Da li su snovi paralelne stvarnosti?

[Masno-TkivoInViVo]

U sustini on i ne trazi odgovore.On samo zeli da mu se to ne desava.I hvala Bogu poslednjih godina je to dosta redja pojava kod njega.

Dešava mu se to i dalje, svima nama, svako veče, samo što nismo svesni toga. On je, kao što kažeš, bio nekoliko puta svestan.

 

[Vladimir983]

Ne znam da li su paralelne stvarnosti, ali ja sam jednog jutra sanjao kako su mi se otvorila vrata jedne sobe. Ta soba je bila potpuno crna. Crni zidovi, crni plafon i moj kolega u crnoj majici bez kragne, bio je u toj sobi. Sa njegove desne strane bila je mlađa ženska osoba (predpostavljam ćerka), potpuno umotana u crninu. Čak joj je i glava bila prekrivena. Sa druge strane stajala je neka starija osoba koju nisam jasno video. Sve vreme su se grlili i pozdravljali, kao da ga ispraćaju. U tom trenutku rekao sam mu - crni Bobane, pa ti imaš rak. Idi leči se...
Ponovio sam tačno tri puta tu rečenicu, a oni su me začuđeno gledali. Slika se u trenu zamrzla (kao kad se stavi pauza na videu). Gledali su me, ali kao da su bili ukočeni. Tada se san prekinuo.

Pošto je kolega zaista bio dugo bolestan i nije se znalo od čega (čovek visok 185, imao je samo 55 kila), pozvao sam ga istog dana da ga pitam kako je. Zvoni telefon, niko se ne odaziva. Pomislih - da nije ono najgore... Posle pet minuta, zove on mene - Gde si Bobane, kako si? - pitam ga. Evo, vozim, nisam nikako.
Pa predpostavio sam, takvog sam te noćas i sanjao. Posle tri, četri sekunde ćutanja, ono što mi je rekao, neću da zaboravim dok sam živ:

- brate...nisi ti mene sanjao noćas. Ti si to jutros sanjao. Došao si mi na sahranu. Skupilo se sveta, puna kuća. Majka mi mrtva izašla iz groba da me spremi za sahranu, a ja živ gledam kako me spremaju za onaj svet.

Odseko sam se kad sam to čuo! Ne znam šta da mu kažem, a on nastavlja:
- a ti si mi posebno ostao upečatljiv. Sav si se zgrbio do zemlje (verovatno sam bio u tom položaju dok sam spavao) i majka ti je moja otvorila vrata od sobe. Čim su ušo u sobu, pravo si otišao da legneš u moj krevet. Kaže mi majka, daj ono ćebe da pokrijem onog tvog kolegu, hladno mu je...

Bilo mi je jasno kako su mi se ta vrata sobe otvorila. Mada, nisam zapamtio da sam mu legao u krevet, nisam taj detalj uočio, ali on se sećao. Kaže da sam bio bled kao mrtvac.
Jezivo mi je i dok pišem ovo, a tada smo i ja i on bili u šoku. Čuli smo se još tri puta tog dana, da utvrdimo neke detalje iz tog sna u kom smo se sreli na njegovoj sahrani, u (verovatno) astralnom svetu.
Kolega je danas živ i nekim čudom, ozdravio je. Reče mi - ti si mene spasio. Ne znam...moguće i da jesam, ali šta se tačno desilo u tom snu i zbog čega sam baš ja morao da budem taj, ni danas mi nije jasno. A inače sam nevernik.

Imao sam još vrlo čudnih snova, ali ovo je jedini u kome sam se susreo sa nekim ko je istovremeno sanjao i mene u istom događaju.

 

[Vladimir983]

Mart 2005 godine - preko jednog antikvara dolazim do čoveka koji živi u potkrovlju jedne starinske zgrade u Cerskoj ulici. Otišao sam tamo i kupio devet predratnih gramofonskih ploča. Na četiri ploče iz 1926 i 1929 pevao je predratni pevač Mijat Mijatović.
Sledeću noć sanjam kako sa tom hrpom ploča, koje nosim pod miškom, šetam po novom groblju. One prve parcele sa desne strane, odmah posle glavnog ulaza. Tražio sam neki grob, ali nisam uspeo da ga nađem.
Par meseci kasnije, moj otac koji radi na groblju, saznao mi je gde se nalazi grobno mesto tog pevača koji je umro 1937. I zaista, neverovatno...kada sam otišao da vidim, on je sahranjen preko puta te parcele koju sam sanjao. Dakle, samo nekih dvadesetak metara odatle, ali sa leve strane, gde sam ja bio u snu.