RickRoss
Buduća legenda
- Poruka
- 32.629
Ovo je autorska tema, neko moje zapažanje i saznanje koje možda nije skroz tačno, stoga ostavljam mogućnost ispravki i dopuna.
Sam pojam ''Srbijanac'' odavno je poprilično satanizovan u Srbiji. Dok ga neki izgovaraju i prihvataju bez problema mnogi opet ga udbacuju sa gađenjem i tvrdnjom da je u pitanju podvala i novotarija iz Beča, umetnuta sa namerom da deli i razbija srpski korpus. Termin je izveden iz naziva ''Srbija'' i jeste relativno nov, ali samo iz razloga što je i Srbija pod tim imenom relativno nova! Srpski srednjovekovni vladari nisu svoju zemlju zvali Srbijom, već ''srpska zemlja'' ili ''srpske zemlje'', a sam pojam ''Srbija'' je stranog porekla, odnosno koristili su ga Grci i Latini kao sinonim za srpsku zemlju. Prvi put zvanično Srbi upotrebljavaju pojam ''Srbija'' za Karađorđevu ustaničku državu 1804. godine, na osnovu uspostavljene kratkotrajne habzburške kraljevine Srbije (1718-1739) pod kojom Srbi dobijaju slobodarsku i državotvornu, pa nakon pada te Srbije pod Turcima oni dobijaju pobunjeničku misao. Narod se buni, stvara se i kratkotrajna slobodna oblast (Kočina krajina), vraćaju se Habzburzi i prodiru još dublje u porobljenu teritoriju. Međutim iako je sve to bilo kratkog daha i Turci su ponovo ovladali tim oblastima povratak na staro nije dolazio u obzir, jer je narod osetio dašak slobode i kako je to biti svoj na svome nije se zadovoljavao povratkom statusa raje pod Turcima. I konačno 1804. posle nekoliko vekova obnavlja se srpska državnost pod imenom Srbija.
Jedna od najvažnijih ličnosti te Srbije i glavna figura ove teme je Dositej Obradović. Dositej je bio član prve srpske vlade i prvi srpski ministar prosvete. On je i prva osoba koja je upotrebila pojam ''Srbijanac'' (''Mezimac'', 41-42 str.). Vidno je da je sam pojam izveden iz imena ''Srbija'' jer je Dositej očigledno želeo tim terminom da označi pripadnost stanovništva novoj državi Srbiji pošto su svi ostali Srbi imali svoje geografske i političke nazive osim Srba iz Srbije: Crnogorci, Bošnjaci, Hercegovci, Dalmatinci, Slavonci. Drugi razlog je taj što je u Srbiji nepismenost bila gotovo 100%, a nacionalna svest veoma upitna i obični srpski seljaci su pojam ''Srbi'' tumačili kao geografski. Za njih su Srbi bili samo žitelji Srbije. To svedoči i jedan događaj koji je zapisao austrijski Srbin Joakim Vujić u ''Putešestvije po Serbiji''. Naime boraveći u jednom selu kod Novog Pazara Joakim je vodio raspravu sa jednom baba Mitrom koja ga je uporno nazivala Švabom i ''švapskom kugom'', dok je sebe zvala Srpkinjom i uz to je objašnjavala Joakimu neke običaje u Srba i kako se Srbi pozdravljaju. Zbog toga je Dositej upotrebljavao izraz ''Srbijanci'' i verovatno bi kroz prosvetu i pod talasom nacionalnog buđenja afirmisao taj naziv i objasnio ljudima u Srbiji da je pojam ''Srbin'' etnički izraz i da se odnosi na mnoge ljude i izvan Srbije, a ako žele da se kao stanovnici Srbije identifikuju sa njom da to mogu da učine kroz srbijansko ime. Ipak smrt ga je u tome omela, a i dve godine kasnije ustanička Srbija je ponovo pokorena, dok u ponovo obnovljenoj Srbiji nikome nije padalo na pamet da se bavi tim pitanjem.
Dakle pojam ''Srbijanac'' nije nastao da bi se Srbi delili kako tvrde neki nacionalisti, već upravo suprotno - da bi se uklonile podele i opasne nejasnoće koje i danas zadaju probleme. Ako su Srbi iz Srbije samo Srbi onda ispada da oni imaju ekskluzivno pravo na srpsko ime, da su oni pravi, izvorni Srbi, a da su Srbi van Srbije samo neki privesci koji su Srbi usput. Koliko je opasna ta ekskluzivnost srpskog imena možemo videti i na primerima starih dokumenata pisanih od strane crnogorskih vladika koji su često pisali o Srbima i Crnogorcima kao o dve posebne grupe ljudi. To nisu činili zato što sebe nisu smatrali Srbima, već zato što nisu znali kako drugačije da oslove Srbe iz Srbije osim kao ''Srbi''. I danas mnogi crnogorski akademici i zagovarači teze da Crnogorci nisu Srbi zloupotrebljavaju te zapise da dokažu da su Crnogorci i Srbi dva različita naroda, a srpski nacionalisti koji odbacuju pojam ''Srbijanac'' i njegovu upotrebu im time nesvesno idu na ruku. Da je pojam ''Srbijanac'' prihvaćen i ozvaničen još pre 200 godina mnogih istorijskih nedoumica danas ne bi bilo i srpski nacionalni korpus bi verovatno bio veći. Izgleda da je Dositej Obradović bio veliki vizionar i da je još tada znao neke stvari koje neki srpski nacionalisti i posle svih dešavanja ne mogu da shvate, a ono što ne razumeju proglašavaju urotom i bečko-berlinskom podvalom.
Prva upotreba pojma ''Srbijanac'' od strane Dositeja Obradovića (''Mezimac'', 41-42. str.).
Sam pojam ''Srbijanac'' odavno je poprilično satanizovan u Srbiji. Dok ga neki izgovaraju i prihvataju bez problema mnogi opet ga udbacuju sa gađenjem i tvrdnjom da je u pitanju podvala i novotarija iz Beča, umetnuta sa namerom da deli i razbija srpski korpus. Termin je izveden iz naziva ''Srbija'' i jeste relativno nov, ali samo iz razloga što je i Srbija pod tim imenom relativno nova! Srpski srednjovekovni vladari nisu svoju zemlju zvali Srbijom, već ''srpska zemlja'' ili ''srpske zemlje'', a sam pojam ''Srbija'' je stranog porekla, odnosno koristili su ga Grci i Latini kao sinonim za srpsku zemlju. Prvi put zvanično Srbi upotrebljavaju pojam ''Srbija'' za Karađorđevu ustaničku državu 1804. godine, na osnovu uspostavljene kratkotrajne habzburške kraljevine Srbije (1718-1739) pod kojom Srbi dobijaju slobodarsku i državotvornu, pa nakon pada te Srbije pod Turcima oni dobijaju pobunjeničku misao. Narod se buni, stvara se i kratkotrajna slobodna oblast (Kočina krajina), vraćaju se Habzburzi i prodiru još dublje u porobljenu teritoriju. Međutim iako je sve to bilo kratkog daha i Turci su ponovo ovladali tim oblastima povratak na staro nije dolazio u obzir, jer je narod osetio dašak slobode i kako je to biti svoj na svome nije se zadovoljavao povratkom statusa raje pod Turcima. I konačno 1804. posle nekoliko vekova obnavlja se srpska državnost pod imenom Srbija.
Jedna od najvažnijih ličnosti te Srbije i glavna figura ove teme je Dositej Obradović. Dositej je bio član prve srpske vlade i prvi srpski ministar prosvete. On je i prva osoba koja je upotrebila pojam ''Srbijanac'' (''Mezimac'', 41-42 str.). Vidno je da je sam pojam izveden iz imena ''Srbija'' jer je Dositej očigledno želeo tim terminom da označi pripadnost stanovništva novoj državi Srbiji pošto su svi ostali Srbi imali svoje geografske i političke nazive osim Srba iz Srbije: Crnogorci, Bošnjaci, Hercegovci, Dalmatinci, Slavonci. Drugi razlog je taj što je u Srbiji nepismenost bila gotovo 100%, a nacionalna svest veoma upitna i obični srpski seljaci su pojam ''Srbi'' tumačili kao geografski. Za njih su Srbi bili samo žitelji Srbije. To svedoči i jedan događaj koji je zapisao austrijski Srbin Joakim Vujić u ''Putešestvije po Serbiji''. Naime boraveći u jednom selu kod Novog Pazara Joakim je vodio raspravu sa jednom baba Mitrom koja ga je uporno nazivala Švabom i ''švapskom kugom'', dok je sebe zvala Srpkinjom i uz to je objašnjavala Joakimu neke običaje u Srba i kako se Srbi pozdravljaju. Zbog toga je Dositej upotrebljavao izraz ''Srbijanci'' i verovatno bi kroz prosvetu i pod talasom nacionalnog buđenja afirmisao taj naziv i objasnio ljudima u Srbiji da je pojam ''Srbin'' etnički izraz i da se odnosi na mnoge ljude i izvan Srbije, a ako žele da se kao stanovnici Srbije identifikuju sa njom da to mogu da učine kroz srbijansko ime. Ipak smrt ga je u tome omela, a i dve godine kasnije ustanička Srbija je ponovo pokorena, dok u ponovo obnovljenoj Srbiji nikome nije padalo na pamet da se bavi tim pitanjem.
Dakle pojam ''Srbijanac'' nije nastao da bi se Srbi delili kako tvrde neki nacionalisti, već upravo suprotno - da bi se uklonile podele i opasne nejasnoće koje i danas zadaju probleme. Ako su Srbi iz Srbije samo Srbi onda ispada da oni imaju ekskluzivno pravo na srpsko ime, da su oni pravi, izvorni Srbi, a da su Srbi van Srbije samo neki privesci koji su Srbi usput. Koliko je opasna ta ekskluzivnost srpskog imena možemo videti i na primerima starih dokumenata pisanih od strane crnogorskih vladika koji su često pisali o Srbima i Crnogorcima kao o dve posebne grupe ljudi. To nisu činili zato što sebe nisu smatrali Srbima, već zato što nisu znali kako drugačije da oslove Srbe iz Srbije osim kao ''Srbi''. I danas mnogi crnogorski akademici i zagovarači teze da Crnogorci nisu Srbi zloupotrebljavaju te zapise da dokažu da su Crnogorci i Srbi dva različita naroda, a srpski nacionalisti koji odbacuju pojam ''Srbijanac'' i njegovu upotrebu im time nesvesno idu na ruku. Da je pojam ''Srbijanac'' prihvaćen i ozvaničen još pre 200 godina mnogih istorijskih nedoumica danas ne bi bilo i srpski nacionalni korpus bi verovatno bio veći. Izgleda da je Dositej Obradović bio veliki vizionar i da je još tada znao neke stvari koje neki srpski nacionalisti i posle svih dešavanja ne mogu da shvate, a ono što ne razumeju proglašavaju urotom i bečko-berlinskom podvalom.
Prva upotreba pojma ''Srbijanac'' od strane Dositeja Obradovića (''Mezimac'', 41-42. str.).
