POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA
I
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.
Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je – pomilovanje.
Smrt je najpristojniji način da se ode
bez rukovanja,
bez obećanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima
za odrezane lobanje,
i nesanica pepela
u kojoj duše trava vetrove ištu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime
po uglovima
na malo finijem papiru,
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba,
koncert
ili premijera u pozorištu.
II
Ako to mora da bude u nekakvu jesen
— neka bude.
Zemlja ne menja boje
kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar.
Uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče,
sasušeno i tamno kao oko pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva,
otečen.
I ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
u redu,
— neka bude.
III
Sunce će nagristi ruke drveća.
Dlanovi lišća biće bakarno ranjavi
i krti.
Na leđima će mostovi tegliti topli vetar
što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze
po ustaljenom zakonu pomirljivosti
i umora,
ja to moram odjednom,
ne poštujući glupe i svakodnevne smrti.
Možda sam čak i nestpljiv
da doživim taj mrak
kad počne u zenice da se strmoglavljuje.
Naravno:
smeškaću se,
bez objašnjenja što se smeškam,
i šta osećam.
I zakolutaću razroko
šarenim klikerima očiju,
nek se u njima hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako mamuran od mašte
i proklet od poverenja.
IV
Posle mene slobodno dišite
i vi,
sa rukama od crepa,
i vi,
sa rukama od kolača.
I prelamajte se u milion nijansi,
od crne do bele,
i od bele do crne,
— nikad me nećete stići,
jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam,
ispred nosa svih vrlo poštovanih
pronalazača,
prvi uspeo da patentiram,
pod istim rednim brojem,
osmeh zanosa i cinizma.
Ja sam,
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije,
prvi išao da onjušim oblake,
i prvi se namršten vratio.
I sad znam da je mudrije
učiniti korak van sebe,
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.
Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije.
I pošteno sam,
čini mi se,
platio
kiriju što sam živeo među ljudima.
V
Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove,
umorne od životnog šegačenja.
I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama donji veš
od kaluđeričkih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojskovođa,
ni graždanin provincijski
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili
moja najmračnija ljubav
i moj najšareniji patriotizam.
I rađao sam se
kad su drugi za mene
i za budućnost čovečanstva ginuli,
a umro
— kad ratovi iz mraka
ponovo potmulo vaskrsavaju.
VI
Sve me je mimoišlo.
Ja sam generacija u međuvremenu.
Bio sam tu,
da vam prstom na usni napišem osmeh
i suzu na trepavici u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica
između jakih očeva
koji su divno umeli da mi veruju,
i mojih sinova
koji u svemu traže neki trik.
Po meni je igrala
najpenzionisanija balerina sveta
sa amputiranom levom nogom
i kišobranom u ruci.
I siguran sam da vam je zastajao dah.
Dobro je što mi se nije prekinula kičma
i nisam vreme grušao u crven krik.
Zato i ne tražim mnogo,
— samo taj aplauz smeha
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova
koji stalno oluje obećavaju.
Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas
u pauzama izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.
VII
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće
— neka bude.
Belo od kiše,
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi uz put na čelo jedan list,
i ništa više,
— ako se razumemo.
Ostalo neka ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje
i marame.
Nek neko nekome i dalje zariva nož u vrat.
I neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo diskretno
i učtivo udaljio.
I u slivnike prospite svaki drugi smisao.
U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj na grudobrane svojih sumnji.
U tridesetoj sam odleteo do vraga.
VIII
A kad me budu proneli
nagriženog bakterijama zanosa,
trulog od virusa poverenja i verovanja
u ono što mi je život dao,
i besnog kao pseto,
zbog svega što mi život nije dao,
— svi kilometar od groba!
Šta ima nada mnom da bleji
stado ganutih prijatelja?
Pripisaće mi,
znam,
mnogo toga,
a zaboraviće da kažu da sam pao,
u zatišju velike bitke za rskavicu budućnosti,
od nekog zalutalog metka
nesvakidašnjih želja.
IX
Ne umivajte me,
molim vas,
samo mi maramicom pokrijte lice,
ako vam zasmeta moja budalasta maska.
Čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulične svetiljke
i reklame
neka grad izgleda kao arena
na dan mog odlaska.
Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca?
Vama će
verovatno,
od tog poslednjeg samrtnog kikota
utrnuti srž u zglobovima.
To je naša poslednja naivna šala,
počasna salva crnog snega
po svim licima sivim.
I ko zna,
možda ćemo samo svoju prazninu dati
na čuvanje krticama i grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerekamo
kroz suze velike kao kajsije,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom,
i dalje neverovatno živi.
Miroslav Mika Antić
