Krstovdan Srba na Kosovu
Neviđeno i u istoriji čovečanstva nečuveno zlodelo nad grobovima i nad telima dvoje srpske dečice u selu Grace kod Vučitrna, učinjeno od grupe albanskih maloletnika (starih od 11 do 15 godina), uz svojevrsnu saradnju i drugih njihovih sunarodnika.
Naime, dvoje muških blizanaca, dece roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su uskoro po porođaju i pogrebeni su 4. i 5. jula 1988. na dečjem groblju sela Grace kod Prilužja na samom Kosovu. Njihov deda Stanko pošao je na Krstovdan da obiće grobiće svojih unuka, i šta je video? - Video je da su dečji grobovi raskopani i oskrnavljeni. "Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice", veli deda Stanko.
Otišao je odmah i prijavio ovaj vandalizam u SUP u Prilužju. Sutradan su došli organi milicije i vlasti i doveli i lekarsku komisiju da izvrše ekshumaciju dečjih tela i ustanove šta se stvarno dogodilo.
Zaključak je bio poražavajući: neviđeni i nečuveni vandalizam izvršen je nad dečjim grobićima i telima. Grupa albanskih mladića, koji su zatim i otkriveni, njih petorica (od 11 do 15 godina), raskopali su dečje grobove, izvadili telešce jednoga od blizanaca i, razbivši mu glavicu i rastrgnuvši udove tela, sve su razbacali po okolnom šipražju. Zatim su sanduk napunili zemljom i na brzinu zatrpali. Prilikom ekshumacije, u ostacima sanduka su pronađeni delovi pelena i papirne novčanice, dok je telašce drugog deteta bilo u svome sanduku. Po groblju i okolnom šipražju nađeni su razbacani delovi dečjeg tela, pelenice i novac. U saopštenju Komiteta i istražnog sudije iz Vučitrna kaže se doslovno: "Istražna ekipa (u kojoj je bila i Slavica Dobričanin, profesor Medicinskog fakulteta u Prištini) u otvorenom grobu ugledala je otvoren prazan mrtvački sanduk u kome nije bilo dečjeg leša.
Oko otvorenog groba pronašli smo lobanju i kosti grudnog koša i dečje kosti ekstremiteta. Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku, kao i papirni novac" ("Jedinstvo", 30. septembra 1988).
U traganju za počiniocima ovog ni u Sodomu nezapamćenog zločina organi bezbednosti iz Vučitrna otkrili su petoricu Albanaca: Š. K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N. Ž. (13), svi iz obližnjeg sela Donje Stanovce, kao i to da su dvoje suseda albanske narodnosti od prvog dana znali (a možda i videli?) ovo nedelo i njegove izvršioce a nisu nikome prijavili. To su B. B. (16) i Klimaku Bedrija, domaćica, takođe iz sela Donje Stanovce.
Selo Grace: baka Ana i ljudi nad dečijim raskopanim grobićima.
Već dok je istražni sudija vršio uviđaj na groblju, na Krstovdan popodne okupilo se na dečjem groblju nekoliko stotina Srba, žena, dece i ljudi, da podele žalost i nesreću ucveljenih roditelja i dede Petrovića, i svi su grupno odali poštu ovim malim posmrtnim mučenicima, čija su tela i grobovi unakaženi i rastrgnuti kao od nekih divljih zverova. Narod se na grobovima okupio i sutradan, a zatim su u samom selu održali protestni zbor u dvorištu Osnovne škole, gde je došlo oko 500 srpskih žitelja. Narod je ogorčeno ali zatočnički govorio: "Kosovo je Srbija", "Život damo, Kosovo ne damo", "Nećemo se seliti", "Hoćemo slobodu", "Diraju nam mrtve", "Bolje grob nego rob", "Emigranti napolje" i zapevali su pesmu o vojvodi Sinđeliću i "Ko to kaže Srbija je mala". U ime omladine sela Grace govorila je Ljiljana Mihajlović, koja je izrekla rešenost mladih Srba da se ne sele sa Kosova: "Ostaćemo na našim ognjištima da branimo ono za što su se naši dedovi borili. Hoćemo samo da i mi imamo miran san i bezbedan život. Nisu nas majke rađale da bi nas separatisti silovali, prebijali, psovali, boli noževima i za to dobijali smešno male kazne".
U međuvremenu, uhvaćeni su počinioci ovog nezapamćenog zlodela i na saslušanju su izjavili da "dok su čuvali stoku u blizini mesta gde su sahranjena novorođenčad, došli su na ideju da otvore grobnicu da bi u njoj našli novac ili oružje, jer su, navodno, čuli da Srbi, po običaju, prilikom sahranjivanja stavljaju u kovčeg novac ili oružje" ("Politika ekspres" 4. 10. 1988). Kolika je laž ovog "pravdanja" samih počinilaca ili njihovih suflera i dirigenata iz pozadine vidno je iz činjenice da je prilikom ekshumacije nađen papirni novac i u kovčežiću i oko raskopanog groba, a da i ne govorimo o infernalnom aktu razbijanja glave i rastrzavanje udova detinjeg nevinog telašca. Isto tako, sramno je i lažno saopštenje Centra bezbednosti iz Titove Mitrovice, dato novinarima 3. 10. 1988. i objavljeno sutradan u štampi, u kome se kaže da su "nepoznata lica izvršila povredu groba, jer su na licu mesta, na površini zemlje, pronađeni pojedini predmeti koji su pripadali sahranjenom novorođenčetu" i da "u toku ekshumacije ustanovljeno je da je na neutvrđen način raskopavana grobnica, što se videlo po raskovanom poklopcu sanduka i po tome što u sanduku nije bilo leša" ("Ekspres" 4. 10. 1988). Videli smo prethodno kako su roditelja i deda ovih nevinih, posmrtno rastrgnutih jaganjaca Božijih, kao i drugi ljudi i čak lokalni organi, zatekli raskopan grob i našli razbijenu lobanju, pokidane i razbacane delove tela po okolnom šipražju, kao da su grobove otvorili i tela rastrgli vuci i hijene! Zašto organi vlasti na Kosovu lažu i prikrivaju svu gnusobu ovog zločina, neviđenog i nezapamćenog u istoriji, koji prevazilazi i ustaške zločine nad srpskom decom zloglasnoj Endehaziji.
Jeste da je ovo sodomsko delo bezumni akt maloletnika, ali je upravo time ono strašnije i jezivije. Jer nije ni ta grupa dečaka tako maloletna, niti su oni tako nesvesna nevinašca, ali su još veći zločinci oni koji su ih tome učili i vaspitavali. I to ne samo njihovi roditelji, koji će biti pozvani na odgovornost, nego i albanski vođi i učitelji u čitavoj Pokrajini. Čemu li to oni uče svoj narod? Kakvu mu to budućnost opremaju, ili očekuju, ako im sinovi ovakve adske zločine čine?
Istina, pojedini Albanci u Vučitrnu i Prištini osuđuju ovo gnusno zlodelo svojih sunarodnika. Potrebno je pisanje tim povodom novinara i književnika Maksuta Šehu u listu "Rilindja" (preneto u "Politici" od 8. 10. 1988. pod naslovom "Velika krivica ostavlja neizbrisiv trag u nama").
Ima sigurno i mnogih drugih čestitih Albanaca, jer nije valjda takav sav albanski narod. Ali, na žalost, u ovom istorijskom trenutku srpskog svenarodnog Krstovdana, ne karakterišu takvi dobri ljudi albanski narod na Kosovu i Metohiji, nego uglavnom ovakvi zločinioci i njihovi dirigenti iz pozadine i javni pokrovitelji. To je istina, i to treba jasno priznati.
,a objektivno nije bio...Tj.meni bi tada vjerovatno bilo lijepo u bilo kojoj državi,a ne bih znala da postoje i bolje...
