Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.563
Можда је заправо ова тема најбоље место да на њој укрупнимо причу о још једној заборављеној српској епопеји. На форуму смо то започели постом #419 на теми Pokatoličavanje.
Укратко, ради се о склапању уније између Римокатоличке цркве и 63 православна светштеника Мукачевске епархије, а која je званично потписана 24. априла 1646. године у граду Ужгороду, по чему ће у историји остати запамћена као Ужгородска унија.
Оно што је оријентације ради неопходно споменути, јесте да се Мукачевска епархија налазила у широј околини града Мукачева на истоку Угарске, те да је у то време била под јуриздикцијом Цариградске патријаршије. Оно због чега је ова тема значајна за нас, јесу присуство Срба на том простору и њихова активна улога у склапању уније, што даје повода се битније позабавимо питањем њиховог досељавања на простор Мукачева и њиховом даљом судбином након склапања уније.
Кренимо редом. Трагови српском присуству на тим просторима почињу датирати отприлике од времена деспота Стефана Лазаревића (1377-1427), тачније времена његовог ослобођења од турског вазалства 1402. године, када добија од византијског цара и деспотску титулу, након чега се окреће угарском краљу, који му заузврат дарује поседе широм Угарске. На те поседе он досељава и своје људе, од сељака до трговаца, који ће на тим просторима створити основу будућих српских заједница. Један од тих поседа биће и град на крајњем североистоку Угарске познат као Мукачево.
Након његове смрти, овај посед ће наследити и други српски деспот, Ђурађ Бранковић (1377-1456) (в. Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966). Када се то има на уму, може се претпоставити да су Срби у већем броју пристуни на том простору од почека XV века, што је занимљиво, јер ће се као православни све до средине XVII века, а своју националну свест задржаће и током XVIII века. Наравно, од времена кад су се Срби досељавали на те просторе под деспотима, свакако је било и других сеоба које ће довести нове Србе, који су се повлачили пред омснаским нападима на угарске границе, тако да не изненађује чињеница да су Срби значајан фактор у време склапања Уније у Ужгороду.
Више о томе писао је Љубивоје Церовић у свом делу Срби у Украјини (ове податке спомињала је и Srebrena у свом посту #10 на теми Despot Stefan Lazarević - državnik, vojskovođa i svetitelj).
Као прилог може се још додати и овај одломак што је поставила Srebrena у свом #169 на теми Od Raške do Raške - dupli toponimi, а који је објавио Ристо Ковијанић у свом делу Трагом последњег српског деспота (Матица српска, Нови Сад, 1979, стр. 115).
Што се пак тиче саме Уније у Ужгороду, до сада је на ту тему изгледа озбиљније писао Михајло Лацко у свом делу The Union of Užhorod (Slovački institut, Bratislava, 1966). Тамо Лацко цело једно поглавље (XI - The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary) посвећује унијаћењу Срба на овом простору. Нажалост, сама књига у целости није доступна на интернету, те су видљиви само неки њени делови. Одатле на пример видимо да је унијаћењем Срба прво дошло до њихове русинизације, а касније до мађаризације коју ће доживети као Русини.
Како је текла сама расправа око уније, можда најбоље сведоче руски извори који спомињу противљење молдавских и српских епископа унији, што се вероватно односи на српског епископа у Јегри и молдавском митрополита бесарабијског.
Извор: https://history.spbu.ru/files/depart...dia_2010_1.pdf
А колико је унија била климава, говори и податак да ће неколико деценија касније, доћи до побуне једног српског монаха, за кога се тврди да је тада у шизму одвео најмање 60.000 људи. Монах се звао Софроније, а разлози његовог отказивања послушности Риму, били су покушаји латинизације грко-католика од стране Рима.
Све нас ово подсећа на ону унију коју је бискуп Колонић утврђивао по Рацкој земљи, између Драве, Дунава и Балатона, па је годину данас касније патријарх Арсеније IV Чарнојевић растурио у парампарчад, вративши скоро све поунијаћене Србе православљу.
Кад се у глобалу сагледа ова прича на основу доступних извора, не подсећа ли нас ово на расправу о Хрватима и хрватској властели која је можда само нешто касније почела да насељава своје становништво по западној Угарској, а исто се заправо дешавало и са Србима у Северној Угарској. Само што ми нисмо имали класично западноевроспко племство, већ оно византијско, па се тај феудали начин размишљања овде није довољно јављао. Сви они поседи које су добијали српски деспоти по Угарској за своје заслуге угарском краљу бивали и насељавани деспотовим људима, сељацима и војницима, баш у духу западноевропске феудалне политке.
Данас као остаци присуства Срба на том простору сведоче називи места као што (Kis Raska и Nagy Raska, односно Mala Rakovicze i Velika Rakovicze, прво на мађарском и друго на словачком, данас се ова места зову Male и Velike Raškovce), што смо поменули у посту #168 на теми Od Raške do Raške - dupli toponimi.
Таквих топонима вероватно има још, негде на том простору се такође спомиње и топоним Rácz, али за почетак задржимо се на горе наведеном.
Укратко, ради се о склапању уније између Римокатоличке цркве и 63 православна светштеника Мукачевске епархије, а која je званично потписана 24. априла 1646. године у граду Ужгороду, по чему ће у историји остати запамћена као Ужгородска унија.
Оно што је оријентације ради неопходно споменути, јесте да се Мукачевска епархија налазила у широј околини града Мукачева на истоку Угарске, те да је у то време била под јуриздикцијом Цариградске патријаршије. Оно због чега је ова тема значајна за нас, јесу присуство Срба на том простору и њихова активна улога у склапању уније, што даје повода се битније позабавимо питањем њиховог досељавања на простор Мукачева и њиховом даљом судбином након склапања уније.
Кренимо редом. Трагови српском присуству на тим просторима почињу датирати отприлике од времена деспота Стефана Лазаревића (1377-1427), тачније времена његовог ослобођења од турског вазалства 1402. године, када добија од византијског цара и деспотску титулу, након чега се окреће угарском краљу, који му заузврат дарује поседе широм Угарске. На те поседе он досељава и своје људе, од сељака до трговаца, који ће на тим просторима створити основу будућих српских заједница. Један од тих поседа биће и град на крајњем североистоку Угарске познат као Мукачево.
Након његове смрти, овај посед ће наследити и други српски деспот, Ђурађ Бранковић (1377-1456) (в. Kveta Kučerova, Chorváti a Srbi v strednej Európe: k etnickým, hospodárskym a sociálnym otázkam v 16-17. storočí, Claveland, 1966). Када се то има на уму, може се претпоставити да су Срби у већем броју пристуни на том простору од почека XV века, што је занимљиво, јер ће се као православни све до средине XVII века, а своју националну свест задржаће и током XVIII века. Наравно, од времена кад су се Срби досељавали на те просторе под деспотима, свакако је било и других сеоба које ће довести нове Србе, који су се повлачили пред омснаским нападима на угарске границе, тако да не изненађује чињеница да су Срби значајан фактор у време склапања Уније у Ужгороду.
Више о томе писао је Љубивоје Церовић у свом делу Срби у Украјини (ове податке спомињала је и Srebrena у свом посту #10 на теми Despot Stefan Lazarević - državnik, vojskovođa i svetitelj).
Као прилог може се још додати и овај одломак што је поставила Srebrena у свом #169 на теми Od Raške do Raške - dupli toponimi, а који је објавио Ристо Ковијанић у свом делу Трагом последњег српског деспота (Матица српска, Нови Сад, 1979, стр. 115).
U XV veku Đurađ Branković Smederevac je imao posede u Dunajskoj Stredi, između Bratislave i Komarna, a 1525. godine prešao je iz Šumadije u Ugarsku, poslednji srpski despot Pavle Bakić: ''Za teško zlato i viteški prolivenu krv 'agarjana', dobili su Bakići ogromna imanja, koja su se nizala i nadovezivala od jugoslovenske Drave do čehoslovačke Morave. Na njima su naseljavali Srbe, koje su štitili i s kojima su se proslavljali u borbama. Njihovi nepregledni posedi širili su se po južnoj i srednjoj Ugarskoj, oko tvrdih i nedobitnih Bakićevih gradova:'' O prisustvu Srba na slovačkim prostorima u XVI veku, oko naselja Dahtice i Košolna, u blizini Trnave, svedoči Kovijanić: ''Svuda, na živim ognjištima, na nadgrobnicima oko crkava, na listovima požutelih knjiga, nalazimo ovde prezimena: Marković, Milosavljević, Vlahović, Grdinić, Kraljević, Stanković, Stojković, Stevanović, Svetić, Simonović.
Што се пак тиче саме Уније у Ужгороду, до сада је на ту тему изгледа озбиљније писао Михајло Лацко у свом делу The Union of Užhorod (Slovački institut, Bratislava, 1966). Тамо Лацко цело једно поглавље (XI - The Union of Rascians or Serbians of Upper Hungary) посвећује унијаћењу Срба на овом простору. Нажалост, сама књига у целости није доступна на интернету, те су видљиви само неки њени делови. Одатле на пример видимо да је унијаћењем Срба прво дошло до њихове русинизације, а касније до мађаризације коју ће доживети као Русини.
The Rascians who became united Catholics were first of all absorbed into the Ruthenians, and then both were absorbed by the Hungarians, so that today ony proper names testify to the Serbian origin of many of the Catholics of oriental rite of the diocese of Hajdu Dorogh.
Како је текла сама расправа око уније, можда најбоље сведоче руски извори који спомињу противљење молдавских и српских епископа унији, што се вероватно односи на српског епископа у Јегри и молдавском митрополита бесарабијског.
Большую поддержку православным оказывали молдавские и сербские епископы, однако нажим светской и церковной властей был очень силен.
Извор: https://history.spbu.ru/files/depart...dia_2010_1.pdf
А колико је унија била климава, говори и податак да ће неколико деценија касније, доћи до побуне једног српског монаха, за кога се тврди да је тада у шизму одвео најмање 60.000 људи. Монах се звао Софроније, а разлози његовог отказивања послушности Риму, били су покушаји латинизације грко-католика од стране Рима.
Све нас ово подсећа на ону унију коју је бискуп Колонић утврђивао по Рацкој земљи, између Драве, Дунава и Балатона, па је годину данас касније патријарх Арсеније IV Чарнојевић растурио у парампарчад, вративши скоро све поунијаћене Србе православљу.
Кад се у глобалу сагледа ова прича на основу доступних извора, не подсећа ли нас ово на расправу о Хрватима и хрватској властели која је можда само нешто касније почела да насељава своје становништво по западној Угарској, а исто се заправо дешавало и са Србима у Северној Угарској. Само што ми нисмо имали класично западноевроспко племство, већ оно византијско, па се тај феудали начин размишљања овде није довољно јављао. Сви они поседи које су добијали српски деспоти по Угарској за своје заслуге угарском краљу бивали и насељавани деспотовим људима, сељацима и војницима, баш у духу западноевропске феудалне политке.
Данас као остаци присуства Срба на том простору сведоче називи места као што (Kis Raska и Nagy Raska, односно Mala Rakovicze i Velika Rakovicze, прво на мађарском и друго на словачком, данас се ова места зову Male и Velike Raškovce), што смо поменули у посту #168 на теми Od Raške do Raške - dupli toponimi.

Таквих топонима вероватно има још, негде на том простору се такође спомиње и топоним Rácz, али за почетак задржимо се на горе наведеном.