Једна антинационалистичка песма
Србија је земља из снова
У којој је највећа уметност преживљавање.
Облачим се годинама
У Second Handu не питајући да ли роба стиже са неких лешева.
Цигарете купујем на пијаци
Као деведесетих пред рат и инфлацију
да бих уштедео за остало.
Ископао сам две продавнице у целом Београду где још нису закорачиле тржишне цене.
Када истекне уговор на нешто увек бирам оно најповољније
За квалитет у неком другом битисању.
На прославама се не стидим да добро поједем како не бих мислио о јелу два дана,
Али је истина да волим похвалити кувара тим више.
Не знам шта је то путовање и обилазак света
Мада сам о тој митологији слушао често.
Банка ми редовно као и држава шаље опомене око задужења.
Отац ми је увек говорио да учим да не бих мешао цемент и чистио улице
Нисам био неки ђак али сам касније факсом и дипломом у кафани престигао многе
Али оцу не рекох да грађевинци и чистачи улица данас
Престижу моју школовану плату.
У Цркву идем само да бих срео Бога,
Свеће, правила и друге приче око неких условљавања ме не занимају уопште.
У друштву варирам из тиховатеља у аниматора,
Али сам често на некој трећој адреси умонепознатог.
Радим поштено, васпитан сам да не крадем
И увек себе ударим преко менталних усана
Ако се само у милисекунди
Усудим да мишљу презрем
Посао сваког.
Када ме људи поздраве нарастам као пупољак на сунцу,
А када ме се постиде
И ја са жаљењем окрећем главу
Јер не желим да се намећем па да као сунце
Још некоме ошурим славу.
Рођена деца често спроводе кисеоник у моје опне,
Али, како више расту све ми више унапред недостају.
Немам пуно пријатеља и не излазим нигде,
Али убризгавам сјај свакоме ко се у нечему труди
И гледам да ниједног не отпустим гладног смисла
Вером, поуком или стихом.
Требало ми је скоро тридесет година да научим да се смејем
Да не бринем о шаптачима злогласног
И сагледам све грешке овостраног.
Дивна је Србија
Земља чуда у којој је уметност преживљавање,
Саткана често од тамне дуге и тужних ореола,
Али радо бих све своје глади жртвовао
Само да њену искру
Историју, садашњост и успомене
Са сваком душом понаособ
Не изгубим кроз вене.
Јер је не волим зато што сам националиста или патриота,
Нити што је чине Срби и несрби који је воле и нападају,
Него јер је творевина Онога
Ко ме је пожелео да баш у њој станујем и дишем
И да сваким чудом преживљеног не увенем
Те да сваки дах узвишеног
Баш у њеној утроби запишем…
Никола Ђоловић
