ovaj....ukoliko vas ne mrzi da citate...a i meni licno se dopada kako on pise...
pozdrav svima
АНАТОМИЈА ЗЛОЧИНА
Реквијем за витештво
Многи не виде границу између јунаштва и злочина и то само због тога што смо пристали да нам ратни талог држи лекције о патриотизму. У стварању идеалног света за своје луде газде, они су у славу Србије, после других убијали углавном Србе
Носталгија и заборав дрмају владу Војислава Коштунице. Снажне емоције и хришћански опрост вратиће нам на Дедиње одбеглу другарицу Марковић. Она више није на потерници и можда ће поново писати дан и ноћ. Нема никакве сумње да ће донекле живнути и следбеници њене смртоносне политичке утопије.
Показало се да је другарица неуништива и неухватљива, па се пред том дугом мигреном власт сетила свог убогог политичког самарићанства. Скидање српске Леди Магбет са црвене трагалице учвршћује диреке власти: социјалисте и радикале. Зар Томислав Николић није обећао бригу за „породицу под прогоном”?
И ево, мама ће се можда вратити на симболичном црвеном тепиху, као живи сведок свих наших грехова. Или као секундарна подршка влади најскупљег женског пера деведесетих. Иначе се свака политичка игра са сумњивим лицима овде може дефинисати као независност судске власти. А то може да буде и погодба са нечастивим и институцијом злочина. У овом часу, Србија је још опчињена злом, без воље и снаге да га се ратосиља.
Ако нас удостоји повратка, Марковићка ће се појавити пред судом због стана. У својим славним временима, изван стварности и закона, она га је уделила некој својој дадиљи. Та је оптужба толико јадна, бесмислена и цинична, да изазива јако саосећање према руском академику.
У модерној Србији, из које је другарица утекла, стан не вреди ни фртаљ смуваног народног посланика. Некадашњи лумпенпролетери за само три године демократске револуције, побеснели су од богатства. Шта је један стан за било коју поштену власт, која држи до своје стабилности!
Наравно да није реч о томе и сви добро знају да Мира Марковић није побегла због убогог апартмана своје дадиље. Коалиција са Луцифером се практично никада не раскида и зато се о најужаснијим деловима породичне биографије више не говори. Или то чини углавном Вук Драшковић, који је све усамљенији са својом патетичном епиком. Дакле, где је порекло највећих злочина и зашто се они упорно истерују из сећања и сахрањују са жртвама?
У августу се навршава пет година од нестанка и смрти Ивана Стамболића. То страшно злодело је објашњено, али расветљено није, иако трагови воде у командну собу Фамилије. Иванов син Вељко годинама говори да је брачни пар наложио убиство. Друге верзије и нема, јер су „задатак” извршили Слобини ескадрони смрти. Дакле, елитни борци јединице из Куле, коју је Милошевић благосиљао и амнестирао за сва времена.
Рукопис те егзекуције је застрашујући, јер своди злочин на елементарну параноју власти у агонији. То је посао гомиле психопата, који су се сабрали на важним местима: једни су одлучивали о животу и смрти, а суманути оперативци су им испуњавали жеље. Али, то је био уходан систем који је успешно радио на производњи несреће.
Из те каљуге повратка није било, јер је митска мисија „битке за Србију” већ одавно завршена. Тако се визура господара ондашње Србије кретала лудачком синусоидом између апологије злочина као патриотске мисије и чистке бивших пријатеља. Најпревођенији српски писац (и на тамилски) ноћу је гледао у месец и са потресном осмошколском лексиком образлагао како лед црта арабеске на прозору. Иза те сладуњаве и бљутаве литерарне перцепције спремао се прогон или нестанак људи који су другачије мислили, или напросто нису веровали у пластичну идилу.
Све тајне службе биле су део такве утопије, њихово је било само да уклоне оне који сметају. Ако им није било јасно о коме и о чему је реч, то су им дошаптавали господари, препаднути уочи рушења њиховог перверзног света.
И зато се јавност згранула због скидања леди Марковић са потернице. Не због стана за кућну помоћницу, него због страшних, нејасних ствари. Слутимо да су оне много страшније него што слутимо.
То је само један део слике оне Србије, која није спремна да се суочи са својим правим лицем. Многи су митови попадали у прашину, а неке од њих одатле не треба ни подизати. Зато и не препознајемо разлоге који нас упорно држе у великим заблудама.
Многи не виде границу између јунаштва и злочина и то само због тога што смо пристали да нам ратни талог држи лекције о патриотизму. У стварању идеалног света за своје луде газде, они су у славу Србије, после других убијали углавном Србе.
Ћутање о злочинима који су почињени у име Србије, води нас у вредносни слом. Покушај да се они оправдају вишим циљевима или неизбежном ратном симетријом, увек нас враћа на почетак. Дакле, умемо ли да опраштамо зло само зато што су га починили „наши”. Или неко, за кога верујемо да потиче од исте лозе, па је из поузданих разлога производио ужасе где год је кренуо!
Видели смо мучне и поучне сцене на Правном факултету. Тамо је група чудних људи покушала да објасни своју истину о Сребреници. Трибина се претворила у острашћено лицитирање, у шовинистичке поклике и сукобе. Шта је истина? Да није било злочина? Да они нису били тако страшни? Да није било толико мученика како се тврди? Да наши нису били ништа суровији него њихови!
Све је то, можда, било у жару борбе.
У жару страшне расправе, она госпођа, која је изазвала овације због епске апологије модерних српских хајдука, рекла је да би „Бошњаци морали да изместе своје мезарије (гробове) са српскога тла. Зато што је то плодна земља и њу треба обрађивати...”
И та је мрачна реченица изазвала аплаузе будућих правника, који силно желе да се баве истином.
Истина о нама често је недостижна. Она легенда о српском ратном витештву ипак још траје и њу треба сачувати од простачког загађивања. Српски борци, су умели да пазе своју ратну част као симбол без кога се не иде у бој.
Немачки командант, задивљен беспримерним јунаштвом је оставио споменик Србима, својим ратним противницима у одбрани Београда: „Hier liegen serbische Helden!” (Овде леже српски јунаци).
Прекјуче смо морали да се суочимо са сликом злочина. Формација са српским ознакама убија немоћне заробљене цивиле, пуцајући им у леђа. Да ли су српски хероји знали за то, кад су на своје недостојне главе метнули шапку војводе Мишића?
Можда нису. Можда нису стигли да виде баш све. Могуће је да најстрашније вести нису стигле до њих или их они нису сматрали важним.
То није слика о нама, потребно је само да кажемо да смо је видели и да знамо шта значи. То није цела истина, јер је она сакривена иза сто велова, страхова и ужаса. Зато је можда никада нећемо сазнати.
Али, истину о Сребреници знамо.
Љубодраг Стојадиновић
Карикатура Новица Коцић
Зар не мислите да је то мало идијотски?? 
