Svi žele da nas negde ‘ujedu’ ili da nam nešto ‘odgrizu’, ali oni koji nameravaju to da učine trebalo bi da znaju da ćemo im izbiti zube tako da više ne mogu da grizu“, obećao je ovih dana predsednik Rusije.
„Naše ogromnosti se boje“, citirao je Putin Aleksandra III i dodao da se stalno dešava isto — čim zemlja postane jaka, odmah se nalaze povodi da se ograniči njen razvoj.
I ne samo da se ograniči razvoj, nego i da se podeli, kao što je svojevremeno predložio Zbignjev Bžezinski obrazlažući činjenicom da se tako njome može lakše upravljati. Za mnoge je Rusija ostala ogromna i nakon što je, zbog raspada SSSR-a, izgubila gotovo trećinu svoje teritorije, ali i toliko bogata da je nepravedno da sama raspolaže svim tim bogatstvom.
Mnogi oštre zube na Arktik
Šestina zemljinog kopna kojim raspolaže Rusija zaista je veoma bogata — Rusi vole da kažu da gde god se zagrebe, nađe se ceo Mendeljejev sistem elemenata.
Ako se tome doda ogromno, istraženo i neistraženo bogatstvo Arktika, za koji se već sada zna da ima ogromne rezerve gasa i nafte, onda činjenica da se na toj teritoriji večitog snega i leda praktično ne može živeti, a sa sadašnjim tehnološkim mogućnostima je teško dopreti do pretpostavljenih bogatstava, ne znači mnogo. Pretendenata na to bogatstvo je i previše.
Danas pravo na Arktik imaju zemlje koje izlaze na Severni ledeni okean — Rusija, Norveška, Kanada, Danska jer vlada Grenlandom, i SAD — preko Aljaske koju je svojevremeno kupila od Rusije. One su 1920. godine potpisale sporazum o korišćenju Arktika, svoju granicu je odredila Kanada, koja je odmah počela i eksploataciju nafte.
Ostale granice pokušale su da reše Ujedinjene nacije 1982. godine donevši Konvenciju o morskom pravu, koju nisu potpisale SAD. Po Konvenciji, odluka se donosi, između ostalog, i na osnovu sastava zemljišta morskog dna, koji bi trebalo da bude isti kao kopno određene zemlje.
Ruski naučnik Anton Čilingarov jedini je uspeo da se spusti na dno okeana i donese dokaze da sporni greben Lomonosova pripada Rusiji. Komisija Ujedinjenih nacija potvrdila je taj nalaz i očekuje se da se na sledećem zasedanju donese konačna odluka kojom će Rusiji pripasti 1,2 miliona kvadratnih kilometara, što čini najveći deo teritorije, sa svim prirodnim bogatstvima na njoj.
Ima li Rusija „previše Arktika“
Zato na pitanje — na koga je Putin mislio u svojoj već čuvenoj izjavi, prvo pada na pamet odgovor da su to oni koji smatraju da Rusiji pripada previše Arktika. Tim pre što je 1991. godine Rusija koja ima čitavu flotu ledolomaca, otvorila Severni morski put za međunarodnu plovidbu. To je više nego dvostruko kraći put između Evrope i Azije nego što je Suecki kanal.
A koliko je važan, može se zaključiti ako se samo setimo nedavnog incidenta koji je doveo do blokade kanala i naneo ogromnu ekonomsku štetu zemljama koje su slale svoje brodove na put. Ako se večiti led bude i dalje topio, da bi se prešao put između Evrope i Kine neće više biti potrebni ledolomci, a to je već ozbiljan izazov za susedne zemlje koje za sada ne mogu da konkurišu Rusiji na tom planu.
Dizel-električni ledolomac Ilja Muromec Severne flote Rusije
© SPUTNIK / PAVEL LЬVOV
Milioni tona arktičke nafte garantuju budućnost Rusije
Naravno, za one kojima je Rusija prevelika, postoje još brojni izazovi među kojima je na prvom mestu Krim, koji takozvani „kolektivni Zapad“ smatra anektiranom teritorijom, iako ona od 1783. godine, kad je carica Katarina II potpisala Manifest o prisajedinjenu Krima Ruskoj imperiji, pripada Rusiji.
Odmah nakon toga, sagrađena je luka Sevastopolj i osnovana Crnomorska flota koju su mnogi nazivali još i „krimska“ i koja je ostala ruska i kada je Ukrajina postala posebna država.
Krim, Kurili, Kalinjingrad — stalni izazovi
Odlukom krimskog naroda na referendumu, poluostrvo, koje je svojevremeno Hruščov nezakonito poklonio Ukrajini vratilo se matici zemlji, što se nikako nije dopalo onima koji misle da imaju dobre zube i da mogu da ugrizu.
Tu su i Kurilska ostrva o kojima Japan i Rusija decenijama pregovaraju. Ostrva su pripala Sovjetskom Savezu 1945. godine, a 1956. godine postignut je dogovor da se Japanu predaju dva od 4 ostrva, ali Japan ga nije ratifikovao jer bi time priznao da druga dve pripadaju Rusiji.
Rusija nakon tvrdnji japanskih medija: Nije bilo ni govora o predaji Kurila Tokiju
Pregovori se i dalje vode, ali ako se uzme u obzir činjenica da je po novom ruskom Ustavu zabranjeno predati i pedalj ruske zemlje drugoj državi, ishod je prilično jasan.
Poseban trn u oku je Kalinjingrad, ruska enklava usred Evrope, bivši Kenigsberg koji je po odlukama Postdamske konferencije pripao Sovjetskom Savezu što ne sprečava NATO da tamo, svako malo, vežba osvajanje Rusije. Rusija odgovara postavljajući tamo najsofisticiranije odbrambeno oružje i pretvorivši Kalinjingrad u čeličnu pesnicu, ali i lansirnu rampu za svoje rakete.
Čime će Putin nekome slomiti zube
„Naše strateške snage najsavremenije su u svetu, i one su zalog naše stabilnosti“, izjavio je ruski predsednik.
On je istakao da Rusija ne želi da uđe u trku u naoružanju, što se može videti i iz činjenice da je u budžetu za odbranu predviđeno oko 42 milijarde dolara, dok SAD imaju 770 milijardi. Više od Rusije izdvajaju i neke druge zemlje kao što su Kina, Saudijska Arabija, Izrael…
Uprkos tome, gotovo sva armija je modernizovana, ekonomija sve bolja, zlatne rezerve ogromne, a hipersonične rakete - „Avangard“, „Kinžal“, „Cirkon“… samo su deo moćnog oružja koje je u stanju da izbije zube svakom ko posegne za ruskom teritorijom. Da, kako kaže ruski predsednik, „više nikad ništa ne zagrizu“.
„Naše ogromnosti se boje“, citirao je Putin Aleksandra III i dodao da se stalno dešava isto — čim zemlja postane jaka, odmah se nalaze povodi da se ograniči njen razvoj.
I ne samo da se ograniči razvoj, nego i da se podeli, kao što je svojevremeno predložio Zbignjev Bžezinski obrazlažući činjenicom da se tako njome može lakše upravljati. Za mnoge je Rusija ostala ogromna i nakon što je, zbog raspada SSSR-a, izgubila gotovo trećinu svoje teritorije, ali i toliko bogata da je nepravedno da sama raspolaže svim tim bogatstvom.
Mnogi oštre zube na Arktik
Šestina zemljinog kopna kojim raspolaže Rusija zaista je veoma bogata — Rusi vole da kažu da gde god se zagrebe, nađe se ceo Mendeljejev sistem elemenata.
Ako se tome doda ogromno, istraženo i neistraženo bogatstvo Arktika, za koji se već sada zna da ima ogromne rezerve gasa i nafte, onda činjenica da se na toj teritoriji večitog snega i leda praktično ne može živeti, a sa sadašnjim tehnološkim mogućnostima je teško dopreti do pretpostavljenih bogatstava, ne znači mnogo. Pretendenata na to bogatstvo je i previše.
Danas pravo na Arktik imaju zemlje koje izlaze na Severni ledeni okean — Rusija, Norveška, Kanada, Danska jer vlada Grenlandom, i SAD — preko Aljaske koju je svojevremeno kupila od Rusije. One su 1920. godine potpisale sporazum o korišćenju Arktika, svoju granicu je odredila Kanada, koja je odmah počela i eksploataciju nafte.
Ostale granice pokušale su da reše Ujedinjene nacije 1982. godine donevši Konvenciju o morskom pravu, koju nisu potpisale SAD. Po Konvenciji, odluka se donosi, između ostalog, i na osnovu sastava zemljišta morskog dna, koji bi trebalo da bude isti kao kopno određene zemlje.
Ruski naučnik Anton Čilingarov jedini je uspeo da se spusti na dno okeana i donese dokaze da sporni greben Lomonosova pripada Rusiji. Komisija Ujedinjenih nacija potvrdila je taj nalaz i očekuje se da se na sledećem zasedanju donese konačna odluka kojom će Rusiji pripasti 1,2 miliona kvadratnih kilometara, što čini najveći deo teritorije, sa svim prirodnim bogatstvima na njoj.
Ima li Rusija „previše Arktika“
Zato na pitanje — na koga je Putin mislio u svojoj već čuvenoj izjavi, prvo pada na pamet odgovor da su to oni koji smatraju da Rusiji pripada previše Arktika. Tim pre što je 1991. godine Rusija koja ima čitavu flotu ledolomaca, otvorila Severni morski put za međunarodnu plovidbu. To je više nego dvostruko kraći put između Evrope i Azije nego što je Suecki kanal.
A koliko je važan, može se zaključiti ako se samo setimo nedavnog incidenta koji je doveo do blokade kanala i naneo ogromnu ekonomsku štetu zemljama koje su slale svoje brodove na put. Ako se večiti led bude i dalje topio, da bi se prešao put između Evrope i Kine neće više biti potrebni ledolomci, a to je već ozbiljan izazov za susedne zemlje koje za sada ne mogu da konkurišu Rusiji na tom planu.
Dizel-električni ledolomac Ilja Muromec Severne flote Rusije
© SPUTNIK / PAVEL LЬVOV
Milioni tona arktičke nafte garantuju budućnost Rusije
Naravno, za one kojima je Rusija prevelika, postoje još brojni izazovi među kojima je na prvom mestu Krim, koji takozvani „kolektivni Zapad“ smatra anektiranom teritorijom, iako ona od 1783. godine, kad je carica Katarina II potpisala Manifest o prisajedinjenu Krima Ruskoj imperiji, pripada Rusiji.
Odmah nakon toga, sagrađena je luka Sevastopolj i osnovana Crnomorska flota koju su mnogi nazivali još i „krimska“ i koja je ostala ruska i kada je Ukrajina postala posebna država.
Krim, Kurili, Kalinjingrad — stalni izazovi
Odlukom krimskog naroda na referendumu, poluostrvo, koje je svojevremeno Hruščov nezakonito poklonio Ukrajini vratilo se matici zemlji, što se nikako nije dopalo onima koji misle da imaju dobre zube i da mogu da ugrizu.
Tu su i Kurilska ostrva o kojima Japan i Rusija decenijama pregovaraju. Ostrva su pripala Sovjetskom Savezu 1945. godine, a 1956. godine postignut je dogovor da se Japanu predaju dva od 4 ostrva, ali Japan ga nije ratifikovao jer bi time priznao da druga dve pripadaju Rusiji.
Rusija nakon tvrdnji japanskih medija: Nije bilo ni govora o predaji Kurila Tokiju
Pregovori se i dalje vode, ali ako se uzme u obzir činjenica da je po novom ruskom Ustavu zabranjeno predati i pedalj ruske zemlje drugoj državi, ishod je prilično jasan.
Poseban trn u oku je Kalinjingrad, ruska enklava usred Evrope, bivši Kenigsberg koji je po odlukama Postdamske konferencije pripao Sovjetskom Savezu što ne sprečava NATO da tamo, svako malo, vežba osvajanje Rusije. Rusija odgovara postavljajući tamo najsofisticiranije odbrambeno oružje i pretvorivši Kalinjingrad u čeličnu pesnicu, ali i lansirnu rampu za svoje rakete.
Čime će Putin nekome slomiti zube
„Naše strateške snage najsavremenije su u svetu, i one su zalog naše stabilnosti“, izjavio je ruski predsednik.
On je istakao da Rusija ne želi da uđe u trku u naoružanju, što se može videti i iz činjenice da je u budžetu za odbranu predviđeno oko 42 milijarde dolara, dok SAD imaju 770 milijardi. Više od Rusije izdvajaju i neke druge zemlje kao što su Kina, Saudijska Arabija, Izrael…
Uprkos tome, gotovo sva armija je modernizovana, ekonomija sve bolja, zlatne rezerve ogromne, a hipersonične rakete - „Avangard“, „Kinžal“, „Cirkon“… samo su deo moćnog oružja koje je u stanju da izbije zube svakom ko posegne za ruskom teritorijom. Da, kako kaže ruski predsednik, „više nikad ništa ne zagrizu“.
