- Poruka
- 21.082
"Da li je ljudskog duha dostojnije
trpeti praćke i strele sudbine nasilne,
ili oružje dići na more muka
i oporom ih sve zauvek okončati?
Umreti, samo usniti i - ništa više;
i tim snom reći da smo prekinuli
naše duše bol i hiljade onih jada
što ih priroda ljudska nasleđuje.
To bi nestanak bio da ga čovek
svim srcem svojim samo poželeti može.
Umreti, možda usnuti - a usnuti-
sanjati možda? E, tu je prepreka!
Jer, zbog tih snova - koji bi nam u samrtnom
spavanju mogli dolaziti kad se
iz ove buke i zbrke života smrtnog
izvučemo - mi moramo oklevati.
Zbog toga jadni život naš i jeste
toliko dug, jer ko bi mogao da snosi
sve šibe i sve poruge ovoga sveta,
nepravde tlačitelja, prezire oholih,
patnje zbog nipodaštavane ljubavi,
bezakonje i drskost vlasti, ćuške
što ih zasluga krotka od bezvrednih trpi -
kad bi svako sebi mogao mir i spokoj
da obezbedi golim nožem prostim?
Ko bi nosio breme života teškog,
stenjao i znoj lio, kad nam volju
sputav'o ne bi strah od nečeg
posle smrti - da, te zemlje neotkrivene
iz čijih međa još se ni jedan putnik
vratio nije - strah koji nas tera
da radije sva ona zla trpimo
što nas već muče, nego da hrlimo drugim
o kojima baš ništa ne znamo?
Tako svest stvara kukavice od sviju nas;
i, tako, zdrava i prirodna boja
sve odlučnosti naše bolešljivo čili
kad na nju padne taj bledi prisenak misli;
a poduhvati naši veliki i smeli
u strahu, zato, skreću struje svoje
i onda gube sam smisao dela."
trpeti praćke i strele sudbine nasilne,
ili oružje dići na more muka
i oporom ih sve zauvek okončati?
Umreti, samo usniti i - ništa više;
i tim snom reći da smo prekinuli
naše duše bol i hiljade onih jada
što ih priroda ljudska nasleđuje.
To bi nestanak bio da ga čovek
svim srcem svojim samo poželeti može.
Umreti, možda usnuti - a usnuti-
sanjati možda? E, tu je prepreka!
Jer, zbog tih snova - koji bi nam u samrtnom
spavanju mogli dolaziti kad se
iz ove buke i zbrke života smrtnog
izvučemo - mi moramo oklevati.
Zbog toga jadni život naš i jeste
toliko dug, jer ko bi mogao da snosi
sve šibe i sve poruge ovoga sveta,
nepravde tlačitelja, prezire oholih,
patnje zbog nipodaštavane ljubavi,
bezakonje i drskost vlasti, ćuške
što ih zasluga krotka od bezvrednih trpi -
kad bi svako sebi mogao mir i spokoj
da obezbedi golim nožem prostim?
Ko bi nosio breme života teškog,
stenjao i znoj lio, kad nam volju
sputav'o ne bi strah od nečeg
posle smrti - da, te zemlje neotkrivene
iz čijih međa još se ni jedan putnik
vratio nije - strah koji nas tera
da radije sva ona zla trpimo
što nas već muče, nego da hrlimo drugim
o kojima baš ništa ne znamo?
Tako svest stvara kukavice od sviju nas;
i, tako, zdrava i prirodna boja
sve odlučnosti naše bolešljivo čili
kad na nju padne taj bledi prisenak misli;
a poduhvati naši veliki i smeli
u strahu, zato, skreću struje svoje
i onda gube sam smisao dela."
