Postoje li ljudi koji su ustvari demoni

Uslovno rečeno, ljudi - demoni bi možda mogli biti oni koji praktično slede ove stihove Knjige zakona:

"- Mi nemamo ništa sa odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je porok kraljeva: zgazi bedne i slabe- to je zakon jakih.

- Postoje takođe moji prijatelji koji su pustinjaci. Ali njih nećete naći u šumi ili planini; nego u purpurnim krevetima, miluju ih prekrasne žene zveri dugih udova, s vatrom i sjajem u očima, i bujnom plamtećom kosom. Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, kod svake radosti. Volite jedan drugo gorućim srcima, a po malim ljudima gazite strašću vašeg ponosa."

Ukratko, osnovno obeležje demonske prirode jeste gordost i težnja ka sticanju moći i bogatstva ne birajući sredstva, pribegavajući pri tom najbeskrupuloznijim metodama koje ljudski um može smisliti... to naravno podrazumeva da je kod tih ljudi isključen osećaj empatije.

Ali ovo je samo neko moje slobodno tumačenje... kako god, svaki čovek u sebi ima i anđela i demona, ako ih svatimo kao deo podsvesno, mada bolje je reći dobru i zlu stranu svoje ličnosti - kod nekog preovladava jedno, kod nekog drugo, kod nekog su uravnoteženi...

Preporučujem i jedno od poslednjih poglavlja Bhagavad Gite, pod nazivom "Božanska i demonska priroda"
 
Poslednja izmena:
Postoje ljudi, koji u sebi nose zlo. To, da. Da li su to demoni nazovi u ljudskom obličju, nemam pojma.

Ali, da ga možeš namirisati na kilometar, da je gotovo opipljivo na koži, kojom zlobom ječe, ostrašćenošću jedne pakosti i mržnje, to da.

Moram da kažem, da nisam ni malo sretna, što imadoh "sreću", da takve upoznam, kroz život.

A, možda ni to nije tako loše. Da budem i imam uvek u pameti, šta je i kako je. Kao i da one fine ljude, koji imaju dušu anđela, u ljudskom obličju još više vrednujem, cenim i poštujem.

Ne možeš ih odmah i u prvi mah prepoznati. Raspoznati.

Mnogo dobri glimci. I glumice. Bez završene dramske Akademije.

Čak bi im i doajeni naše dramske scene vrsno pozavideli.

To se ne postaje.

Takvim se..Rađaš.

I umireš.

:bye:
 
Ne znam postoji li čovjek koji je savršen. Svi mi imamo nesavršenosti u sebi. Naša obaveza je da tokom života postanemo njih svjesni i da ih ispravljamo. To je zaista težak i naporan posao, a samo izuzetno rijetki steknu pravo da se više ne rađaju, oni postaju zaštitnici ljudi i mi ih zovemo svetcima. Imao sam priliku sresti se sa jednim od tih ljudi i on je jedini sa ovih naših prostora, a sva ona gomila na desetine svetaca, zapravo nema nikakve veze.
 
FORMICA:
Ne znam postoji li čovjek koji je savršen.
Kliknite za proširenje...

Naravno da ne postoji. Čak i neki napredni asketi, monasi, sebe ne smatraju savršenima i dobrima, jer čim sebe počnu za to da smatraju, padaju u gordost i prelest, kako oni to vole da kažu. A čak i onaj ko se uslovno naziva lošim, može u nekim situacijama ispasti dobar. Neki kriminalac može da ispadne dobar tako što će npr. kada se obogati pomoći neko sirotište ili bolnicu, može se pokazati lafčinom i velikim čovekom kada za prijatelja stavi glavu u torbu i pomogne mu kad je najteže, a šta je to drugo nego vrlina odanosti... može nekada pokazati više časti nego neko ko se spolja kiti vrlinama dobrote, poniznosti i smernosti. A ne kaže se u Engleskoj slučajno da je bolja jedna unca časnog ponosa nego tona lažne poniznosti. O tome valja razmisliti.

Kako god, ima ljudi koji su javno činili velike grehe, pred većim brojem ljudi, ali i još veće vrline tajno, pred manjim brojem ljudi. I mnogi koji su ih kritikovali bili su u zabludi, jer od dima ne mogu da vide dragocenog sunca. Problem je ne samo u onome koga ocenjuju (mada ko smo mi da ocenjujemo bilo koga), već i u onome ko ocenjuje... ono što njemu najpre pada u oči kod drugih, mnogo govori i o njemu samom.

Tako da je sva ta podela na savršene i nesavršene, dobre i zle, sa nekog višeg aspekta prilično, poprilično, relativna. Jer sam život možemo uporediti sa nekim debelim užetom koji je isprepleten i od belih i od crnih konopaca, čije bi odvajanje moglo da uništi i samo uže. Isto tako je i sa životom, koji kad bi bio potpuno nezavistan od te dualnost dobro-zlo, ne bi bio pravi život.
 
Tanhojzer:
Naravno da ne postoji. Čak i neki napredni asketi, monasi, sebe ne smatraju savršenima i dobrima, jer čim sebe počnu za to da smatraju, padaju u gordost i prelest, kako oni to vole da kažu. A čak i onaj ko se uslovno naziva lošim, može u nekim situacijama ispasti dobar. Neki kriminalac može da ispadne dobar tako što će npr. kada se obogati pomoći neko sirotište ili bolnicu, može se pokazati lafčinom i velikim čovekom kada za prijatelja stavi glavu u torbu i pomogne mu kad je najteže, a šta je to drugo nego vrlina odanosti... može nekada pokazati više časti nego neko ko se spolja kiti vrlinama dobrote, poniznosti i smernosti. A ne kaže se u Engleskoj slučajno da je bolja jedna unca časnog ponosa nego tona lažne poniznosti. O tome valja razmisliti.

Kako god, ima ljudi koji su javno činili velike grehe, pred većim brojem ljudi, ali i još veće vrline tajno, pred manjim brojem ljudi. I mnogi koji su ih kritikovali bili su u zabludi, jer od dima ne mogu da vide dragocenog sunca. Problem je ne samo u onome koga ocenjuju (mada ko smo mi da ocenjujemo bilo koga), već i u onome ko ocenjuje... ono što njemu najpre pada u oči kod drugih, mnogo govori i o njemu samom.

Tako da je sva ta podela na savršene i nesavršene, dobre i zle, sa nekog višeg aspekta prilično, poprilično, relativna. Jer sam život možemo uporediti sa nekim debelim užetom koji je isprepleten i od belih i od crnih konopaca, čije bi odvajanje moglo da uništi i samo uže. Isto tako je i sa životom, koji kad bi bio potpuno nezavistan od te dualnost dobro-zlo, ne bi bio pravi život.
Kliknite za proširenje...

Svakako, kako bi inače znali razliku ako ne znamo obje krajnosti
 
Tanhojzer:
Naravno da ne postoji. Čak i neki napredni asketi, monasi, sebe ne smatraju savršenima i dobrima, jer čim sebe počnu za to da smatraju, padaju u gordost i prelest, kako oni to vole da kažu. A čak i onaj ko se uslovno naziva lošim, može u nekim situacijama ispasti dobar. Neki kriminalac može da ispadne dobar tako što će npr. kada se obogati pomoći neko sirotište ili bolnicu, može se pokazati lafčinom i velikim čovekom kada za prijatelja stavi glavu u torbu i pomogne mu kad je najteže, a šta je to drugo nego vrlina odanosti... može nekada pokazati više časti nego neko ko se spolja kiti vrlinama dobrote, poniznosti i smernosti. A ne kaže se u Engleskoj slučajno da je bolja jedna unca časnog ponosa nego tona lažne poniznosti. O tome valja razmisliti.

Kako god, ima ljudi koji su javno činili velike grehe, pred većim brojem ljudi, ali i još veće vrline tajno, pred manjim brojem ljudi. I mnogi koji su ih kritikovali bili su u zabludi, jer od dima ne mogu da vide dragocenog sunca. Problem je ne samo u onome koga ocenjuju (mada ko smo mi da ocenjujemo bilo koga), već i u onome ko ocenjuje... ono što njemu najpre pada u oči kod drugih, mnogo govori i o njemu samom.

Tako da je sva ta podela na savršene i nesavršene, dobre i zle, sa nekog višeg aspekta prilično, poprilično, relativna. Jer sam život možemo uporediti sa nekim debelim užetom koji je isprepleten i od belih i od crnih konopaca, čije bi odvajanje moglo da uništi i samo uže. Isto tako je i sa životom, koji kad bi bio potpuno nezavistan od te dualnost dobro-zlo, ne bi bio pravi život.
Kliknite za proširenje...

Ovo je jako dobro i jako sažeto rečeno :ok:

Doduše, neko ko ne razume čuvenu sintagmu "(mada ko smo mi da ocenjujemo bilo koga) ", a takvih je prepun i ovaj svet i ovaj forum, reći će:
Da, ali ako ne ocenjujemo postupke i razmišljanja i osećanja (!) drugih ljudi iako najčešće nemamo blagu predstavu o čemu se stvarno radi, onda čemo pasti u odobravanje najgorih zlodela.

Tipično.


Stoga bih dodao jedan detalj, možda malo rogobatan neprimeren svemu ovom.
Umesto svog, skoro uvek tupouglog gledišta i plitkoumnog zaključka da li je nešto dobro ili loše, bilo bi jedan korak dalje u razvoju, na stvari, ljude i postuke iz neposredne okoline, gledati i ocenjivati, ako baš mora, po aršinu da li ta stvar uništava nešto već stvoreno, bez obzira da li je to dobro ili loše, ili ta stvar stvara nešto, bez obzira da li je dobro ili loše.
 
jednom mi je doslo u misli da je mozda dovoljno da covek ima veoma malo drugog entiteta u sebi npr. 1% i manje a da bude neizmerno drugacijh osobina, kao sto je tako malo dovoljno kod dodavanja drugog hem jedinjenja, legiranja, ili jos bolji primer gen, gde je i visestruko manja promena dovoljna, ili su pak i demoni po svojoj prirodi skoro isti kao i ljudi...
 
FORMICA:
Ne znam postoji li čovjek koji je savršen. Svi mi imamo nesavršenosti u sebi. Naša obaveza je da tokom života postanemo njih svjesni i da ih ispravljamo. To je zaista težak i naporan posao, a samo izuzetno rijetki steknu pravo da se više ne rađaju, oni postaju zaštitnici ljudi i mi ih zovemo svetcima. Imao sam priliku sresti se sa jednim od tih ljudi i on je jedini sa ovih naših prostora, a sva ona gomila na desetine svetaca, zapravo nema nikakve veze.
Kliknite za proširenje...

A sa kime si se to sreo?
 
movie:
A sa kime si se to sreo?
Kliknite za proširenje...

Kad sam zahtijevao da odem na mjesto gdje će mi se reći kako da izađem iz svemira, morao sm proći posebnu obuku, jer sam trebao otići na svijet koji je u 4D. To se inače ne može raditi ali je meni data dozvola da pokušam. najprije sam morao otići kod jednog posebnog čovjeka. Kad sam ga prvi put vidio nijesam bio oduševljen ni ja a ni on jer sam mu očigledno bio dodatno zaduženje. On je bio u popovskoj odjeći. Kod njega sam dolazio 12 puta. On mi je ispričao svoj život i bio je vrlo prijatan sagovornik. U životu nijesam sreo tako dobrog čovjeka i puno sam ga zavolio. dok mi je pričao o svom životu i pokazivao mi je prizore iz njega shvatio sam da priča o mojoj zemlji i na kraju sam vidio kako je pravio crkvu u Ostroškim Gredama. Bio sam strađno tužan kad mi je rekao da mogu da idem i da se viđe nećemo gledati. Poslije sam još nekoliko puta išao u Manastir da bih se u osami prisjetio sureta sa njim. Odkad je na Ostrog napravljena ona cirkuska šatra više ne idem tamo. Gornji manastir nije trebalo dirati čak ni kamenčić pomjerati, sad je sve to nepovratno ngrđeno. On je jedini svetac Balkana u zadnjih 9-10 vjekova.
 
FORMICA:
Kad sam zahtijevao da odem na mjesto gdje će mi se reći kako da izađem iz svemira, morao sm proći posebnu obuku, jer sam trebao otići na svijet koji je u 4D. To se inače ne može raditi ali je meni data dozvola da pokušam. najprije sam morao otići kod jednog posebnog čovjeka. Kad sam ga prvi put vidio nijesam bio oduševljen ni ja a ni on jer sam mu očigledno bio dodatno zaduženje. On je bio u popovskoj odjeći. Kod njega sam dolazio 12 puta. On mi je ispričao svoj život i bio je vrlo prijatan sagovornik. U životu nijesam sreo tako dobrog čovjeka i puno sam ga zavolio. dok mi je pričao o svom životu i pokazivao mi je prizore iz njega shvatio sam da priča o mojoj zemlji i na kraju sam vidio kako je pravio crkvu u Ostroškim Gredama. Bio sam strađno tužan kad mi je rekao da mogu da idem i da se viđe nećemo gledati. Poslije sam još nekoliko puta išao u Manastir da bih se u osami prisjetio sureta sa njim. Odkad je na Ostrog napravljena ona cirkuska šatra više ne idem tamo. Gornji manastir nije trebalo dirati čak ni kamenčić pomjerati, sad je sve to nepovratno ngrđeno. On je jedini svetac Balkana u zadnjih 9-10 vjekova.
Kliknite za proširenje...

A ti pricas o astralnoj projekciji.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Da li vanzemaljci postoje?
Odgovora
19
Pregleda
749
skura58
skura58
Lorelajn
Da li su snovi paralelne stvarnosti?
2
Odgovora
34
Pregleda
618
Aleksandar1991
A
Атомик™
Pokornost ljudi
Odgovora
3
Pregleda
336
Black_star
Black_star

Back
Top