Predsednik Urugvaja Hoze Muhika, je stekao popularnost u svetskoj javnosti zbog neuobičajenog životnog stila za jednog predsednika koji mu je doneo epitet najsiromašnijeg predsednika na svetu . Ukratko; dovoljan mu je tek deseti deo predsedničke plate da valjano obavlja svoju dužnost, a predsedničku palatu rado ustupa beskućnicima tokom zime; od voznog parka poseduje jednu očuvanu “bubu”. Sudeći po predsedniku, dalo bi se pretpostaviti da običan čovek u ovoj egzotičnoj zemlji mora živeti u teškoj oskudici ali naprotiv, Urugvaj spada u red najnaprednijih ekonomija na kontinentu, nivo korupcije je za uzor, a globalna kriza ih je potpuno zaobišla.
Kako je to moguće!?
Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.
Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju volju da se, kao predstavnici vlasti, pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.
Uprkos tome, dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.
Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke? Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo; tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.
Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji? Dokle dopire naše bratstvo?
Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.
Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče. Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam život, i to je od suštinske važnosti. Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti. Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju “upotrebi i baci”, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu. Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.
Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju “spomenika nazadnjaštvu”. Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.
Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što moramo da preispitamo je način življenja.
Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao i 8 do 10 miliona ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso. To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.
Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.
Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.
Kako je to moguće!?
Vredi pažljivo poslušati/pročitati njegovo obraćanje na samitu Rio +20 posvećenom održivom razvoju.
Mi, ovim putem, izražavamo našu najiskreniju volju da se, kao predstavnici vlasti, pridržavamo svih sporazuma kojih se naše očajno čovečanstvo može prihvatiti.
Uprkos tome, dozvolite mi da naglas postavim neka pitanja. Čitavo poslepodne smo razgovarali o održivom razvoju i spasavanju masa iz ralja siromaštva.
Šta je to što, pritom, imamo u vidu? Da li je to model razvoja i potrošnje, koji je oblikovan po uzoru na bogata društva? Želim da pitam: Šta bi se desilo ovoj planeti kada bi stanovništvo Indije imalo isti broj automobila po porodici kao stanovništvo Nemačke? Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Preciznije: Ima li svet dovoljno prirodnih resursa da omogući nivo potrošnje i rasipanja jednak onom u bogatim zapadnim društvima? Da li će to ikada biti moguće? Ili ćemo morati da otpočnemo drugačiju vrstu diskusije jednog dana? Mi koji smo stvorili civilizaciju u kojoj živimo; tržište, konkurenciju koje je začelo čudesan i strahovit materjalni progres. Ali tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i podarila nam ovu globalizaciju, koja znači biti svestan planete kao celine.
Vladamo li mi globalizacijom ili ona vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i zajedništvu u ekonomiji koja je zasnovana na bezobzirnoj konkurenciji? Dokle dopire naše bratstvo?
Ne govorim ovo da bih umanjio značaj ovog skupa. Naprotiv, izazov pred nama je kolosalan, a velika kriza nije ekološka, već pre politička.
Danas, čovek ne upravlja silama koje je oslobodio, već te sile upravljaju čovekom i samim životom. Mi ne dolazimo na ovaj svet da se tek tako, nasumično bavimo razvojem. Mi dolazimo na svet da budemo srećni. Život je kratak i brzo nam izmiče. Nijedno materjalno bogatstvo ne vredi koliko sam život, i to je od suštinske važnosti. Život nam promiče u radu i preterivanju u radu tek da bismo bili u stanju da trošimo više, i potrošačko društvo se pretvara u mašinu jer ako potrošnja posustane, usporava i ekonomija, ako ekonomija uspori, sablast stagnacije nam već kuca na vrata. Zapravo je hiper potrošnja ta koja škodi planeti. Zahtev hiper potrošnje je da proizvodi imaju kratak upotrebni vek, kako bi se prodavali što više. Otuda sijalica ne može trajati duže od 1000 sati iako postoje sijalice koje traju i 100 hiljada sati, ali njih ne proizvode, problem je tržište, jer moramo da nastavimo da radimo i održavamo civilizaciju “upotrebi i baci”, i tako smo zarobljeni u zlokobnom krugu. Ovo su problemi političke prirode koji nam pokazuju da je vreme da otpočemo borbu za drugačiju kulturu.
Ne govorim o povratku u kameno doba, ili o podizanju “spomenika nazadnjaštvu”. Mi, prosto ne možemo da nastavimo beskonačno ovako, pod vladavinom tržišta. Nasuprot tome, mi moramo da savladamo tržišta. Zato ja ponizno trvdim da je problem sa kojim se mi suočavamo politički. Stari mislioci Epikur, Seneka i čak Ajmara su to izrazili na sledeći način, siromašna osoba nije neko ko ima malo već ona kojoj je uvek potrebno više i više. To je kulturni problem.
Zato pozdravljam napore i postignute sporazume i njih ću se pridržavati kao predstavnik vlasti. Znam da neke stvari o kojima govorim nije lako svariti, ali moramo da shvatimo da oskudica vode i agresija na životnu sredinu nisu uzrok problema. Uzrok je civilizacija koju smo stvorili i ono što moramo da preispitamo je način življenja.
Ja pripadam maloj zemlji obdarenoj prirodnim uslovima za život, u njoj živi nešto više od 3 miliona stanovnika i 13 miliona krava, neke od njih su i najbolje na svetu, kao i 8 do 10 miliona ovaca. Moja zemlja izvozi hranu, mleko, meso. To je ravničarsko područje i gotovo 90% zemlje je obradivo.
Moji drugovi radnici su se borili za osmočasovni radni dan, a sada to čine za 6 sati. Ali osoba koja radi 6 sati, ima dva posla i zato radi više nego ranije. Zašto? Zato što mora da zaradi za mesečne izdatke; za motocikl, automobil, i gomilu računa, i kad postigne sve to, shvati da je postao reumatični starac, kao ja, i njegov život je već završen.
Zato se čovek sa pravom pita: Zar je ovo čovekov usud? Ovo što govorim je jednostavno, razvoj ne može ići na uštrb sreće. Mora ići u prilog ljudskoj sreći, ljubavi prema planeti, međuljudskim odnosima, brizi za najmlađe, prijateljstvu, zadovoljenju osnovnih ljudskih potreba. Zato što je najvrednije blago koje imamo, sreća. Kada se borimo za životnu sredinu, moramo imati u vidu da je suštinski element životne sredine ljudska sreća.
