Poezija i romantika

[Lada]

U mojoj glavi stanuješU mojoj glavi stanuješ: tu ti jeSoba i mali balkon s kog pucaVidik na moje misli najtananije.Ponekad slušaš kako mi zakucaSrce ko živi leptir iz kutije.Ja ti odškrinem vrata: niz basamakeSilaziš u vrt za kog niko ne zna.Na povetarcu lebdiš poput slamke.(Dok za to vreme, možda: neopreznaStojiš na nekom rubu, ispred zamke...)Nekad (u mojoj glavi dok baš skačešU morsku penu, ispod sunca, gola)spazim te kako po kiši preskačešBarice i sva u blatu do polažuriš na posao s licem ko da plačeš.Prolazi dan za danom i sva svotaVremena tvog se po dva puta zbiraa pola oko moga klupka mota.Vidim sa tvoga lica punog miraDa ne znaš kako živiš dva života.U mojoj glavi stanuješ i dubišCrne i bele hodnike za mojeMisli: kako mi bežiš il me ljubiš?Van tebe druge misli ne postoje.Samo dok spavam ti se nekud gubiš... Stevan Raičković

 

[Lada]

Zaljubio sam se.I nije mi do opisivanja.**** predele i pejsaže ijebo ljudske osobine ipisanje o tome. U koga?Ne znaš je.Kad?Sinoc.I kako si?Stalno sam žedan,pijem kiselu vodui život mi nije bogznaštai ocajavam al' ne brine me neizvesnost,**** sutrašnjicu i **** sekiraciju,sve životinje ocajavaju,to se mora,znam to,ne znam samo za biljke.Srđan Valjarević

 

[Lada]

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlovolim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebuzbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla:neka me traži i vidi da me nemata žena sa rukama deteta koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen. - B.Miljković

 

[PetarSamotnjak]

KOČIJAČU! Mesec — svinga od mesinga, nebom luta. Kočijašu, skreni kola pored puta. Kočijašu, hajd' na čašu, dođi, druže, da te pitam, kome njene ruke mašu, ove noći dok se skitam. Noć je pala, kola stala, konji vrani i vrata su zaškripala na mehani. Nikog nema. Krčmar drema preko stola. Gazda, mi smo dva boema, i željni smo alkohola. Prič'o sam joj o proleću, možda grešno, možda čudno. Ona dunu k'o u sveću. Sve ugasi, sve zaludno. Ne sećam se ničeg više, pamtim samo bat koraka, koji nam se podeliše na dve strane od sokaka. Ona jednom, a ja drugom. Rastasmo se bez svršetka, pijan zvižduk, mesto metka, prosvir'o sam samo tugom. Pošao sam bez zaklona niz ulicu, koju pljujem. I mislio, da l' zna ona, u šta sve ja ne verujem. Pošao sam kud me nose dve cipele, k'o dva splava. — Pijan, ružan, guste kose, prazno srce, puna glava. Kočijašu, ispij čašu, ispijmo je za čoveka. I poteraj sad u kasu, na putu nas zora čeka. Veles Perić

 

[FataMorgen]

 

[Suljo.L]

 

[PetarSamotnjak]

SKRIVENA BOL

Netko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić

 

[jabajagi]

 

[PetarSamotnjak]

PJESMA MRTVOG PJESNIKA

Moj, prijatelju mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita u život je budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni nemam, niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogoh)
U stihove. U mraku sam ih kovo,
Al zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga, i ja ću u te prijeći
Ko bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve svoje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli. Sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene -- o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svjetla! Sunca koje zlati
Sve čeg se takne. Ja topline hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! i zvijezda kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

Ko oko svjetla leptirice noćne
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit,
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Dobriša Cesarić

 

[jabajagi]

 

[Lada]

RED I NERED U LJUBAVI

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas, tvoje oči, ruke, usne

Na zemlji sam, a zašto bih i bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam, koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo koje je plamen ljubavi
U koje sam stupio
Vrelinom tvojih ruku,
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutnja, naše reči
Svetlost koja odlazi
Svetlost koja se na vraća.

(Pol Elijar)

 

[Lada]

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko

da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

 

[Lada]

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

( Ivan V. Lalić )

 

[Rusalka]

Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez noći
Tvoje je srce uzrok dana i noći

Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera i bune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune

Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava

Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja ojačava
U taštom predelu kome odolevaš

Branko Miljković ​

 

[PetarSamotnjak]

PRVI SNIJEG

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.

Vitomir Nikolić

 

[Rusalka]

Na ivici gde se mrak i svetlost deli,
Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
Jada što se nikad, nikad nismo sreli —
U sunčana jutra tražeć jedno drugo
Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
I dok mesečina nepomično, dugo,
Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Jovan Dučić​

 

[PetarSamotnjak]

Kondicionali ljubavi

Mogao bih te ljubit na vrhu svakog lista
i latice što pada od svoga cvijeta teža,
na rubovima bijelih oblaka i na rijeci
što tiho ime nosi, na mjesecu što blista
na zemlji kao tanjur svjetlosti (da bi djeci
koja od želje nebo postaju bio svježa

igračka), ljubit bih te mogao na vrh krova,
visoko na planini, u magli gdje je tijelo
i samo magla, medu ribama koje hrupe
uzvodno, na dnu mora na galiji, uz jelo,
u ponoć u zvoniku, na rubu mokre klupe,
na čavlima, u knjizi između tijesnih slova

i oštrih kao staklo, mogao bih te zbilja
ljubiti usred kuće što gori i na rubu
ponora i u zraku dok letiš kao pljeva,
u rudniku i usred mesoždernoga bilja
prašumskog i na devi dvogrboj i na zubu
tvrđave s koje ljude bacaju i dok lijeva

kiša što nikad neće prestati, i na zvijezdi
da i to kažem, koju izaberemo kockom
slučaja bacajući novčić na kartu neba
i sjevernog i južnog, na križu i u mračnoj
ulici mogao bih ljubiti te, a ja te
ljubim na ovoj staroj postelji, koja škripi

i, vjeruj, nema bolje

Luko Paljetak