"
Чега се морамо сјетити кад нам са Запада кажу да раде нешто „ради нашег добра“
© Sputnik / Дејан Симић
КОЛУМНИСТИ
19:30 13.06.2019(освежено 20:56 13.06.2019)
Момир Булатовић
Обиљежили смо и ову, двадесету годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију. Протекло је 78 дана болних, али и поносних сјећања. Није било лако поновно проживљавање тако тешких успомена, као што је било неподношљиво живјети у ужасу њихових непосредних дешавања.
Двадесет година је лијепо парче времена. У животу појединца је довољно да се остваре (или сруше) неки планови, а у постојању државне заједнице оно означава могућу смјену генерација и ново трасирање будућности.
Под насловом „Србија памти“ редакција Спутњика на српском језику уложила је напоре да од заборава отргне бројне епизоде из времена НАТО агресије,времена када је једна мала и мирољубива земља била бездушно убијана, разарана и трована. И то под чудовишно болним називом — „Милосрдни анђео“.
Било је дивно посматрати те младе људе који у времену ових злочиначких дешавања нису били у прилици да схвате сав њихов ужас и посљедице, како успијевају да сликом и ријечима дочарају те зле ратне прилике Заслужили су, стога, сваку похвалу и могу да буду задовољни јер нису одрадили само обичан новинарски задатак.

© SPUTNIK .
Епизода 14: Србин који је открио паклени план НАТО-а (видео)
Истине ради, нису они били једини.
У данима ових поносних и тешких сјећања били смо у прилици да погледамо игране и играно-документарне филмове и чујемо живу ријеч непосредних учесника у борбеним дејствима.
Бројни су медији дали допринос незабораву на ток и посљедице злочина који је над нама извршио НАТО.
Имали смо тако прилике да поново чујемо ријечи бораца који су бранили нашу државу, њихових ратних команданата, али и успомене обичних људи који су били свака врста „колатералне штете“ милосрдних убица.
Ако би се занемариле слике које и дан-данас изазивају сузе, основна црта свих ових казивања је унутрашњи мир који саговорници испољавају.
Чак и када причају о смрти својих сабораца, преживљавању сопствених рањавања или рушењима свега око њих, они то говоре са задивљујућим миром. Јер, као да је у питању била нека врста судбине. Десило се нешто што сами нису жељели, али су били наредни да се злу супротставе свим својим снагама.
Чак и када је непријатељ био вишеструко бројнији и моћнији, а сâм отпор изгледао бесмислен.
Чак и када су њихови поступци касније бивали омаловажавани, а они сами трпјели незаслужене увреде и понижења.
Чак и када им држава, за чију су слободу ризиковали своје животе и здравље, није пружила тражену помоћ у лијечењу или свакодневном животу, каквих је случајева (на нашу општу срамоту) било и превише свих ових година.
Што се тиче наших „пријатеља“ са Запада, оних који су нас „пријатељски“ и милосрдно убијали, ни након двије деценије нема ништа ново. Још нисмо дочекали право извињење због злочина који су починили, јер са њихове стране и даље не постоји признање о сопственој грешци и кривици.
Надамо се да ће нека нова генерација њихових политичара смоћи памети да учини тај нужни искорак и омогући почетак трајнијег помирења. До тада нам остаје важан наук, а то је да не вјерујемо ниједној њиховој намјери, ма у какве обланде биле увијене. Када Берлин, Париз или Лондон причају о стварима које се предузимају „ради нашег добра“, ваља се присјетити звука сирена које означавају опасност од напада из ваздуха.

© SPUTNIK /
НАТО АГРЕСИЈА: Епизода 18 (видео)
Званични Београд је обиљежавању ове годишњице посветио пуну пажњу.
Чини се да је актуелни државни врх, без обзира не реторику коју налаже политичка реалност, у пуној мјери постао свјестан свих наука које нам је донијела НАТО агресија. Симболички, то је на најбољи начин исказано на војној паради, заједничким ешалоном ветерана и кадета Војске Србије. Тиме је и формално затворен дио наше мрачне непосредне историје, настале послије државног пуча из октобра 2000. године, чије су прве, а крајње непотребне жртве, били најистакнутији војни команданти Војске Југославије, док је читав ланац њихових сарадника био деградиран и експресно пензионисан.
С друге стране, официјелна Подгорица се правила као да се ништа није десило и тиме поново дала за право једном млађаном невладином активисти, који је у Женеви своју Црну Гору представио као државу која је бомбардовала саму себе.
Алудирао је на одлуку власти да Монтенегро учлани у НАТО, не питајући свој народ за мишљење, јер су знали да је оно супротно налогу који су морали да остваре.
Бројни докази иду у прилог тврдњама да тада започета НАТО агресија траје до данашњих дана. Истина (и на срећу), попримила је мирољубивију форму, али јој је суштина остала убитачна по националне и државне интересе нашег народа. Стога, у тешкој и свакодневној борби за национални опстанак и јединство државне територије обиљежавање догађаја из прошлости, као и њихово пуно и истинито тумачење, имају посебну вриједност.
Ране од НАТО агресије су дубоке, живе и болне.
Ријечи и записе оних који о свему свједоче из прве руке ваља стога слушати са посебном пажњом. И научити из њих све што је неопходно за народни опстанак и развој.
Вријеме лети.
Ускоро ћемо обиљежити четврт вијека од НАТО агресије.".
https://rs.sputniknews.com/autori/2...a-zapada-kazu-da-rade-nesto-radi-naseg-dobra/