Нема објекта без субјекта. То је закључак Берклијеве корелативности субјекта и објекта. Кант је у својој Критици чистог ума, желео да по сваку цену избегне Берклијев идеализам, тако је пропустио да ту најнепосреднију чињеницу свести изнесе јасно на почетку свог дела, и тиме затвори уста многобројним каснијим критичарима који поделу на појаву и ствар по себи нису могли да закључе само из антиномија (које су узгред скуп софизама).
Ипак, Кант није могао да се не осврне на корелативност субјекта и објекта и ипак је то изнео у трансценденталној аналитици под одсеком о "Трансценденталним дедукцијама чистих појмова разума". Али то није урадио када је требало, на самом почетку свог дела, и није урадио јасно. Ко релативност субјекта и објекта тиме као да није ни изнешена, као да је и нема у Критици чистог ума. Зато ћу овде разјаснити на који начин је Кант обрадио ту тему.
Опажај у свести није нешто првобитно већ је тај опажај произведен као крајњи производ изведен из "сировина". Па шта су те сировине или градивни "материјал" нашег опажања и сазнања?
Тај градивни материјал јесу осећаји проистекли из чулности. Значи, осети боје, мирис, укус, додир, звук. Дражи делују непрестано из свих чула. Наша чулност бомбардује интелект дражима. Разноврсност чулности надире у свест симултано. Али осећаји не долазе у нашу свест попут неких ствари. Осети мириса, укуса, додира, боје немају сами по себи никакве димензије, а ипак сви они долазе симултано у свест из свих центара чулности.
Да бисмо разумели ту разноврсност, морамо се подсетити на Бергсонову "квалитативну множину" (видети исти унос на овом блогу). Та разноврсност није множина ствари поређаних једна до друге у простору, већ је то својеврсна квалитативна множина. Множина на начин мелодије, где је све у међусобном прожимању и фузији а ипак је хетерогена, мноштво.
Дакле, грађа нашег опажања јесте "квалитативна множина". Она нам је дата и то у својој трансцендентној неисказивој целини која обухвата целу стварност стопљену заједно.
Кант се није бавио питањем како настају опажаји. Он је пошао од става који гласи " Емпиријска интуиција нам је дата". Он није имао знање о Квалитативној множини, њега смо добили тек са Бергсоном, али је Кант очито имао у интуицији. Уосталом као и сви ми.
Из тог хаоса осећаја, који бомбардују свест (или из квалитативне множине) врши се синтеза у јединство неког појединачног објекта. Та синтеза врши се на начин "трансценденталног јединства аперцепције" која дату нам разноврсност осећаја уједињује у јединство једног објекта.
Осим такве синтезе, имамо још једну другачију синтезу која се односи на саму разноврсност у целини. Та веза је праосновна јер претходи било којој другој синтези. Она је акт који везује управо целокупну разноврсност осећаја у јединство једне свести и у везу са ЈА. Јер како каже Кант:
Ето овим смо код Канта нашли "сакривену" Барклијеву корелативност субјекта и објекта.
А пошто свака велика истина само може добити када се каже на више начина, и овим Кантовим учењем добили смо још један увид, не само у корелативну везу субјекта и објекта, већ и у постојаност субјекта при непрестаној смени опажаја. Оно што примећујемо из овога јесте да се опажаји смењују, али ЈА остаје исто. У супротном бисмо, како каже Кант, имали "једно тако разнобојно и многоструко мене (селбст), колико имамо различитих представа.
А ту постојаност ЈА можемо разјаснити ако имамо на уму да је субјекат сазнања идентичан са субјектом хтења, како нам је то показао Шопенхауер, и да је оно од чега се полази, пре праосновне поделе на субјекат и објекат, својеврсна интуиција квалитативне множине. А када се приближимо њој "напуштамо тле по коме можемо ходати и воду по којој можемо пливати" како каже Шопенхауер.
Оно од чега смо пошли можемо само наслутити, крећући се уназад процесом којим смо дошли до опажаја као "крајњег продукта" разума и његових форми опажања.
https://forum.krstarica.com/threads/kant-sinteticno-jedinstvo-apercepcije.329017/
Ипак, Кант није могао да се не осврне на корелативност субјекта и објекта и ипак је то изнео у трансценденталној аналитици под одсеком о "Трансценденталним дедукцијама чистих појмова разума". Али то није урадио када је требало, на самом почетку свог дела, и није урадио јасно. Ко релативност субјекта и објекта тиме као да није ни изнешена, као да је и нема у Критици чистог ума. Зато ћу овде разјаснити на који начин је Кант обрадио ту тему.
Опажај у свести није нешто првобитно већ је тај опажај произведен као крајњи производ изведен из "сировина". Па шта су те сировине или градивни "материјал" нашег опажања и сазнања?
Тај градивни материјал јесу осећаји проистекли из чулности. Значи, осети боје, мирис, укус, додир, звук. Дражи делују непрестано из свих чула. Наша чулност бомбардује интелект дражима. Разноврсност чулности надире у свест симултано. Али осећаји не долазе у нашу свест попут неких ствари. Осети мириса, укуса, додира, боје немају сами по себи никакве димензије, а ипак сви они долазе симултано у свест из свих центара чулности.
Да бисмо разумели ту разноврсност, морамо се подсетити на Бергсонову "квалитативну множину" (видети исти унос на овом блогу). Та разноврсност није множина ствари поређаних једна до друге у простору, већ је то својеврсна квалитативна множина. Множина на начин мелодије, где је све у међусобном прожимању и фузији а ипак је хетерогена, мноштво.
Дакле, грађа нашег опажања јесте "квалитативна множина". Она нам је дата и то у својој трансцендентној неисказивој целини која обухвата целу стварност стопљену заједно.
Кант се није бавио питањем како настају опажаји. Он је пошао од става који гласи " Емпиријска интуиција нам је дата". Он није имао знање о Квалитативној множини, њега смо добили тек са Бергсоном, али је Кант очито имао у интуицији. Уосталом као и сви ми.
Из тог хаоса осећаја, који бомбардују свест (или из квалитативне множине) врши се синтеза у јединство неког појединачног објекта. Та синтеза врши се на начин "трансценденталног јединства аперцепције" која дату нам разноврсност осећаја уједињује у јединство једног објекта.
Осим такве синтезе, имамо још једну другачију синтезу која се односи на саму разноврсност у целини. Та веза је праосновна јер претходи било којој другој синтези. Она је акт који везује управо целокупну разноврсност осећаја у јединство једне свести и у везу са ЈА. Јер како каже Кант:
Ovo: ja mislim, mora moći da prati sve moje predstave.
Ето овим смо код Канта нашли "сакривену" Барклијеву корелативност субјекта и објекта.
А пошто свака велика истина само може добити када се каже на више начина, и овим Кантовим учењем добили смо још један увид, не само у корелативну везу субјекта и објекта, већ и у постојаност субјекта при непрестаној смени опажаја. Оно што примећујемо из овога јесте да се опажаји смењују, али ЈА остаје исто. У супротном бисмо, како каже Кант, имали "једно тако разнобојно и многоструко мене (селбст), колико имамо различитих представа.
А ту постојаност ЈА можемо разјаснити ако имамо на уму да је субјекат сазнања идентичан са субјектом хтења, како нам је то показао Шопенхауер, и да је оно од чега се полази, пре праосновне поделе на субјекат и објекат, својеврсна интуиција квалитативне множине. А када се приближимо њој "напуштамо тле по коме можемо ходати и воду по којој можемо пливати" како каже Шопенхауер.
Оно од чега смо пошли можемо само наслутити, крећући се уназад процесом којим смо дошли до опажаја као "крајњег продукта" разума и његових форми опажања.
https://forum.krstarica.com/threads/kant-sinteticno-jedinstvo-apercepcije.329017/
Poslednja izmena: