Citiraću:
Moskva, 01. jula 2004.godine
RIA "Novosti"
Specijalno za Artel-Geopolitiku
Viktor LITOVKIN, vojni komentator RIA "Novosti"
Americki vojnici iznenadili su Moskvu priznanjem,
koje je nasiroko objavljeno u medijima, da su avioni ruske proizvodnje
kudikamo bolji od proizvedenih u SAD. Sta je razlog za tako laskava
priznanja?
Sve je pocelo od objavljivanja u "USA Today" intervjua sa americkim
generalom Halom Homburgom. On je govorio o uspesima indijskih
Vojno-vazduhoplovnih snaga, koje su zabelezile izvanredne uspehe u
manevarskim vazdusnim borbama protiv americkih avuiona F-15C/D "Eagle".
Indijci su "ratovali" sa visefunkcionalnim lovcima Su-30MKI ruske
rpoizvodnje i pobedili u skoro 90 procenata svih vazdusnih bitaka.
"Mi nismo toliko prestigli citav ostali svet, kako bi smo hteli i kako
mislimo - navodi list reci generala, koji se nalazi na celu sluzbe Air
Combat Command VVS SAD. - F-15 je osnovni nas avion za osvajanje dominacije
u vazduhu i zato su neocekivane pobede Indijaca na ruskim avionima
predstavljale "otreznjujuci tuss" za mnoge cinove VVS".
Potom je o "pobedi Rusa" pisao bilten VVS SAD "Inside Air Force". On je
naveo jos sokantnije podatke za Amerikance. Ispostavilo se da su se protiv
F-15 C/D "borili" ne samo SU-30MKI, vec i MiG-27, MiG-29 pa cak i "stari"
MiG-21 "Bizon", koji su se pokazali vise od svake pohvale. Oni su pobedili
ne samo americke "Orlove", vec i francuske "Mirage-2000". Americki sajt
"Washington ProFile" okvalifikovao je uspeh ruskih letelica kao "potpuno
iznenadjenja" za americke pilote.
Kod ruskih vojnih specijalista i avio-konstruktora pobede domacih borbenih
letelica nad americkim F-15 nisu izazvali iznenadjenje. Generalni
konstruktor "Suhoja" Mihail Simonov je vise puta izjavljivao, pored ostalog
i vojnom komentatoru RIA "Novosti", da je lovac Su-27 "Flanker", kako ga
zovu u NATO, sto i jeste unapredjeni "indijski" Su-30MKI, speciojalno i
stvaran osamdesetih godina proslog stoleca upravo za borbu protiv F-15
"Eagle". I u njegove takticko-tehnicke karakteristike unapred su
inkorporirane borbene prednosti nad suparnikom. Prema tome, to sto lovci te
klase odgovaraju svojoj nameni ne preedstavlja nista novo za eksperte.
Iznenadjenje je predstavljalo nesto drugo - zvanicno i javno priznanje te
cinjenice od strane viskoh americkih vojnih ccinova. Jos vise je iznenadilo
to, sto je priznanje zakasnilo cetiri meseca.
Vazdusne manevarske borbe izmedju indijskih Su-30MKI i americkih F-15C/D
"Eagle" vodjene su februara meseca na bazi VVS SAD u Elmendorfu (drzava
Aljaska). U to vreme o pobedi ruskih aviona (oni su pobedili u tri od cetiri
"bitke") iz nekih razloga niko nije saopstavao. Kao sto nije saopstavao ni o
drugim slicnim cinjenicama.
Po prvi put ruski lovci izvojevali su pobedu u vazdusnim borbama protiv
Amerikanaca jos pocetkom devedesetih godina, kada su domaci "Su" i "MiG" tek
pocinjali ucestvovati na medjunarodnim izlozbama i avio-ssouima u
iniostranstvu. Tada je nekoliko lovaca Su-27 pod rukovodstvom sada cuvenog u
celom svetu (sa njim je leteo u Ceecniju i predsednik Vladimir Putin na
"sparku" - skolsko-borbenoj letelici) nacelnika Lipeckog centra za obuku
puilota VVS Rusije, general-majora Aleksandra Harccevskog doletelo u Kanadu
da bi prikazali mogucnosti ruskih borbenih aviona.
Na ruskim i americkim avionima nije bilo nikakvih borbenih raketa i
projektila - njih je zamenila filmska traka instalirana u fotocevi. I kakvo
je tek razocarenje zavladalo medju americkim pilotima kada je traka
razvijena. "Tragova" od ruskih Su-27 na trakama prakticno nije bilo. A na
ruskim se F-15 "koccoperio" u svim pozama - "pogled od pozadi", "pogled" sa
boka", "pogled odozgo", tojest, sve ranjive raketama i projektilima
povrsine aviona videle su se kao na dlanu.
Izvor takvog uspeha domacih lovaca, naravno, nije se svodio na munjevito
reagovanje kinoaparature instalirane na avionu, vec na visoke manevarske
kvalitete Su-27. Sa tim neprevazidjenim borbenim mogucnostima nasih letelica
danas je upoznat citav svet - "kobru Pugaccova", kao i druge jedinstvene
figure vrhunske pilotazze, nisu sposobni da izvedu nikakvi drugi avioni sem
ruskih. I to ne samo oni marke "Su", vec i "MiG".
Dok se F-15, kao uostalom i njima srodni F-16 i F-18 zaokrecu na cilj,
"zakacivsi" svojim krilima pola neba, ruski avioni se okrecu oko svog repa
i, tek malo dodavsi forsazza, lako se nadju cas pozadi, cas sa boka, ili nad
avionom. Sa takve pozicije veoma je lako naneti "smrtni udarac".
Posle Kanade sredinom devedesetih godina analogne vazdusne bitke
organizovane su za ruske MiG-29 u Juznoj Africi. Tamo su se protiv njih
"borili" vec ne F-15C/D "Eagle", vec francuski "Mirage-2000". Rezultat je,
medjutim, bio isti.
"Ako je nas avion prisao protivniku na distancu direktnog pogotka, - tvrdi
glavni konstruktor - direktor programa MiG-29 i njegove modifikacije Arkadij
Slobodski, - onda se moze smatrati da je neprijatelj unisten. Za to je
potrebno svega 5-6 projektila".
Amerikanci su dobro upoznati sa tim borbenim kvalitetima ruskih borbenih
aviona. Oni su cak kupili od Moldavije, kada je ona, kao i druge bivse
republike SSSR, postala nezavisna, eskadrilu MiG-29K, koja je bila
dislocirana na vojnom aerodromu kod Kissinjova. Te avione su remontovali
nemacki strucnjaci, kojima su MiG-29 ostali od armije DR Nemacke, i sada ih
koriste za treninge svojih pilota, koji uce da se bore i pobedjuju "ruske
lovce" kojih u raznim zemljama sveta ima vise od 7 hiljada "komada". Samo ih
u Indiji, prema podacima britanskog The Military Balance, ima vise od pet
stotina. I nema niceg cudnog u tome sto ih indijski piloti, bez obzira na
pojacane treninge americkih pilota, ipak prilicno lako pobedjuju u vazdusnim
bitkama. Jedinstvena borbena tehnika,
pomnozena sa virtuoznoscu pilota, daje svoje rezultate.
A sa druge strane - i to takodje isticu u razgovoru sa novinarima
strucnjaci - americki piloti odavno se nisu susretali u vazdusnim borbama sa
ozbiljnim protivnikom. Ne racunajuci i takve borbe iz kraja devedesetih nad
Balkanom, gde su VVS SAD bili jace ne kvalitetom, vec koncentrisanim brojem.
To isto se moze kazati i o prvoj i drugoj irackoj kampanji, gde vazdusne
konfrontacije jednostavno nije ni bilo kao takve. I gde da se stekne borbeno
iskustvo? Pa jedino u manevarskim bitkama.
"Vojevati" protiv ruskih pilota ne dopusta zastarela armijska psihologija -
sta ako opet izgube, kako da dokazes pilotu da on moze i da je obavezno
duzan da pobedjuje "bivseg verovatnog protivnika". Sa Indijcima takvog
problema nema. Izgubili, pa sta, znaci da su lose trenirali.
Ali zasto Amerika na sav glas celom svetu govori o svojim neuspesima? Tako
nesto nije prilicno u armijskoj sredini. Uostalom, ni kod njih, a ni kod
nas.
Objasnjenje ovakve otvorenosti americkih generala nije tesko pronaci, ako se
prisetimo zasto su o dogadjajima iz februara oni odjednom poceli govoriti u
junu. Pa jednostavno zato sto se u to vreme u americkom kongresu razmatraju
izdvajanja za odbranu za narednu finansijsku godinu.
