ПОВРАТАК
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се
љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам,
да ли да је желим,
Или не желим.
У мору
живота што вјечито кипи
Што вјечито
хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте
капи -
И кад прође
вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у
пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна,
у плавом,
Не
слутећи да си своју
свјетлост лила
Мојом давном
јавом,
И ја, који пишем
срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати,
чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што
слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари
ланци.
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи,
наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
Добриша Цесарић