Aleksandar Vučić nema rešenja za sve probleme, koji su ga snašli. Politička kriza, koju je sam inicirao, oborila mu je rejting na nivo niži od onoga koji je imao dok je bio radikalski generalni sekretar, a ne može ni da spreči raspad Srpske napredne stranke. Strane službe presecaju rute narko trafikinga i hapse članove njegovog kartela.
Kao pacov priteran u ćošak, Vučić je odlučio da se za opstanak na vlasti bori na sve načine, uključujući i brutalno nasilje. Za te potrebe već je počeo da medijski priprema teren za novu predstavu sa izmišljenim atentatom. Samo, za razliku od sto prethodnih morbidnih igrokaza na tu temu, sad je odlučio da ide do kraja, da priču o nepostojećem atentatu iskoristi za uvođenje vanrednog stanja.
„Aleksandar Vučić učestvuje u režiji ‘neuspelog’ atentata na sebe, s tim da se jedan dan neće znati ishod, osim uništenih kola! Onda će se javiti sa ‘nepoznate lokacije’ i, uz naricanje njegovih medija, ići će na uvođenje vanrednog stanja. Naravno, u toku vanrednog stanja odradiće Jadar, opraće se od ubistva 15 građana Novog Sada, itd.“ – navodi se u poruci, koja se danima deli na društvenim mrežama.
Da Vučić priprema takvu strategiju potvrđuju i pojedinci iz vrha SNS-a, koji su zabrinuti brojnim odlukama koje je u poslednje vreme donosio njihov šef, pa i njegovim mentalnim stanjem. Nesposoban da obuzda izlive besa, Vučić histeriše, vređa saradnike, preti i njima i političkim protivnicima, pa i građanima koji protestuju. Nedovoljno lojalnim saradnicima i pobunjenim opozicionarima namerava da se osveti uvođenjem vanrednog stanja i novom „Sabljom“.
Odmah posle ubistva Zorana Đinđića, Vučić je plasirao teoriju, koja je odstupala od zvanične verzije. Prema njegovim tvrdnjama, Đinđić je, krajem 2002. godine, shvatio da više ne može da kontroliše ni svoju stranku, iz koje su kadrovi počeli da se prelivaju u Labusov i Dinkićev G17, ni policiju i, što mu je bilo najvažnije, ni suprotstavljene mafijaške klanove, Surčinski i Zemunski. Pokušao je da probleme reši zakonom o borbi protiv organizovanog kriminala, ali njegovo izglasavanje sabotirali su neki od njegovih najbližih saradnika, kao i dobar deo DOS-a. U takvim okolnostima, Đinđić je napravio nagodbu sa Miloradom Ulemekom Legijom. Garantovao je Legiji da ni on, ni drugi pripadnici Crvenih beretki neće biti izručeni Haškom tribunalu, a zauzvrat treba da mu pomognu da uvede vanredno stanje i očisti političku i kriminalnu scenu.
Prema Vučićevom tumačenju tog scenarija, Legija je imao zadatak da, sa svim ljudima, izvrši atentat na nekog od Đinđićevih telohranitelja, pa da to bude povod za uvođenje vanrednog stanja. To je i izvršeno 12. marta 2003, kad je, navodno, Zvezdan Jovanović pucao u donji deo leđa Milana Veruovića. Međutim, za plan su, tvrdio je Vučić, znale i strane službe, koje su iskoristile priliku da trećim metkom, koji je ispalio njihov strelac iz Birčaninove ulice, ubiju premijera Đinđića.
Danas je ta tema arhivirana sudskom presudom i amnezijom savremenika, ali aktuelizovana je Vučićevom namerom da organizuje novu „Sablju“. Upravo po toj matrici, koju je pripisivao Đinđiću, Vučić očekuje da bi mu takva akcija dala prostor i operativne mogućnosti da se obračuna sa svima koji ugrožavaju njegov opstanak na vlasti.
Treba priznati, postoje bitne sličnosti između pozicije u kojoj se Đinđić nalazio početkom 2003. i ove u koju se Vučić danas zaglibio. Kao što Đinđić nije mogao da kontroliše sukobljene kriminalne klanove, to više ne može ni Vučić.
U noći 5. na 6. novembar, posle prvog građanskog protesta u Novom Sadu, zbog ubistva 15 ljudi na Železničkoj stanici, Vučić je vređao opozicionare i, usput, najavio novu borbu protiv mafije. Iako nije izgovorio njegovo ime, svi su znali da su pretnje upućene lokalnom naprednjačkom kriminalcu Goranu Kovačeviću, zvanom Goranac.
Još 2010. godine, Kovačević je uhapšen zbog proizvodnje i prodaje skanka, zbog čega je osuđen na sedam i po godina zatvora. Kaznu nije odležao do kraja zahvaljujući opštoj aboliciji, koju je izvršila prva vlada Srpske napredne stranke. Iako je uspostavio saradnju sa Vučićevim kartelom, Goranac je uvek stavljao lične interese ispred stranačkih. Tako je, u maju 2017, sa četvoricom ortaka iz svog klana pretukao i kidnapovao Gorana Cvijetića, konkurenta koji je takođe blisko sarađivao sa SNS-om, naročito sa tadašnjim novosadskim gradonačelnikom, a sadašnjim premijerom Milošem Vučevićem. Goranac se kasnije, na suđenju, pravdao da nije oteo Cvijetića, nego da je izvršio građansko hapšenje kako bi ga predao policiji. Iste godine ranjen je Gorančev šurak Niko Uskoković, koji je tada tek odslužio petogodišnju robiju, takođe zbog trgovine narkoticima. Pretpostavlja se da je meta napada bio upravo Goranac, pošto je Uskoković vozio tada vozio njegov džip. U septembru 2021. izvršen je atentat na Goranca. On je ranjen, a ubijen je njegov telohranitelj Uroš Stefanović.
Uz klasičan, Kovačević i Uskoković su se bavili i političkim kriminalom. Oni su obezbećivali sigurne glasove za Vučićev kartel, a na spornim tenderima su uzimali unosne poslove sa javnim preduzećima. Građevinske firme ARJ, čija je većinska vlasnica Tamara Kovačević, supruga Gorana Kovačevića, i Suuniko Solutions, čiji vlasnik je Uskoković, dobijali su ugovore sa Beogradskim elektranama, niškom i novosadskom Toplanom, osnovnim školama i vrtićima, a samo na rekonstrukciji Doma zdravlja u Prokuplju zaradile su oko 4,7 miliona evra.
Kriminalna idila je trajala do ovog leta, dok Kovačević nije odlučio da otme neke poslove u koje je ušla firma Energotehnika Južna Bačka, koja se nalazi pod kontrolom Dragoljuba Zbiljića, Zvonka Veselinovića i, još važnije, Andreja Vučića.
Marinika Tepić, narodna poslanica iz Stranke slobode i pravde, u otvorenom pismu zapitala je Aleksandra Vučića: „Zašto se o Gorancu obraćaš bilo kome osim svom bratu Andreju? Pitaj ti svog Andreja kada vam je puklo sa Gorancem. Andreju se obradi, pošto je on godinama nezvanični gradonačelnik Novog Sada, a možeš i Miloša Vučevića. Pored Andreja, zašto se ne obratiš i vašem Zvonku Veselinoviću, koga ste takođe ubacili da gradi po Novom Sadu i čisti za vama. Pa su vam se sada malo posvađali vaši Goranac i Zvonko, oko plena naravno, a u javnosti glumataš kao obračun sa kriminalci, a svi tvoji – navodi Tepić, koja Goranca opisuje kao „najpoznatijeg novosadskog ubicu, narkomana i narko dilera“.
Tepić je ovaj sukob u kartelu poredila s onim koji je pre četiri godine Vučić poveo protiv Veljka Belivuka. Međutim, izgleda da je Goranac pametniji od Belivuka. Čim ga je Vučić targetovao, pobegao je iz Srbije.
Prema informacijama koje su stigle do Vučića i njegovih najbližih saradnika, Goranac je znao od koga treba da zatraži zaštitu. Po ugledu na Sašu Vujsića, odbeglog pripadnika Vojno-obaveštajne agencije i optuženika u postupku za „Jovanjicu“, Goranac je pobegao u Sloveniju, u regionalni centar američke agencije za borbu protiv narko trafikinga DEA. Na osnovu njegovih informacije, DEA i Europol su odmah sprovele nekoliko akcija širom sveta.
U Ekvadoru je uhapšen Srđan Jezdimir, državljanin Srbije, zbog šverca droge i pranja novca, i to po poternicama iz Austrije i Nemačke. Ekvadorska policija je u saopštenju navela da je Jezdimir „visokopozicionirani član Balkanskog kartela“. Istovremeno, udar na Balkanski kartel je izvršen i u nekoliko evropskih država. U Nemačkoj su uhapšena dvojica pripadnika tog kartela, u Hrvatkoj i Bosni po jedan. Najveći ulov je ostvaren u Srbiji, gde je uhapšeno osam pripadnika Balkanskog kartela.
U okviru akcije „Euro 2024“, Europol je zahtevao od srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal da uhapsi osmoricu osumnjičenih za šverc kokaina iz Ekvadora i Brazila u Evropu i proizvodnju i prodaju droge u Srbiji. Među uhapšenima se nalazi i Mladen Papović, v.d. direktora Gradskog saobraćajnog preduzeća Novi Sad.
Za razliku od Srđana Jezdimira, Papović nije bio visoko pozicioniran u Balkanskom kartelu, ali jeste u njegovom ogranku u Srpskoj naprednoj stranci. Poput Goranca Kovačevića, i on je prikupljao sigurne glasove za Vučića, progonio opozicionare i pretio biznismenima, koji su se bunili protiv nameštanja tendera.
Za 12 godina vladavine, Vučićev režim nije uhapsio i procesuirao nijednog ozbiljnijeg kriminalca. Svi njegovi saradnici iz kartela – Belivuk, Koluvija, Hrkalovićka – stavljeni su iza rešetaka na insistiranje stranih službi. Posle Papovićevog i hapšenja ostalih pripadnika Balkanskog kartela, Vučić može samo da nagađa ko će biti sledeći – on, njegov brat Andrej, Vučević, Veselinović ili neko drugi.
Kakvu-takvu nadu Vučić traži u opstanku na vlasti. Zato ne treba sumnjati da će učiniti sve kako bi nastavio tiraniju. Do sada je pokušao sve što je mogao. Organizovao je medijske hajke na političke protivnike; montirao je optužnice i suđenja nepodobnim novinarima i ostalim kritičarima; zloupotrebio je Bezbednosnu informativnu agenciju, čije pripadnike je slao da prete poljoprivrednicima, prosvetarima, funkcionerima u državnim institucijama; kriminalizovane policajce i batinaške eskadrone je upotrebljavao za razbijanje građanskih protesta; kupovao je opozicione narodne poslanike i odbornike; razbijao opozicione stranke; pretio i zastrašivao saradnike iz stranke u čiju lojalnost je posumnjao; i sve uzalud. Kao u živom blatu, što se više gicao, dublje je tonuo.
Ostalo je da uvede vanredno stanje, zavnično suspenduje pravni sistem i obračuna se sa svima koji prete njegovom smenom s vlasti. Naravno, i on zna da u tome neće uspeti, ali, očajan i prestrašen, boriće se svim sredsvima, po cenu tuđih života. Čak i ako se zaista upusti u patološku avanturu sa još jednim izmišnjenim atentatom, uspeće samo da likvidira svoju političku karijeru i život na slobodi, posle definitivnog pada.
