Praštanje

[brunhilda]

Oprostiti nekako nikad nije bila rec koju sam koristila. Za mene ne postoji oprostaj kao termin.
Dakle, ja ne prastam.
Nekako mi je to oprostiti uvek zvucalo krupno, znacajno, kao da samo Bog moze i ima moc da prasta. Oprostiti mi je kao ocistiti od nedela. A ja nemam moc da izbrisem ono sto se desilo ili promenim neciju losu osobinu... Mogu samo da prihvatim ili ne ono sto se desava ili se desilo i u skladu sa time odreagujem.
E valjda je ta reakcija ono sto odredjuje da li sam "oprostila". Moj dalji stav prema doticnoj osobi. Do sada mi se nije desilo da sam nekog iskljucila iz svog zivota zbog necega sto mi je uradio ili zbog neke njegove osobine... obicno sam tu do kraja, ako kraj dodje sam iz nekih drugih razloga. Valjda se onda moze reci da "prastam" dosta, mozda i uvek. Uvek do sada.

Dacha je mnogo lepo rekao da ne zeli da se opterecuje necim sto ce vremenom da postane nebitno.
Tu metodu uvek koristim kada me pritisne nesto u sadasnjosti, za sta znam da je iz perspektive buducnosti nistavno.

 

[NeDoDiri]

...praštam..ali samo kad procijenim dvije stvari:
-koliko za mene vrijedi ta osoba kojoj sam oprostila...
-koliko ću biti oštećena nakon toga i da li ću moći nositi taj oprost u sebi,a da ne nagriza mene i onog kom sam oprostila..

 

[gost 107590]

Sve to treba po "krivičnom zakonu porodice Džemidžić".

 

[NovaIsta]

Praštanje - sposobnost da se stavimo u tudju kozu, vidimo situaciju tudjim ocima... zavisi od kajanja, koje se bazira na spoznaji loseg delovanja...smisao praštanja nije u zaboravljanju, vec u sagledavanju nasih slabosti (gde smo jaki a gde slabi) i napornom trudu da u sledecim sl. situacijama reagujemo manje destruktivno...radeci na nasim slabostima cinimo da iste budu manje destruktivne po nas...

Kazu:
"Ljudski je praštati."
"Cesto opraštamo onima koji nam dosadjuju, ali nikad ne mozemo oprostiti onima kojima smo sami dosadni."
"Dok se voli, dotle se i prašta."

"Praštanje govori o velicini licnosti i snazi njegovog ega."
"Ljudski je gresiti, a bozanski praštati."

Posto mnogi ljudi nisu u stanju ili ne zele da oproste sitnice a kamoli bitnije stvari, znaci da nisu sposobni uhvatiti se u kostac sa svojim najvecim neprijateljem zvanim EGO....

Da li praštate svakodnevne sitnice (manite se prevare u vezi, braku)? Sta je za vas praštanje? Snaga, naivnost, glupost, nepotrebno delo...? Da li osobu nakon ucinjene pogreske, automatski iskljucujete iz zivota? Umete li da se iskreno pokajete, oprostite i kako se nakon oprosta osecate....

Gde je ljubav u svemu tome i koliko je ona bitna?

meni nije problem da oprostim. ali mislim daoprostiti ne znaci i ne preci preko toga.
ocu da kazem da preko nekih stvari ne prelazim, iako u sustini oprostim, zaista oprostim. prastanje se vezba i kad jednom pocnes sve ti je lakse, a najzdravija je duhovna/psiholoska disciplina. oprost daje lakocu onome ko oprosti, mogucnost da ide dalje leprsavo, bez gorcine, bez teskobe.....
e sad, ako u jednoj vezi nesto krupno treba da oprostim, oprosticu, ali mozda cu morati da odem odatle prosto jer ne zelim da predjem preko toga. to su dve razlicite odvojene discipline. odes jer postavljas granice, odes jer imas neke osnovne standarde preko kojih ne prelazis. ali si sustinski oprostio.
treca disciplina je ljubav. kad nekoga volis duboko mozda ti je i najteze da oprostis ako si povredjen do koske (a tesko nas i povredi nesto od nekoga do koga nam nije stalo, el da...). daklen tada je prastanje najteze ali i najpozeljnije, najspasonosnije, najbitnije za nas same. istovremno najtezi izazov, kao najteza atletsaka disciplina. tada se treba potruditi, iz peta, iz korena srca...

 

[DeeLite]

Praštanje - sposobnost da se stavimo u tudju kozu, vidimo situaciju tudjim ocima... zavisi od kajanja, koje se bazira na spoznaji loseg delovanja...smisao praštanja nije u zaboravljanju, vec u sagledavanju nasih slabosti (gde smo jaki a gde slabi) i napornom trudu da u sledecim sl. situacijama reagujemo manje destruktivno...radeci na nasim slabostima cinimo da iste budu manje destruktivne po nas...

Kazu:
"Ljudski je praštati."
"Cesto opraštamo onima koji nam dosadjuju, ali nikad ne mozemo oprostiti onima kojima smo sami dosadni."
"Dok se voli, dotle se i prašta."

"Praštanje govori o velicini licnosti i snazi njegovog ega."
"Ljudski je gresiti, a bozanski praštati."

Posto mnogi ljudi nisu u stanju ili ne zele da oproste sitnice a kamoli bitnije stvari, znaci da nisu sposobni uhvatiti se u kostac sa svojim najvecim neprijateljem zvanim EGO....

Da li praštate svakodnevne sitnice (manite se prevare u vezi, braku)? Sta je za vas praštanje? Snaga, naivnost, glupost, nepotrebno delo...? Da li osobu nakon ucinjene pogreske, automatski iskljucujete iz zivota? Umete li da se iskreno pokajete, oprostite i kako se nakon oprosta osecate....

Gde je ljubav u svemu tome i koliko je ona bitna?

ponekad da bi oprostili moramo da pogazimo sebe, a to je već samonepoštovanje...
...može i treba se se oprostiti, ako greške ne postanu suviše redovna pojava...

 

[1.6%]

Većina diskutanata je u zabludi da (ne)oprašta. Šta nije oproštaj? Oproštaj nije preći preko neke sitnice, prihvatiti nečije karakterne osobine, oproštaj nije kalkulisanje ili reč kojom se služimo samo da bismo stavili tačku na neku situaciju... Oproštaj dolazi iz dubine duše, opraštaju se velike nesreće koje su nam učinjene. Ne dao Bog nekome da se nađe na životnom putu da nekome oprosti. Oprostiti može samo veliki čovek. Oproštaj je kada dete koje je izgubilo roditelje u retu oprosti čoveku koji ih je ubio i njihovu kuću spalio, oproštaj je kada devojka oprosti silovatelju, to su oproštaji...

 

[Egreta27]

Ima dosta odgovora koje bih potpisala...
I tema je takva da bi se moglo na dugo i nasiroko...

Oprastam. U dubini duse uvijek, nekad priznam javno i verbalno, nekad ne.
Cim razumijem nekog/nesto, odmah oprostim.
Ali, ne zaboravljam. Ne zvocam, ali kad se ponovi to zbog cega sam oprostila i prvi put, onda zvocam i taj drugi i svaki sledeci, ili presjecem.
Lakse je za sve, kad presijecem. Jer je to zacarani krug. Obicno neko stalno prasta, neko navikne na prastanje. Takve odnose prekidam.
Sebi najteze prastam.

A treba prastati. Tome zaista tezim. Da znam da izbrojim do 10. Da cutke prastam. Da ne ispravljam krive Drine.
Divan je osjecaj kad se istinski oprosti i sebi i drugima, bez mnogo drame. Kad se zaista ima ta snaga i smirenost.

 

[DeeLite]

zavisi od koga je i šta je...

...od mnogo toga zavisi...ne mogu da kažem generalno praštam ili ne...

 

[CyndILauper]

Praštanje - sposobnost da se stavimo u tudju kozu, vidimo situaciju tudjim ocima... zavisi od kajanja, koje se bazira na spoznaji loseg delovanja...smisao praštanja nije u zaboravljanju, vec u sagledavanju nasih slabosti (gde smo jaki a gde slabi) i napornom trudu da u sledecim sl. situacijama reagujemo manje destruktivno...radeci na nasim slabostima cinimo da iste budu manje destruktivne po nas...

Kazu:
"Ljudski je praštati."
"Cesto opraštamo onima koji nam dosadjuju, ali nikad ne mozemo oprostiti onima kojima smo sami dosadni."
"Dok se voli, dotle se i prašta."

"Praštanje govori o velicini licnosti i snazi njegovog ega."
"Ljudski je gresiti, a bozanski praštati."

Posto mnogi ljudi nisu u stanju ili ne zele da oproste sitnice a kamoli bitnije stvari, znaci da nisu sposobni uhvatiti se u kostac sa svojim najvecim neprijateljem zvanim EGO....

Da li praštate svakodnevne sitnice (manite se prevare u vezi, braku)? Sta je za vas praštanje? Snaga, naivnost, glupost, nepotrebno delo...? Da li osobu nakon ucinjene pogreske, automatski iskljucujete iz zivota? Umete li da se iskreno pokajete, oprostite i kako se nakon oprosta osecate....

Gde je ljubav u svemu tome i koliko je ona bitna?

Zavisi od situacije do situacije..o kome se radi,koliko mi je znacajno sve to...ako je neko ko mi nije tako blizak ne uzimam previse za zlo,ali za to kad se radi o bliskim osobama,nemam jos uvek pravi mehanizam da to prevazidjem..prastam ali ne zaboravljam

 

[Lexa]

"Cesto opraštamo onima koji nam dosadjuju, ali nikad ne mozemo oprostiti onima kojima smo sami dosadni."


"Praštanje govori o velicini licnosti i snazi njegovog ega."

Mislim daj e pitanje ega ovde dvosmerno. Sa jedne strane ljudi koji iskreno NE oproste, imaju problem sa previsokim mišljenjem o sebi; sa druge strane postoji čini mi se mnogo više ljudi koji neiskreno oproste. I to je pitanje previsokog mišljenja o sebi, samo ovi moraju i da odrade mini rituale da se dokažu sami pred sobom. I pošto im to često nije dovoljno - eto svedoka, žrtve kojoj smo oprostili. Pa ne bi bilo loše da se o tome malo i priča... mnogo gora varijanta od ove prve.

Jednom nisam oprostila drugarici iz detinjstva, i to iz razloga što ona oproštaj nije ni tražila. A znala je da je pogrešila i prenosili su mi to neki drugi ljudi Kako knjiški primer naduvanog mišljenja o sebi. Znam da grešim, ali mogu li, to jest smem li JA to priznati? Zar JA da se naguzim nekome...

Postoji jedan drug koji misli da mu nešto nisam oprostila, ali ja nikada nisam ni bila toliko ljuta na njega, samo sam čekala da se javi. Jer, ja sam ta koja se uvek javljala, pa sam pomislila da bi možda bio red da se sad on javi, da ne budem dosadna nedajbože ili da ne ispadne na kraju da ga davim.
Nije se javio.
Nikada nisam imala primer da mi je neko tražio oproštaj iskreno, pa da sam uopte imala šta da praštam. Jedno vreme sam vežbala da tražim svoje greške ali poučena prethodnom rečenicom shvatih da je neisplativo priznavati svoje greške, jer ih niko drugi ne priznaje. Tako ispadam jedini retard koji greši, dok su ostali savršeni.
Ćuti i teraj.

 

[Kizi]

Oprostiti se moze,ali trag uvek ostane...Kako neko iz prethodnih poruka rece ako je neko ko nam je blisak...tesko to ide,vrlo tesko.