митрополије и у историји српског народа уопште". Умро је 15. августа 1768. у Карловцима и сахрањен у Саборној карловачкој цркви.​
 
"Велики и леп допринос, коју је неустрашиви епископ Клајн дао националној и културној ствари Румуна из Трансилваније, уништили су Срби и други противници Румуна, који су им помогли у овом кобном делу. Четрнаестогодишњи рат између цара Леополда и османске Порте, који је окончан 1699. године Карловачким миром, своје повољне резултате дугује чињеници да су многи хришћани из турске краљевине учествовали као добровољци у великим групама у биткама сангероза, који су победио надменост полумесеца. Резултат овог рата, што се нас тиче, био је да је, поред Срба који су се раније доселили из Турске, неколико и великих група овог народа напустило своја прадедовска огњишта и отишло у Мађарску, борећи се храбро под вођством њихових капетана Антонио и Монастерлије против непријатеља хришћанства. Најбројнија од ових нових колонија била је она пећког патријарха Арсенија Чарнојевића, који је, након што је преко земље свог брата Исаије Ђаковића примио од епископа јенопољског (Борош-Јено), царски указ од 21. августа 1690. године, којим су Срби осигуране велике слободе и права, дошао у Угарску са 36.000 породица, које су колонизоване у Бачкој, Срему, Славонији и Будиму. Наведеним указом Срби су добили ослобођење од јавних дажбина, доприноса и других, и право избора војводе, али су остали у обавези да цару дају извесну помоћ за време рата. Пошто је и сам њихов војвода Ђорђе Бранковић, брат некадашњег митрополита Алба Јулије Саве Бранковића, био затворен у Јегри, цар је по патенту од 2.4.1691. дао им је да изаберу вице-војводу за своју милицију. Тако су исте године изабрали Јована Монастерлију, који се прославио својом ретком храброшћу у бици код Сланкамена. 20. августа 1691. Срби добијају пуну привилегију, која укључује следећа права: Коришћење старог календара; Избор њиховог митрополита од свештеника и мирјана; Митрополит треба да има право да слободно располаже свим источним црквама, да посвећује и поставља епископе, да оснива манастире, да гради цркве, да хиротонише и поставља свештенике по селима и градовима. Нека буде, једном речју, слободан и независан поглавар источне цркве; У црквама и манастирима који су потчињени Митрополиту, никоме не треба опростити чињење насиља, стога ова места треба да буду обдарена правом светог азила; Свештенство ће бити ослобођено дужности давања десетине, прилога, хонорара и сличног, и квартовирања милиције, и нико осим цара неће моћи да ухапси свог свештеника; Али митрополит треба да има право да дисциплинује и кажњава своје свештенике. Цркве и манастири на територији, која ће убудуће бити освојена од Турака, треба да пређу под јурисдикцију митрополита; Ниједна грађанска црквена власт не може спречити митрополита и његове епископе да посећују црквене општине; Ако ће царско оружје поново заузети старе домове Срба, нека се предају српском народу, који ће тамо владати преко својих вођа; Богатство источњачких верника који су упокојени не остављајући одојчад и родбину, треба да пређе на митрополита српског, митрополита и епископа да пређе, после њихове смрти, на дотичне епархије; Сви верни треба да у духовним и световним пословима зависе од митрополита, свог црквеног поглавара." (Augustin Bunea: "Episcopii Petru Paul Aaron și Dionisiu Novacovici sau Istoria românilor din Ardeal și Ungaria, Blaj 1906.").​
 
Poslednja izmena:
ГЕНАДИЈЕ
митрополит ердељски
1580​
Митрополит ердељски Генадије управљао је верским животом Срба, Влаха, Грка и Русина. „За његово време основана је штампарија у Сасшебешу, јужно од Ердељског Београда, и ту, по његовом налогу, 1580 прештампан Зборник или Празнични минеј Божидара Вуковића, први пут штампан у Млецима од 1536-1538 Задржана је, притом, не само српска редакција и српски свештељи, него и цео поговор Божидарев, само са том разликом што се као наредбодавац, место Божидара, помиње „освештени митрополит кир Ђенадије арђелски".​
 
1702638194626.png
1702638254656.png


Запис са Милешевске плаштанице, израђене 1567. године, по налогу молдавског владара Александра IV Лапушњана (1552-1567) и његове жене Роксанде, ћерке Јелене Рареш Бранковић (види: Љубомир Стојановић: Стари српски натписи и записи, књига прва, Београд 1902, страна 207-208).
 
Poslednja izmena:
У 15. и 16-ом веку ердељски митрополити су држали и Закарпатје, односно постављали су епископе у Мукачеву (мађ. Munkács). Када је деспот Стефан Лазаревић примио Мукачево на управу од угарског краља, он је тамо довео само војну елиту, али записи кажу да је тамо већ затекао Србе који су ту живели одраније.
 
За време ердељског митрополита Јефтимија (1571-1574), који је рукоположен на то место од стране патријарха Макарија Соколовића у Пећи, канонска јурисдикција ердељске митрополије је поред Кнежевине Трансилваније, укључивала и северозападне угарске земље тзв. Partium (мађ. Reszek), које су подразумевале Банат, Бихор са градовима Темишваром, Арадом, Великим Варадином, Јенопољем, источни део Мађарске (Дебрецин), као и Мармарош све до леве обале Тисе закључно са Хустом, који се данас налази у Украјини.
 

Prilozi

  • MITROPOLIA ARDEALULUI.jpg
    MITROPOLIA ARDEALULUI.jpg
    141,5 KB · Pregleda: 8
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

zbiljaš
Kongres Srba u Hrvatskoj 1945. godine
Odgovora
15
Pregleda
415
zbiljaš
zbiljaš
Neno
Ko je crtao republičke granice u SFRJ?
19 20 21
Odgovora
521
Pregleda
5.332
Škutor Kićo
Š
Gedeon
Kako je Srbija prikazana u udžbeniku geografije iz vremena NDH
Odgovora
21
Pregleda
782
Beli Gibson
Beli Gibson

Back
Top